VLAŠKO PRAVO


Silazeći sa planina u gradove, Cincari će vrlo brzo shvatiti da je transport robe jedan od najunosnijih poslova.

Baveći se u početku pretežno uzgajanjem sitne stoke, Cincari su redovno naseljavali visoke planinske predele Balkana i tamo osnivali posebna naselja (bačije, katune, kalive, stanove). U njima su provodili najveći deo godine i stvarali ono što im je kroz čitavu istoriju obezbeđivalo autonomiju, kakvu nisu imali drugi porobljeni balkanski narodi.

Gajenjem ovaca, oni su, vlastima države na čijoj su teritoriji boravili, redovno obezbeđivali važne životne namirnice; vunu, meso, mleko i mlečne proizvode i bez posebnih trzavica ostvarivali privilegovan položaj i mir na porodičnom ognjištu. Bez obzira na to gde bi se zatekli u svojim lutanjima, na Balkanu, u Češkoj, Poljskoj, Ukrajini ili Besarabiji, društveni status im je obezbeđivan takozvanim vlaškim pravom. To pravo je bilo sastavni deo zakona mnogih država, pa i u srednjovekovnoj Srbiji gde su, u Zakoniku cara Dušana, bili zaštićeni poznatim "Zakonom Vlaha". U članu 82. Dušanovog zakonika doslovno stoji:

"U selu u kojem borave Vlah i Arbanas, konak ne smeju tražiti oni koji posle njih dođu".

 Unutrašnja organizacija života u katunima priča je za sebe. Oslobođeni svakodnevne prismotre feudalaca i lokalne vlastele, Cincari su živeli u velikim porodicama, bolje reći rodovima, i sami birali vrhovnog starešinu. Bez obzira na to koju je titulu nosio: knez, vojvoda, primučur, čelnik, čehaja ili đaja, starešina je istovremeno bio nosilac sudske i izvršne vlasti, i neprikosnoveni autoritet za sve članove porodice, roda, katuna ili vlaške opštine.

Starešina je bio biran najčešće po moralnim kriterijumima i on je delio teritorije za napasanje stada, kontrolisao prodaju svih proizvoda, odgovarao za prikupljanje i isplatu obaveznih dažbina vlastima dotične države. U njegovoj nadležnosti je bilo sve ono što je bilo ključno za nesmetano življenje i opstajanje na zaposednutoj teritoriji. O pravednosti izabranih starešina najbolje govori podatak da do pojave zloglasnog janinskog paše među cincarskim plemenima na Olimpu, Pindu, Gramosu, Plačkovici i Jakupici nije bilo nikakvih nesporazuma.

Svake zime starešine su se okupljale i većale po nekoliko dana o podeli pašnjaka za sledeću sezonu. Kvalitet i površina pašnjaka dobijani su na osnovu veličine stada i udaljenosti katuna od njih. U predanjima je ostala priča da nikad u cincarskoj istoriji nije narušena teritorijalna podela pašnjaka. Shodno tome, kod njih nikada nije zabeleženo ubistvo zbog međe uli učinjene poljske štete. Starešine plemena su bili neprikosnoveni gospodari cele zajednice. Oni su vršili podelu poslova, određivali red i vreme ženidbi i udaja i bili odgovorni za razrešenje svih nesuglasica u samoj porodici, ali i u sporovima između članova dva roda.

Uporedo sa intenzivnim gajenjem ovaca Vlasi su u početku samo za svoje potrebe uzgajali i konje. Vremenom oni će se sasvim približiti onima koji su živeli u podnožju planina, odnosno u gradovima. Noseći svoje proizvode na pijace vrlo brzo će shvatiti da je transport robe vrlo unosan posao i Cincari postaju kiradžije na dobrom glasu. O transportnim cincarskim karavanima najraniji zapis srećemo kod vizantijskog hroničara Skilice. Opisujući ustanak makedonskih Slovena 967. godine, Skilica na jednom mestu piše:

"Odmah na početku ustanka Samuilovog brata Davida su na putu iz Kostura za Prespu ubili neki Vlasi, putnici".

Imajući u vidu da su putovali Vlasi kiradžije, može se zaključiti da su ga ubili upravo oni.

Rumunski etnolog i putopisac dr K. I. Istarti je 1911. godine u Makedoniji zabeležio priču o izvesnom Janku Dominiju iz Ohrida koji je početkom prošlog veka bio najpoznatiji kiradžija osmanske imperije. Janko je na svojih 150 konja triput godišnje iz ovih krajeva Balkana prenosio harač turskim sultanima. Isti putopisac je zabeležio da je Janku, najslavniji kiradžija imperije, nesrećno skončao svoj život. Nezgoda se, piše Istarti, dogodila pred zimu 1821. godine. Njegov karavan su presreli drumski razbojnici (ostaci razbojničke družine Ali-paše Tapelana) i oteli najvredniji deo tovara. Kad je gazda Janku, nešto kasnije, stigao u Stambol, Veliki vezir nije poverovao u njegovu priču. Naredio je, "za nauk" potonjim sultanovim kiradžijama, da se Janku javno spali, na trgu, naspram glavne palate.

