Kako je austrijski istoričar kroz gramatiku dokazao da je rumunski jezik rođen na Balkanu

Piše: Redakcija "Vlasi Balkana – Čuvari romanskog nasleđa"

U svakoj istorijskoj raspravi dođe momenat kada romantičarske priče o „vekovnim korenima“ moraju da ustupe mesto egzaktnim naukama. Kada je u pitanju poreklo Vlaha i Rumuna, ta egzaktna nauka je lingvistika, a čovek koji je zvaničnoj politici u Bukureštu zadao najveću glavobolju bio je austrijski istoričar i geograf Robert Resler (Robert Rösler, 1836–1874).

Njegova knjiga „Romanske studije: Istraživanja o praistoriji Rumuna” (Romänische Studien), objavljena 1871. godine u Lajpcigu, postavila je temelje teorije koja je u svetskoj nauci poznata kao Reslerova teorija. Resler je uradio nešto genijalno: umesto da veruje političkim pamfletima, on je secirao sâm jezik i dokazao da je moderni rumunski jezik rođen južno od Dunava – na Balkanu.

Evo ključnih lingvističkih, geografskih i genetskih dokaza koji ne ostavljaju prostor za manipulaciju:

 Dokaz zvani „Albanska veza“

Resler i kasniji lingvisti (poput Gustava Vajganda) primetili su šokantnu zakonitost: rumunski i albanski jezik dele oko stotinu potpuno istih, bazičnih reči koje se odnose na planinski život, stočarstvo i domaćinstvo. Ove reči ne potiču ni iz latinskog, ni iz slovenskog jezika – one su ostaci prastarog, autohtonog tračko-ilirskog supstrata.

Pogledajmo te direktne paralele:

• Šubara/Kapa: rumunski căciulă – albanski kësulë

• Jela/Bor: rumunski brad – albanski bradh

• Stariji pastir: rumunski baci – albanski baç

• Ognjište: rumunski vatră – albanski vatrë

Resler je postavio logičko pitanje: kako je moguće da narod koji navodno hiljadu godina izolovan sedi na Karpatima (u današnjoj Rumuniji) deli bazični rečnik sa Albancima koji žive na jugozapadu Balkana?

Odgovor je naučno neumoljiv: preci Rumuna i preci Albanaca su vekovima morali da žive kao prve komšije, na istom prostoru. A taj prostor je unutrašnji Balkan – teritorija koja obuhvata današnju Srbiju, Kosovo, Severnu Makedoniju, Crnu Goru, Bosnu i Hrvatsku. To su izvorne reči balkanskih Vlaha – zapravo romanizovanih Ilira i Tračana – koje potiču iz tog perioda zajedničkog života, pre nego što je deo njih prešao severno od Dunava.

Balkanska gramatika: Zašto Rumuni ne broje kao Italijani?

Ako je rumunski jezik nastao na Karpatima, u potpunoj izolaciji, on bi morao da zadrži klasičnu romansku strukturu kakvu imaju italijanski, španski ili francuski. Međutim, Resler dokazuje da rumunski jezik pripada takozvanom „Balkanskom jezičkom savezu“. On deli jedinstvene gramatičke osobine sa srpskim (naročito torlačkim dijalektom), bugarskim i makedonskim jezikom.

• Brojanje od 11 do 19: Dok Italijani kažu undici i dodici, Rumuni broje preko slovenskog predloga „na“. Oni kažu unsprezece (jedan-na-deset) i doisprezece (dva-na-deset). To je čisto slovenski model koji su Vlasi usvojili kroz vekovni suživot sa južnim Slovenima na Balkanu.

• Član na kraju reči: U rumunskom se određeni član stavlja na kraj reči (npr. lup – vuk, lupul – vuk-ov / taj vuk). Ova pojava ne postoji u latinskom, ali postoji u bugarskom, makedonskom i našem torlačkom govoru u istočnoj Srbiji.

Jezik se ne menja dekretom preko noći. Ove duboke gramatičke strukture dokazuju da je rumunski jezik „skuvan“ u istoj balkanskoj laboratoriji u kojoj su nastajali i južnoslovenski govori.

 Muk u jeziku: Gde su nestali Goti?

