Manastir Sveti Prohor Pčinjski: Između romejskog sjaja i balkanske pustinje

Piše: Redakcija "Vlasi Balkana – Čuvari romanskog nasleđa"

Kada danas zakoračite u tišinu pčinjske doline, pred vama se uzdiže manastir koji nosi ime jednog od najčuvenijih balkanskih pustinjaka – Svetog Prohora. Međutim, istorija ovog mesta nije samo hronika pravoslavlja; to je priča o sudaru civilizacija, carskim vizijama i narodu koji je tu bio pre svih nas.

Carski zavet: Lovac koji je postao car

Sve je počelo u XI veku (oko 1070. godine). Vizantijski vojskovođa Roman Diogen, jureći ranjenu košutu po gudurama planine Kozjak, nabasao je na pećinu starca Prohora. Umesto plena, dobio je proročanstvo: "Postaćeš car, ali me tada ne zaboravi." Kada se Roman IV Diogen zaista popeo na presto u Carigradu, setio se pustinjaka i podigao mu veličanstven hram. Ali, za koga je on zapravo građen?

Mit o "narodnom" manastiru

Često se pogrešno veruje da su manastiri od samog početka bili mesta okupljanja slovenskog življa. Istorijska istina je surovija. U XI veku, Sloveni na ovom prostoru su u velikoj meri još uvek bili pagani, duboko nepoverljivi prema Vizantiji koja im je netom pre toga ukinula državu.

Bogosluženja u Diogenovom manastiru vršena su isključivo na romejskom (grčkom) jeziku. To nije bio hram za slovenske došljake koji su se klanjali Perunu u okolnim šumama, već duhovna tvrđava Romejskog carstva.

Ko su bili vernici? Zaboravljeni Romani

Ako Sloveni nisu išli na liturgije, ko jeste? Odgovor leži u romanskom stanovništvu Balkana.

• Vlasi (Balkanoromani): Direktni potomci romanizovanih starosedelaca koji su hrišćanstvo baštinili direktno iz rimskog doba. Oni su bili prirodni saveznici cara Diogena.

• Vizantijska administracija: Vojska i činovnici koji su u pčinjskom kraju videli stratešku granicu carstva.

Za njih je Prohor Pčinjski bio simbol civilizacije nasuprot "divljim" i buntovnim slovenskim plemenima.

Preokret Nemanjića: Od romejske kule do srpskog stožera

Tek dva veka kasnije, usponom srpske države, manastir menja svoje lice. Kralj Milutin 1316. godine prepoznaje značaj ovog mesta. On ne ruši kult Svetog Prohora, već ga "usvaja".

1. Obnova: Gradi se nova, veća crkva na temeljima Diogenove.

2. Jezik: Grčki jezik ustupa mesto staroslovenskom.

3. Identitet: Tek tada lokalno slovensko stanovništvo, koje je u međuvremenu hristijanizovano, počinje da doživljava ovaj hram kao svoj.

Nevidljivi tragovi: Vlaški (romanski) običaji u senci manastira

Dok su Romeji u manastiru Svetog Prohora čitali molitve na grčkom, okolna brda su odjekivala jednim drugim svetom – svetom pastirskih Romana (Vlaha). Njihovo prisustvo nije ostalo zapisano samo u ktitorskim poveljama, već u "živom tkivu" narodnih običaja koji su se u Pčinji zadržali do današnjih dana, prkoseći modernizaciji.

 Kult mrtvih i "Praznik živih"

Jedan od najfascinantnijih vlaških uticaja u pčinjskom kraju je specifičan odnos prema onostranom. Običaji poput daća i pomena, koji su u Pčinji izuzetno kompleksni, nose elemente antičkih rimskih Parentalia.

• Izlivanje vode: Ritualno prosipanje vode za duše umrlih, praćeno specifičnim bajalicama, direktan je eho paganskog rimskog verovanja u osvežavanje duša u zagrobnom svetu.

• Obed na groblju: Gozbe koje se priređuju na samim grobovima u Pčinji imaju istu strukturu kao vlaški običaji u istočnoj Srbiji – smrt se ne posmatra kao kraj komunikacije, već kao prelazak u drugo stanje koje zahteva "gozbu" sa živima.

Magija bilja i planine Kozjak

Pčinjski kraj je poznat po "travarkama" i ženama koje poznaju tajne planine.

• Branje bilja na Đurđevdan: Ovaj praznik je u Pčinji (kao i kod Vlaha u Timočkoj Krajini) centralni događaj. Veruje se da bilje ubrano na padinama Kozjaka ima moć samo ako se bere uz specifične rituale koji su stariji od bilo kog hrišćanskog kanona.

• Kult košute: Sama legenda o Svetom Prohoru i košuti koju car Roman Diogen juri nije slučajna. U romanskoj mitologiji Balkana, košuta je često bila personifikacija šumske vile ili zaštitnice prirode. Hrišćanstvo je samo "prekrilo" ovaj stari sloj pričom o svecu.

 Stočarski ritam života

Vlasi su bili ti koji su definisali kretanje u Pčinji. Njihov "kalendar" nije bio vezan za gradske datume, već za izgon stoke na planinu.

• Mnogi nazivi mesta (toponimi) u okolini manastira i dalje nose tragove romanskog jezika, podsećajući na vremena kada su ovi prostori bili glavni pašnjaci za carska stada.

• Čuvena pčinjska pesma i melos, sa svojim specifičnim ukrasima, kriju u sebi taj arhaični balkanski zvuk koji deli sličnosti sa aromunskim (cincarskim) i vlaškim pevanjem.

