Baveći se u početku pretežno
uzgajanjem sitne stoke, Cincari su redovno naseljavali visoke planinske predele
Balkana i tamo osnivali posebna naselja (bačije, katune, kalive, stanove). U
njima su provodili najveći deo godine i stvarali ono što im je kroz čitavu
istoriju obezbeđivalo autonomiju, kakvu nisu imali drugi porobljeni balkanski
narodi.
Gajenjem ovaca, oni su, vlastima države
na čijoj su teritoriji boravili, redovno obezbeđivali važne životne namirnice;
vunu, meso, mleko i mlečne proizvode i bez posebnih trzavica ostvarivali
privilegovan položaj i mir na porodičnom ognjištu. Bez obzira na to gde bi se
zatekli u svojim lutanjima, na Balkanu, u Češkoj, Poljskoj, Ukrajini ili
Besarabiji, društveni status im je obezbeđivan takozvanim vlaškim pravom. To
pravo je bilo sastavni deo zakona mnogih država, pa i u srednjovekovnoj Srbiji
gde su, u Zakoniku cara Dušana, bili zaštićeni poznatim "Zakonom
Vlaha". U članu 82. Dušanovog zakonika doslovno stoji:
"U selu u kojem borave Vlah
i Arbanas, konak ne smeju tražiti oni koji posle njih dođu".
Unutrašnja organizacija života u katunima
priča je za sebe. Oslobođeni svakodnevne prismotre feudalaca i lokalne
vlastele, Cincari su živeli u velikim porodicama, bolje reći rodovima, i sami
birali vrhovnog starešinu. Bez obzira na to koju je titulu nosio: knez,
vojvoda, primučur, čelnik, čehaja ili đaja, starešina je istovremeno bio
nosilac sudske i izvršne vlasti, i neprikosnoveni autoritet za sve članove
porodice, roda, katuna ili vlaške opštine.
Starešina je bio biran najčešće
po moralnim kriterijumima i on je delio teritorije za napasanje stada,
kontrolisao prodaju svih proizvoda, odgovarao za prikupljanje i isplatu
obaveznih dažbina vlastima dotične države. U njegovoj nadležnosti je bilo sve
ono što je bilo ključno za nesmetano življenje i opstajanje na zaposednutoj
teritoriji. O pravednosti izabranih starešina najbolje govori podatak da do pojave
zloglasnog janinskog paše među cincarskim plemenima na Olimpu, Pindu, Gramosu,
Plačkovici i Jakupici nije bilo nikakvih nesporazuma.
Svake zime starešine su se
okupljale i većale po nekoliko dana o podeli pašnjaka za sledeću sezonu.
Kvalitet i površina pašnjaka dobijani su na osnovu veličine stada i udaljenosti
katuna od njih. U predanjima je ostala priča da nikad u cincarskoj istoriji
nije narušena teritorijalna podela pašnjaka. Shodno tome, kod njih nikada nije
zabeleženo ubistvo zbog međe uli učinjene poljske štete. Starešine plemena su
bili neprikosnoveni gospodari cele zajednice. Oni su vršili podelu poslova,
određivali red i vreme ženidbi i udaja i bili odgovorni za razrešenje svih
nesuglasica u samoj porodici, ali i u sporovima između članova dva roda.
Uporedo sa intenzivnim gajenjem
ovaca Vlasi su u početku samo za svoje potrebe uzgajali i konje. Vremenom oni
će se sasvim približiti onima koji su živeli u podnožju planina, odnosno u
gradovima. Noseći svoje proizvode na pijace vrlo brzo će shvatiti da je
transport robe vrlo unosan posao i Cincari postaju kiradžije na dobrom glasu. O
transportnim cincarskim karavanima najraniji zapis srećemo kod vizantijskog
hroničara Skilice. Opisujući ustanak makedonskih Slovena 967. godine, Skilica
na jednom mestu piše:
"Odmah na početku ustanka
Samuilovog brata Davida su na putu iz Kostura za Prespu ubili neki Vlasi,
putnici".
Imajući u vidu da su putovali
Vlasi kiradžije, može se zaključiti da su ga ubili upravo oni.