Preko teritorije današnje Rumunije (Dakije) su nakon odlaska Rimljana stotinama godina gospodarila moćna germanska plemena – Goti, Gepidi i Langobardi. Da je romansko stanovništvo sve vreme živelo tamo, u njihovom jeziku bi moralo da ostane mnoštvo starih germanskih reči, baš kao što ih ima u francuskom ili španskom.

Resler je dokazao frapantnu činjenicu: u izvornom rumunskom jeziku nema nijedne jedine reči iz gotskog ili gepidskog jezika. Kako je moguće da proživiš vekove sa Gotima, a da ne primiš ni jednu njihovu reč? Moguće je samo ako u to vreme nisi bio tamo. Dok su Goti vladali Karpatima, romanska masa je bila bezbedna na Balkanu, pod zaštitom rimskih i vizantijskih bedema.

Geografski otisak: Planine koje govore romanskim jezikom

Ako je romanska masa provela srednji vek na Karpatima, logično bi bilo da su tamošnjim velikim rekama i starim planinama dali svoja imena. Međutim, u današnjoj Rumuniji najstariji geografski nazivi (toponimi) su slovenski, ugarski (mađarski) ili kumanski (npr. reke Bistrica, Prut, Dâmbovița, Crasna).

Sa druge strane, unutrašnji Balkan – a naročito planinski prostori istočne Srbije, Crne Gore i Bosne – bukvalno vrvi od prastarih vlaških naziva koji svedoče o tome gde su se romanski stočari povukli pred slovenskim naseljavanjem:

• Durmitor: planina čije ime vuče koren direktno iz romanskog/vlaškog glagola za spavanje (dormire – planina koja spava).

• Visitor: planina čije ime označava vidikovac, mesto sa kog se pruža pogled (vedea / vizat).

• Romanija: planina u Bosni koja svojim imenom direktno svedoči o prisustvu "Romana" (rimskih građana) koji su tu čuvali svoj identitet.

 Istorijski vakuum: Zašto i kada se desila seoba na sever?

Kritičari Reslera često postavljaju kontratezu: „Ako su Vlasi nastali na Balkanu, zašto su se odjednom preselili na Karpate u srednjem veku?“ Istorijski izvori i demografija daju jasan odgovor.

Tokom 12. i 13. veka, pritisak vizantijskih poreza i feudalizacija u ranoj srpskoj državi (gde su Vlasi zakonski definisani kao poseban stalež nomadskih stočara) naterali su deo vlaške populacije da se pomera ka severu u potrazi za slobodnim ispašama.

U isto vreme, nakon stravične provale Mongola i Tatara u 13. veku, teritorija današnje Rumunije ostala je demografski potpuno pusta. Ugarski (mađarski) kraljevi su, želeći da obezbede i nasele svoje prazne severne granice, planski pozivali i nudili velike povlastice vlaškim pastirima sa Balkana da pređu Dunav i nasele karpatske vrleti.

 Paleogenetika potvrđuje Reslera

Dok lingvistika proučava kako su se kretale reči, moderna genetika mapira kako su se kretali stvarni ljudi. Velika naučna studija iz decembra 2023. godine, objavljena u prestižnom časopisu Cell pod vođstvom tima sa Univerziteta Harvard i španskog Instituta za evolucionu biologiju, analizirala je genom preko stotinu ljudi koji su živeli na Balkanu u poslednjih 2.000 godina.

Rezultati su doneli ključne naučne uvide:

• Genetski procep u Dakiji: Kada su Huni, Goti i Gepidi protutnjali teritorijom današnje Rumunije nakon što su je Rimljani evakuisali 271. godine, genetski kontinuitet starog stanovništva je potpuno pukao. To direktno ruši teoriju o „kontinuitetu na Karpatima“ i dokazuje Reslerovu tezu o povlačenju romanske mase na jug.

• Zajednički genetski bazen: Kada posmatramo savremene genetske grafikone (PCA), moderni Rumuni su genetski gotovo identični Srbima i Bugarima, a ne Italijanima ili Francuzima.

• Slovenski genetski pečat severno od Dunava: Današnja populacija Rumuna ima oko 40-50% genetskog nasleđa koje potiče od slovenskih migracija iz 6. i 7. veka. Da su proveli srednji vek izolovani na Karpatima, taj udeo bi bio drastično manji. Čenjenica da dele isti genetski profil sa Srbima dokazuje da se mešanje naroda odigralo na istom mestu – unutrašnjem Balkanu.