Ako želite da razumete pravu istoriju ovog kraja, pogledajte imena planina i sela. Ona su "fosili" koji čuvaju uspomenu na starosedelačko, romansko stanovništvo:

Naziv	Verovatno poreklo i značenje	Veza sa istorijom
Kozjak	Romanska osnova vezana za kozarstvo i litice.	Označava nepristupačne visoke pašnjake pogodne za sitnu stoku koju su uzgajali Vlasi.
Pčinja	Antički balkanoromanski hidronim.	Veruje se da označava "vrtložnu" ili "brzu" vodu; naziv koji su Sloveni preuzeli od starosedelaca.
Voganac	Latinski vaganus / rumunski văgan.	Označava uvalu, udubljenje ili mesto bogato izvorima i vlagom.
Barbace	Latinski barba (brada).	Metaforički naziv za "čupave", guste šume ili specifičan izgled terena koji podseća na bradu.
Katunište	Balkanoromanski termin katun.	Lokacije nekadašnjih privremenih pastirskih naselja koja su bila srce ekonomije ovog kraja pre 1.000 godina.

Slojevi koji nas definišu

Manastir Sveti Prohor Pčinjski je živi muzej Balkana. On nas podseća da naši koreni nisu samo slovenski, već da su duboko isprepletani sa starim rimskim i romejskim nasleđem. On je podignut kao trijumf carskog Rima, a opstao je kao srce srpske duhovnosti – svedočeći o tome kako se na ovim prostorima kulture ne brišu, već se talože jedna preko druge.

Sledeći put kada krenete stazama oko manastira, setite se da svako "brdo" i svaka "voda" imaju ime koje je starije od pisanih knjiga. To je taj nevidljivi Balkan koji i dalje živi u nama.

Власи у средњовековној Србији и Босни

 

У средњовековној Србији и Босни трајније су живели бројни несрби, или су пословно долазили у њу. Краљ Милутин у својој повељи манастиру Светог Ђорђа код Скопља из 1300. поред Срба, набраја Грке, Бугаре, Латине, Арбанасе и Влахе. Поред земљорадника, сточарством су се бавили и сточари номади, власи. Били су мање бројан део зависног становништва. Процењује се да су у XIV веку на поседима манастира Дечани породице Влаха чиниле 1/10, а на поседима манастира Бањске 1/5 укупног зависног становништва. У подручјима са мење обрадиве земље, то јест планинским и крашким пределима број Влаха је био већи. Власи су били потомци старог хришћанског становништва, које се у време доласка Словена повукло у планинске теже приступачне пределе Балкана, и бавило се сточарством. Влашка, пастирска села се код Срба у позном средњем веку зову катунима. Катун је обично чинило неколико дрвених грађевина у којој је боравио један род, то јест шира породица са 30 до 40 чланова, подељених у неколико домаћинстава. Катун је имао старешину кога различито називају: кнез, челник, катунар и примићур. У почетку сви Власи и њихови катуни припадали су владару. После су владари влашке катуне давали цркви, а вероватно и властели.

За разлику од земљорадника, Власи су имали знатно више стоке и нису боравили у сталним насељима. Односно, имали су два различита станишта у току године. Власи су могли прелазити велике раздаљине у потрази за пашњацима. Од пролећа до јесени окупљали су се у веће групе и боравили су са својим стадима на планинским пашњацима, у катунима. Зими су се склањали у приморје, или у топлије равничарске и жупне пределе.

Власи су имали веће количине меса, сира, кожа и вуне за размену. Поред оваца, коза и говеда, важно је било што су узгајали крда коња. Обични коњи преносили су терет, а само бољи су обучавани да служе за рат. Сточари су део своје стоке и сира давали као данак владару и феудалним господарима. По Душановом законику за боравак у зимском станишту Власи су властелину давали „траварине од 100 кобила једну, од 100 оваца једну овцу са јагњетом и од 100 говеда једно говече”. Власи на црквеним властелинствима давали су десетак у стоци (обично овце и јагњад), сир, косили сено и дају део онога што су израдили од вуне. Уколико су им уобичајене обавезе биле умањене, имали су обавезе да преносе и чувају имовину за црквено властелинство коме су припадали.

Млеко се чувало у мешинама и дрвеним посудама. Користило се као свеже и кисело. Месом се трговало као свежим и усољеним. Људи из Дубровника у Србији и Босни куповали су велика стада стоке. Та стада су одвођена у Дубровник. Месо се јело као печено (на ражњу), кувано и осушено. У исхрани се користила речна и морска риба. Рибом се трговало као свежом или сувом и усољеном. Продавала се по градовима у унутрашњости Србије и Босне, а доста се користила у исхрани у манастирима због посних дана.

О војним обавезама Влаха, то јест власима-војницима говори повеља Стефанa Уроша II Милутина манастиру Бањска у којој се Власи деле на војнике и „ћелаторе.

На властелинству Дечана према попису у оснивачкој повељи, која је издата 1330. године, било је знатно мање влашких породица (266 породица), него породица земљорадника (2.097). У том попису мало је хришћанских, романских и арбанашких имена. Истражујући имена зависних становника уписана у Првој повељи манастиру Дечани, Милица Грковић је закључила да је у влашким катунима око 80% словенских имена. Из тога изгледа да су били словенизовани.

Од почетка XIV века приликом продаје меса на трговима у држави Немањића прво су се продавали месо и стока (од пореза) које је владар изнео на тржиште, а после су могли да продају и остали који су имали вишак меса. У њих су спадали и Власи.

 

Текст је део књиге  Александар А. Логос, ИСТОРИЈА СРБА I, 2017