Rumunski etnolog i putopisac dr
K. I. Istarti je 1911. godine u Makedoniji zabeležio priču o izvesnom Janku
Dominiju iz Ohrida koji je početkom prošlog veka bio najpoznatiji kiradžija
osmanske imperije. Janko je na svojih 150 konja triput godišnje iz ovih krajeva
Balkana prenosio harač turskim sultanima. Isti putopisac je zabeležio da je
Janku, najslavniji kiradžija imperije, nesrećno skončao svoj život. Nezgoda se,
piše Istarti, dogodila pred zimu 1821. godine. Njegov karavan su presreli
drumski razbojnici (ostaci razbojničke družine Ali-paše Tapelana) i oteli
najvredniji deo tovara. Kad je gazda Janku, nešto kasnije, stigao u Stambol,
Veliki vezir nije poverovao u njegovu priču. Naredio je, "za nauk"
potonjim sultanovim kiradžijama, da se Janku javno spali, na trgu, naspram
glavne palate.
Na osnovu analogije lako je
zaključiti da su velika naselja i cincarski gradovi nicali u podnožju planina
na kojima su živela najpoznatija njihova stočarska plemena. Na tlu današnje
Albanije formirali su svoju najpoznatiju prestonicu, na daleko čuveno i poznato
Moskopolje. Ovde valja pomenuti Kruševo u Makedoniji, koje je, bez ikakvog
sporenja, najkompaktnija naseobina Cincara koja se održala do danas.
Upućenost Vlaha i Slovena jednih
na druge zabeležena je u već spominjanom ruskom letopisu iz 12. veka. Međutim,
ta "saradnja" je najuočljivija za vreme petovekovne vladavine Turaka
na balkanskom prostoru. Došavši na Balkan, Turci su bez ostatka zaveli svoje
pravo u svim sferama življenja. Prve probleme počeli su da im prave
nepopustljivi Cincari. Saživevši se sa svojim poznatim "Pravom
Vlaha", oni su odbili da se povinuju zakonodavstvu novih gospodara. U
bezuspešnom natezanju sa nezavisnim gorštacima Turci su izgubili bitku, ali su
se poslužili lukavstvom.
Savetnici Velikog vezira potanko
su na terenu proučili to "Pravo Vlaha" i otkrili da njegove odredbe
neće osujetiti "propise" Porte. Ponudili su Cincarima njihovo
"pravo", a da zauzvrat oni daju ono što sleduje ćesaru. Dogovor je
brzo postignut, pa su Cincari počeli da plaćaju obavezni godišnji danak.
Za razliku od Cincara, koji su
uživali kakvu-takvu autonomiju, raja iz ravničarskih predela trpela je neviđene
zulume. Nemoćni da se osvajaču oružano suprotstave, zemljoradnici su masovno
napuštali rodna ognjišta i bežali u planine. Razume se, gore su, često i nerado
bili prihvatani, pa su pri tom morali iz osnova da menjaju način preživljavanja
i stečene navike. Zabeleživši ovu pojavu, koja se vidljivo odrazila na njihov
lagodan život, Turci su podvalu brzo otkrili i odmah se dali u žestoku poteru
za rajom "preobraćenika".
Kad smo kod kiradžija, valja
pomenuti one najslavnije među njima. Prvi na toj rang-listi - po broju konja,
mazgi i magaraca, te po realizaciji transportne putanje - jeste Goga Dika.
Imao je oko 300 tovarnih grla, a
raznovrsnu robu je transportovao između: Skadra, Drača, Tirane, Janine, Larise,
Bitolja, Soluna, Sera, Drame, Kavale, Samokova, Sofije i Beograda. Steriju Guta
i Hristu Kirca "držali su" relaciju između Sofije, Bukurešta i
Konstance na Crnom moru. Toda Beni je bio karavandžija na relaciji Solun -
Carigrad. Nikolaki Bala je kontrolisao transport između Soluna i Male Azije,
dok je čuveni Škodreanu radio na "domaćem" terenu, na relaciji Skadar
- Skoplje i obratno.
Tekst je deo knjige Mileta Radenkovića, "CINCARI BALKANSKI HAZARI"