Genetska bliskost naroda na Balkanu. Извор: Reddit

Gornji grafikon (C i D) jasno pokazuje da se današnja populacija Rumuna (narandžasti trouglovi) preklapa sa Srbima (braon) i Bugarima (zeleni). Svi zajedno imamo oko 40-50% genetskog nasleđa koje potiče od slovenskih migracija u 6. i 7. veku, dok ostatak čini autohtoni balkanski supstrat (paleo-balkanski narodi).

 Reslerov naučni štit

Robert Resler je svojim radom podigao neprobojan naučni štit za sve balkanske Vlahe. Njegova istraživanja pokazuju da su Vlasi u istočnoj Srbiji zapravo ostali na matičnom tlu – na mestu gde je taj jezik i nastao kroz susret romanizovanih Ilira i Tračana sa nadolazećim Slovenima.

Kada moderna politička propaganda sa severa pokuša da vlaške govore proglasi pukim „dijalektom“ ili „uvezenom manjinom“, Reslerov rad i moderna genetika nas podsećaju na istorijsku istinu: balkanski vlaški govori su izvorni svedoci rađanja tog jezika na Balkanu. Severno od Dunava je samo teritorija na koju je taj autohtoni balkanski proizvod vekovima kasnije izvezen, i gde je tek u 19. veku, kroz državne škole, pretvoren u modernu naciju.

Referenca za rasprave i blog: Robert Rösler, Romänische Studien: Untersuchungen zur älteren Geschichte Romäniens, Leipzig, 1871.

Neagu Đuvara: Balkanski Vlasi su autohtoni starosedeoci, a ne rumunska dijaspora

Detalji autentične narodne nošnje balkanskih Vlaha.                           

Izvor: Svilen Konac

Piše: Redakcija "Vlasi Balkana – Čuvari romanskog nasleđa"

Kada o očuvanju autentičnosti balkanskih Vlaha govorimo kroz prizmu stroge istorijske nauke, ime Neagua Đuvare (Neagu Djuvara) zauzima posebno mesto. Ovaj svetski priznati istoričar, diplomat i profesor, koji je doktorirao na pariskoj Sorboni, posvetio je dobar deo svog plodnog naučnog rada demitologizaciji istorije jugoistočne Evrope. Pripadajući i sam, po majčinoj liniji, staroj i uglednoj aromunskoj (vlaškoj) porodici, Đuvara je pitanju balkanskih Vlaha pristupao bez nacionalističkih strasti, sa hirurškom preciznošću i naučnim poštenjem.

U svojim radovima, pre svega u knjizi „Kratka istorija Rumuna ispričana mladima“ (O scurtă istorie a românilor povestită celor tineri), Đuvara je ostavio neoborive dokaze o tome zašto balkanski Vlasi predstavljaju potpuno autohton, nezavisan narod koji se ne može podvoditi pod pojam moderne rumunske nacije.

 Jirečekova linija kao nepremostiva geografska granica

Jedan od ključnih argumenata koje Đuvara iznosi u prilog autohtonosti balkanskih Vlaha jeste oslanjanje na čuvenu Jirečekovu liniju. Ova istorijsko-geografska granica, koju je postavio češki istoričar Konstantin Jireček, jasno deli Balkan na sferu latinskog uticaja (severno od linije) i sferu grčkog uticaja (južno od nje) tokom antičkog perioda.

Profesor Neagu Đuvara (1916–2018). Izvor: Wikipedia

Đuvara naglašava da su balkanski Vlasi  nastali procesom dugotrajne romanizacije starosedelaca južno od ove linije – dakle, u planinskim masivima Pinda, Epira, Tesalije i Makedonije. On kategorički odbacuje teze zvaničnog Bukurešta o navodnim masovnim migracijama Rumuna sa Karpata ka jugu tokom ranog srednjeg veka. Za Đuvaru, balkanski Vlasi su tu gde jesu od samog početka. Oni su proizvod specifične romanizacije južnih Tračana i Ilira, koji nikada nisu imali geografsku, političku ni administrativnu vezu sa teritorijom današnje Rumunije.

 Hiljadugodišnji jezički raskol: Sestrinski jezici, a ne dijalekti

Kao oštar kritičar zvanične političke lingvistike, Đuvara je neumorno ponavljao da je vlaški jezik poseban istorijski jezik, a ne puki „dijalekt modernog rumunskog“.