Na osnovu analogije lako je zaključiti da su velika naselja i cincarski gradovi nicali u podnožju planina na kojima su živela najpoznatija njihova stočarska plemena. Na tlu današnje Albanije formirali su svoju najpoznatiju prestonicu, na daleko čuveno i poznato Moskopolje. Ovde valja pomenuti Kruševo u Makedoniji, koje je, bez ikakvog sporenja, najkompaktnija naseobina Cincara koja se održala do danas.

Upućenost Vlaha i Slovena jednih na druge zabeležena je u već spominjanom ruskom letopisu iz 12. veka. Međutim, ta "saradnja" je najuočljivija za vreme petovekovne vladavine Turaka na balkanskom prostoru. Došavši na Balkan, Turci su bez ostatka zaveli svoje pravo u svim sferama življenja. Prve probleme počeli su da im prave nepopustljivi Cincari. Saživevši se sa svojim poznatim "Pravom Vlaha", oni su odbili da se povinuju zakonodavstvu novih gospodara. U bezuspešnom natezanju sa nezavisnim gorštacima Turci su izgubili bitku, ali su se poslužili lukavstvom.

Savetnici Velikog vezira potanko su na terenu proučili to "Pravo Vlaha" i otkrili da njegove odredbe neće osujetiti "propise" Porte. Ponudili su Cincarima njihovo "pravo", a da zauzvrat oni daju ono što sleduje ćesaru. Dogovor je brzo postignut, pa su Cincari počeli da plaćaju obavezni godišnji danak.

Za razliku od Cincara, koji su uživali kakvu-takvu autonomiju, raja iz ravničarskih predela trpela je neviđene zulume. Nemoćni da se osvajaču oružano suprotstave, zemljoradnici su masovno napuštali rodna ognjišta i bežali u planine. Razume se, gore su, često i nerado bili prihvatani, pa su pri tom morali iz osnova da menjaju način preživljavanja i stečene navike. Zabeleživši ovu pojavu, koja se vidljivo odrazila na njihov lagodan život, Turci su podvalu brzo otkrili i odmah se dali u žestoku poteru za rajom "preobraćenika".

Kad smo kod kiradžija, valja pomenuti one najslavnije među njima. Prvi na toj rang-listi - po broju konja, mazgi i magaraca, te po realizaciji transportne putanje - jeste Goga Dika.

Imao je oko 300 tovarnih grla, a raznovrsnu robu je transportovao između: Skadra, Drača, Tirane, Janine, Larise, Bitolja, Soluna, Sera, Drame, Kavale, Samokova, Sofije i Beograda. Steriju Guta i Hristu Kirca "držali su" relaciju između Sofije, Bukurešta i Konstance na Crnom moru. Toda Beni je bio karavandžija na relaciji Solun - Carigrad. Nikolaki Bala je kontrolisao transport između Soluna i Male Azije, dok je čuveni Škodreanu radio na "domaćem" terenu, na relaciji Skadar - Skoplje i obratno.

Tekst je deo knjige Mileta Radenkovića, "CINCARI BALKANSKI HAZARI"


FORMIRANJE VOJNE GRANICE I VLAŠKOG PUKA


Formiranje Vojne granice bio je dugotrajan i postepen istorijski proces koji je trajao skoro 80 godina u XVIII veku. Posle Karlovačkog mira, 1703. godine, osnovane su Podunavska, Posavska, Potiska i Pomoriška vojna granica.

Podunavska vojna granica obuhvatala je naselja sa sremske i bačke obale Dunava i bila je deo slavonsko-sremske granice sa sedištem u Osijeku.

Potiska vojna granica imala je svoj centar u Segedinu, a Pomoriška u Aradu. Vojničke naseobine u Somboru i Subotici, sastavljene uglavnom od južnoslovenskih katolika i pravoslavaca, bile su u okviru Vojne granice zbog borbe protiv narasle hajdučije.

U periodu od 1745. do 1750. godine razgraničen je prostor Vojne granice i Sremske županije.

Šajkaški bataljon u Bačkoj osnovan je 1763. godine, između Dunava i Tise, sa štapskim mestom Titelom i još 13 naselja.

Ilirski graničarski puk u Banatu osnovan je 1764. godine, a iduće Nemački graničarski puk.

Vlaški bataljon, koji je formiran 1769. godine, spojio se 1774. godine sa Ilirskim pukom u Vlaško-ilirski puk. U periodu od 1770. do 1773. godine razgraničavan je prostor Vojne granice od zemljišta Dvorske komore u Banatu.

Veliki deo južnog i deo srednjeg Banata ušao je u okvire Vojne granice. U Vojnoj granici naseljeno stanovništvo dolazilo je u dodir sa vojničkom vlašću koja je bila u vezi s institucijom Dvorskog ratnog saveta u Beču. Neposredni izvršioci militarističkog duha koji je vladao u Vojnoj granici bili su ofciri. Da bi vojnički ojačale ovaj prostor, vojne vlasti preduzimale su značajne korake koji su unapredili život stanovništva. Tako su evropeizacija i modernizacija područja Vojne granice tekle uz naredbe vojnih vlasti u njoj.

 
Tekst je deo knjige “KOLIKO SE POZNAJEMO”

DOPRINOS BALKANSKIH "HAZARA" SRBIJI

Cincari su bili nosioci ekonomske modernizacije u Srbiji sredinom 19.veka. Njihovo poznavanje međunarodne trgovine, jezika i računa, navik...