Iako oba jezika vuku koren iz balkanskog vulgarnog latinskog, Đuvara ukazuje na to da je do definitivnog pucanja te jezičke zajednice došlo pre više od hiljadu godina, dolaskom Slovena i prekidom komunikacije. Usled potpune geografske izolovanosti, vlaški govori na Balkanu razvijali su se samostalno, zadržavajući duboke latinske arhaizme koji su na severu davno izgubljeni ili zamenjeni tokom kasnijih reformi. Đuvara je smatrao da je proglašavanje vlaškog jezika dijalektom zapravo politički, a ne naučni pokušaj brisanja kulturnog identiteta jedne autentične zajednice.

Potpuno različita etnogeneza i društveni razvoj

Dok se etnogeneza današnjih Rumuna odvijala na karpatsko-dunavskom prostoru u stalnom kontaktu sa severnim i istočnim Slovenima, a kasnije pod mađarskim i austrijskim uticajem u Transilvaniji, balkanski Vlasi su delili sudbinu unutar Vizantijskog carstva i u stalnoj simbiozi sa Grcima i južnim Slovenima.

Đuvara ističe da kroz ceo srednji vek ne postoji nikakav koncept zajedničke nacionalne svesti između ove dve grupe. Vlah sa Balkana nije imao nikakvo kolektivno sećanje, tradiciju niti političku sponu sa dunavskim kneževinama Vlaškom i Moldavijom. Pokušaj da se svi ovi narodi retroaktivno proglase „Rumunima“ je, prema Đuvari, grubo kršenje istorijskog konteksta i naučne istine.

 Razobličavanje političke propagande iz 19. veka

Đuvara se u svojim delima nije libio da otvoreno i oštro kritikuje kulturnu politiku same Kraljevine Rumunije s kraja 19. i početka 20. veka. On detaljno opisuje kako je zvanični Bukurešt masovno finansirao škole i crkve na Balkanu, pokušavajući da od tamošnjih Vlaha veštački stvori „Rumune“.

Đuvara ovaj proces naziva čistom geopolitičkom instrumentalizacijom. Rumunska država tada nije delovala iz altruizma, već je želela da iskoristi balkanske Vlahe kao puku monetu za potkusurivanje u pregovorima oko podele otomanskih teritorija tokom Balkanskih ratova. Ta agresivna kampanja asimilacije nanela je veliku štetu samim Vlasima, uvlačeći ih u tuđe sukobe i primoravajući ih da uče standardni rumunski jezik koji im je bio potpuno stran i nerazumljiv.

Autentično nasleđe koje obavezuje

Zaveštanje profesora Neagua Đuvare jeste naučna istina pročišćena od državne mitomanije. Njegov rad jasno dokazuje da su balkanski Vlasi samorodan, autentičan i ponosan balkanski narod. Oni nisu plod migracija sa severa, niti zaostala grana karpatskog stabla.

Kao čuvari najstarijeg romanskog sloja na Balkanu, Vlasi imaju punu istorijsku i naučnu potvrdu svog jedinstvenog identiteta – potvrdu koju potpisuje upravo jedan od najvećih i najpoštenijih istoričara koje je Rumunija ikada imala.

Demitologizacija istorije: Kako Lucijan Boja ruši mit o zajedničkom poreklu Vlaha i Rumuna

Piše: Redakcija "Vlasi Balkana – Čuvari romanskog nasleđa"

Pokušaji da se celokupno romansko stanovništvo socijalističke i moderne Rumunije, kao i svi autohtoni Vlasi južno od Save i Dunava, podvedu pod zajednički, jedinstveni nacionalni imenitelj, predstavljaju klasičan primer politizovanog narativa 19. i 20. veka. U naučnoj zajednici koja drži do izvora i metodologije, ovaj konstrukt je odavno doživeo ozbiljne udarce. Jedan od najzaslužnijih ljudi za ogoljavanje ovih mitova jeste Lucijan Boja (Lucian Boia), profesor emeritus Univerziteta u Bukureštu i jedan od najcenjenijih savremenih rumunskih istoričara.

Njegovo kapitalno delo „Istorija i mit u rumunskoj svesti“ (Istorie și mit în conștiința românească) izazvalo je svojevremeno intelektualni zemljotres u Rumuniji, jer je naučno i hladnokrvno demontiralo državne mitove na kojima su insistirali kako romantičari 19. veka, tako i Čaušeskuov nacional-komunistički režim.

Za naš blog, Bojin rad je od ključne važnosti jer nudi jasne naučne odgovore na pitanje: Zašto su balkanski Vlasi zaseban istorijski i etnički entitet u odnosu na Rumune?

 Problem retroaktivnog nacionalizma: „Vlah“ nije isto što i „Rumun“

Boja upozorava na jednu od najvećih metodoloških grešaka moderne rumunske istoriografije – retroaktivno učitavanje nacionalnog identiteta u srednji vek i antiku.

Pre 19. veka, termin Vlah bio je opšti egzonim (naziv koji su koristili drugi narodi – Grci, Sloveni, Mađari, Nemci) za sve zajednice u istočnoj i jugoistočnoj Evropi koje su govorile nekim od istočnoromanskih jezika. Međutim, Boja naglašava da lingvistička srodnost nije implicirala i zajednički nacionalni identitet.

Moderna rumunska nacija je veštački konstrukt nastao tek sredinom 19. veka (spajanjem Kneževina Vlaške i Moldavije 1859. godine). Pokušaj da se svaki istorijski pomen reči „Vlah“ na Balkanu automatski prevede kao „Rumun“ predstavlja grubu manipulaciju. Balkanski Vlasi nikada nisu bili deo tog političkog i državotvornog projekta, niti su delili isto kolektivno sećanje sa stanovništvom severno od Dunava.

Različita etnogeneza: Slom „čistog dačkog kontinuiteta“

Zvanični Bukurešt je decenijama forsirao priču o direktnom, gotovo netaknutom kontinuitetu antičkih Dačana i Rimljana. Boja je ovaj mit potpuno urušio iznoseći istorijske činjenice:

• Nestanak Dačana: Tokom Trajanovih ratova početkom 2. veka, muško dačko stanovništvo je masovno desetkovano, a teritorija Dakije je pretrpela radikalnu, agresivnu kolonizaciju ljudima iz svih delova Rimskog carstva.

• Kratki rimski period: Rimska Dakija (severno od Dunava) bila je pod vlašću Rima svega oko 160 godina (do Aurelijanovog povlačenja 271. godine). To je previše kratak period za formiranje stabilnog, čistog etnosa koji bi preživeo naredne vekove seobe naroda.

Boja objašnjava da je rumunski etnos zapravo kasniji, sinkretički proizvod ogromnog mešanja sa Slovenima severno od Dunava, dok je etnogeneza balkanskih Vlaha južno od Dunava tekla potpuno drugim tokom. Balkanski Vlasi svoj koren vuku iz romanizacije južnih Tračana, Ilira, Dardanaca i zajednica koje su vekovima bile pod uticajem grčke i vizantijske kulturne sfere. Ove dve grupe nisu delile istu teritoriju, istu administraciju, niti isti etnički supstrat.

Kritika rumunskog kulturnog imperijalizma na Balkanu

Posebno zanimljiv deo Bojine analize odnosi se na kraj 19. i početak 20. veka, kada je novostvorena Kraljevina Rumunija počela da sprovodi agresivnu propagandu među Arumunima i ostalim Vlasima na prostoru Makedonije, Albanije, Grčke i Srbije.

Bukurešt je otvarao rumunske škole, finansirao crkve i ubeđivao balkanske Vlahe da su oni „Makedo-Rumuni“. Boja ovaj proces jasno definiše kao političku instrumentalizaciju. Rumunija nije delovala iz altruizma ili „bratske ljubavi“, već je koristila balkanske Vlahe kao monetu za potkusurivanje i geopolitički pritisak na susedne balkanske države (Grčku, Bugarsku i Srbiju) tokom Balkanskih ratova.

Paradoks je bio očigledan: balkanski Vlasi nisu razumeli standardni, veštački relatinizovani rumunski jezik, niti su imali ikakve veze sa karpatskim prostorom. Boja pokazuje da je ovaj pokušaj asimilacije bio neprirodan i istorijski neutemeljen.

 Jezički raskol i očuvanje arhaičnosti

Dok je moderna rumunska država u 19. veku izvršila radikalnu i veštačku „čistku“ svog jezika (namerno izbacujući slovenske elemente i uvozeći francuske i italijanske neologizme kako bi se približili Zapadu), balkanski Vlasi su ostali izolovani.

Boja ukazuje na to da su različite romanske zajednice razvile potpuno drugačije društvene modele. Dok su Vlasi na severu kreirali sedelačku, feudalnu državnu strukturu, balkanski Vlasi su zadržali transhumantno stočarstvo (sezonsko kretanje) ili su postali urbani trgovci (poput čuvenih Cincara). Ta vrsta izolacije od Bukurešta omogućila je vlaškim govorima na Balkanu da zadrže izvorne latinske arhaizme i zasebne gramatičke strukture koje su se razvijale nezavisno više od hiljadu godina.

 Nauka na strani autentičnosti

Rad Lučijana Boje je od neprocenjive vrednosti upravo zato što dolazi iz samog srca rumunske akademske zajednice. Njegova demitologizacija jasno poručuje: istorija se ne može prekrajati radi modernih nacionalnih programa.

Balkanski Vlasi nisu „dijaspora“ Rumunije, niti su odbegla grana rumunskog naroda. Oni su autohtoni, originalni čuvari romanskog nasleđa na Balkanu, čiji su etnički koreni, istorijska sudbina i jezik potpuno autohtoni i nezavisni od Karpata. Svaki pokušaj brisanja te posebnosti u ime zajedničkog „rumunskog“ imenitelja nije ništa drugo do nastavak prevaziđenih političkih mitova iz 19. veka.

Приказ књиге: Зов Земље, аутор Евангелос Авероф-Тосица

 

Аутор текста : Ник Баламачи

Зов Земље , роман Евангелоса Аверофа-Тосице. Превео Андре Михалопулос. Објављено 1981. године од стране Карацас Брадерс, Њу Рошел, Њујорк. Тврди повез, 305 странице, 11,95 долара.

Иако је ова књига експлицитно названа романом, њен аутор каже да је делимично заснована на стварним догађајима и да чињенично описује те догађаје. Поред ове необичне мешавине фикције и публицистике, толико тога је скривено испод површине ове књиге да је човек мора веома пажљиво анализирати и попунити њен контекст како би почео да разуме и књигу и њене импликације.

Можемо почети са врло грубом позадином: До почетка 19. века није постојало тако нешто као „национализам“ – Европљани су га пре свега поистовећивали са својим локалним подручјем – својим селом или непосредним регионом. Са рођењем идеје националности, политички лидери су изградили модерне државе на основу новог принципа.

Али постојао је – и још увек постоји – један главни проблем: Шта човек ради када пронађе велики број људи (у областима којима жели да влада) који или нису исте „националности“ као ви, или који још увек имају нејасну представу о свом „националном“ идентитету? Одговор: Покушава се да се они преобрате у сопствену „националност“ – или се 100 година касније заврши са баскијским или курдским покретом за независност.

Некада давно, Аромуни нису били ни Грци ни Румуни. Њихово похађање грчких школа и цркава током неколико векова дало им је културу која је делила одређене аспекте са Грцима. Њихово језичко наслеђе дало им је језик који је делио одређене аспекте са Румунима. У 19. веку, када су се њихови сународници из распадајућег Османског (Турског) царства откидали од султанове власти како би формирали сопствене нове државе, Аромуни нису имали јасну представу о „националном“ идентитету за себе.

Могло се лако предвидети да ће, природно, заједно са стицањем независности од Османлија, Грчка и Румунија почети да се такмиче за лојалност Аромуна – и јесу. (Чак и да је некоме пало на памет да покуша да створи засебну Аромунску државу, било је једноставно премало Аромуна да би је створили – можда пола милиона, у поређењу са неколико милиона Грка и много милиона Румуна.)

Огорчено ривалство створило се између прогрчких и прорумунских фракција у многим аромунским селима на Балкану и, ако аромунска култура икада заиста нестане, то ће бити у великој мери последица мржње и насиља започетих у овом периоду (од 1890-их до 1945. године). Чинило се као да неко мора бити или Грк или Румун. Тек 1980-их је коначно почео изразито аромунски културни покрет у Грчкој и широм света. Нажалост, можда је прекасно да се већина нас спасе од помисли да смо заправо Грци, или Румуни, или чак нешто друго.

Господин Авероф је познати Аромун чије се име повезује са градом Мецово (који се на арумунском зове Аминџу). Он је лидер грчке конзервативне странке,  Нова Демократија , и обављао је функцију министра спољних послова и одбране Грчке. Иако изгледа да обасипа пажњу Мецовом и ужива у старомодним обичајима овог арумунског планинског насеља, господин Авероф је ватрени хелениста - толико да је био један од ретких политичара који су се изјаснили против културног препорода 1980-их у арумунским селима у Грчкој.

Постојале су две посебно ружне епизоде ​​румунско-грчког такмичења за наше политичке душе: на прелазу из овог века у новији век, грчким герилцима који су се борили против Бугара за контролу над Македонијом и Тракијом, грчка влада је наредила да се окрену и против (ненаоружаних) Аромуна укључених у румунски националистички покрет. Сматрани су претњом грчкој доминацији над овим регионима, и десетине њих су убијене. Сви знамо за ово; непристрасни западни писци су детаљно обрађивали ову еру и редовно су осуђивали насиље над аромунским националистима.

Међутим, оно што већина нас  не  зна јесте друга ружна епизода: Током Другог светског рата, један број наших људи у Епиру, Македонији и Тесалији (од којих су неки били укључени у прорумунски покрет) окренуо се фашизму као решењу за своје проблеме и заправо је сарађивао са италијанским фашистима и нацистима. Ако овај покрет није успео да се изједначи са злочинима почињеним раније против Аромуна, то је углавном било због чињенице да је, срећом, био кратког века.

Сада, ја лично имам два веома основна уверења о ове две епизоде:

1) вероватно не би требало да о њима говоримо око једне генерације ван научних кругова, и

2) више се не може расправљати о једном без другог.

Нажалост, овом књигом господин Авероф је прекршио оба моја уверења. Градећи своју причу око ароманског фашистичког покрета у Другом светском рату, он је изузетно осетљиво питање извадио из његовог контекста и сместио га у контекст који је сам створио – онај који одговара његовим циљевима као романописца, као политичара и хеленисте.

Ово је још жалосније када се узме у обзир да постоји неколико дела на енглеском језику која описују догађаје из периода 1890-1914, али ниједно (колико ја знам) се не односи на оне из периода 1941-1942. Ми који смо преко океана стога нисмо имали начина да добијемо тачне, корисне информације о овом каснијем периоду. Ова књига је могла да попуни ову празнину, али уместо тога, господин Авероф је урадио оно што су многи други пре њега урадили: користио је Аромуне као пуко средство у игри у којој циљ није да се помогне аромунској култури и достојанству, већ да се Аромуни жртвују на олтару неке замишљене „више сврхе“ – у овом случају, хеленизма.

Ево поруке скривене у причи: Сви они Власи који себе виде као Хелене су добри момци, а они који себе виде као било шта друго су лоши момци. Први делују из части, несебичности, храбрости и моралне доброте, док су други мотивисани само изопаченошћу, похлепом, страхом (или глађу) и моралном злобом.

Ево приче: Никита Колети, унук великог грчког магната и патриоте, постао је женствени песник у Паризу пре Другог светског рата. Непосредно пре избијања рата, враћа се у Грчку (коју презире као „нецивилизовану“) да реши своје наследство и на крају се уплиће у догађаје – укључујући и избијање рата – који му не дозвољавају да оде.

Успут, он доживљава неку врсту мистичног „искуства преобраћења“ и убрзо након тога се придружује грчкој војсци током њене херојске, али на крају неуспешне одбране од комбиноване италијанске и немачке инвазије зими 1940-1941. Када се грчка војска разиђе, Никита - сада претворен у правог мушкарца и чврстог хеленисту ратом - враћа се на имање свог деде у Тесалији само да би затекао влашки фашистички покрет у току у Лариси.

Ово је био прави покрет који је подстакао озлоглашени Алкибијад Дијамант из Самарине, који је већ неко време промовисао интересе спољних сила (Италије и Румуније). Током окупације, сарађивао је са силама Осовине у покушају стварања посебне „Влашке кнежевине“, која би се састојала од делова Епира и Македоније и целе Тесалије, са собом као „кнезом“ и сународником из Самарине као вођом војске фашистичких следбеника Аромуна познатих као „Римска легија“. Ови људи су се бавили својим одвратним послом малтретирајући и Грке и Аромуне који нису хтели да сарађују у њиховим плановима да доминирају локалним политичким и економским структурама.

Поред штете коју су нанели искључиво људи, овај покрет је изазвао огромно локално негодовање против  било каквог  будућег тврђења Аромуна о посебној етничкој групи, стање које је трајало чак и до 1980-их. То је заиста једно од најмрачнијих поглавља у нашој историји. Срећом, неки људи (и прогрчки и прорумунски, мада господин Авероф приказује само прве) одупрли су се овим фашистима и Румунија је успела да поништи покрет тако што је довела Дијамантиса у ту земљу и задржала га тамо - али само зато што је схватила да Дијамантис фаворизује Италију у односу на Румунију као силу која доминира над Аромунима.

Ово је драматична прича, она коју треба испричати ако желимо да одржимо уравнотежену перспективу сопствене историје. Али господин Авероф ју је укаљао – чак је и легитимисао овај гнусни покрет – тако што је ове догађаје прилагодио својој поједностављеној црно-белој шеми. Наравно, Никита на крају пружа отпор фашистима. Наравно, Никита се испоставља да је и сам Влах, али пре свега Грк. Наравно, наравно, наравно...

Више од свега, ова књига је предвидљива. Сада, ако постоји једна ствар коју уметност не би требало да буде, онда не би требало да буде предвидљива. Али ако књига није уметност, шта је онда? Она је отворено и несумњиво дело пропаганде, средство за ширење политичке и културне филозофије господина Аверофа међу грчким милионима – и то не на смео и директан начин, већ уобличено у изузетно манипулативне симболе фикције. Као да је неко написао књигу, знајући готово универзални презир са којим се држе канибали, који је поједностављено и фиктивно приписао сопствено гледиште снагама које се супротстављају канибализму, а сва гледишта која се нису баш поклапала са сопственим гледиштима канибалима.

На крају крајева, то је моја највећа замерка овој књизи. Господин Авероф очигледно има лоше мишљење о аромунској интелигенцији, култури и језику. Његови придеви укључују „јадни“, „примитивни“, „недостатак“ итд. У суштини, ми Власи смо гомила неуких будала, осим ако и док не усвојимо префињенију, напреднију и лепшу културу и језик Грчке.

Међутим, осамдесетих година прошлог века овај аргумент је мање изводљив него икад. Више нисмо сигурни да је било која култура супериорнија од друге. Грчка је, иронично, вековима била угњетавана од стране западњака који су заступали Аверофов став на међународној основи. Према овом гледишту, Грчка је културна заосталост, њен развој је вековима гушен оријенталном доминацијом, а Грци су гомила незналица осим ако и док не усвоје префињенију, напреднију и лепшу културу и језик Запада. Каква глупост!

Управо су такви аргументи навели неке Грке да одбаце велики део грчке народне музике и живописног језика у корист „мање оријенталне“ и стога прихватљивије западне музике, као и у корист архаичног и укоченог језика. Грчка је била најгоре погођена овим „префињењима“ и коначно данас модернизује сопствене културне вредности и брани их од напада са Запада.

Укратко, господин Авероф је овде на правој страни — антифашистичкој страни, због чега му аплаудирамо — али из погрешних разлога (националистичких, а не моралних). И он прича праву причу, због чега му поново аплаудирамо — али у погрешном формату (роман, који му омогућава да манипулише чињеницама како би изгледало као да  је свака  манифестација посебног влашког идентитета једнако корумпирана и лоше мотивисана као и озлоглашена Влашка кнежевина).

Приступ који данас користе социолози који покушавају да разумеју фашистичке покрете јесте испитивање социо-економског, историјског и културног положаја присталица. Ово је далеко сложеније од Аверофове поједностављене шеме „прогрчко једнако добро, негрчко једнако лоше“, али даје корисније резултате. На пример, чланови маргиналних група унутар доминантног друштва имају већу вероватноћу да учествују у фашистичким покретима.

Шта су били они који су одбили да се одрекну свог ароманског идентитета за неког другог (грчког, албанског, српског итд.) ако не „маргинална група“?  Наравно да  су били главни кандидати за регрутовање од стране харизматских покрета. Ови људи су такође имали замерку због насиља које је раније примењено против влашког националистичког покрета. Да ли то оправдава активности Римских легија 1941-1942?  Наравно  да не оправдава, али би нам свакако могло помоћи да их разумемо и да се интелигентно носимо са овим периодом.

Што ме враћа на моје уверење да су ова питања превише раздорна, превише дубока да бисмо се могли само играти њима у романима на било који начин. Већ дуго нисмо у стању да решимо ова питања. Можда би требало да престанемо да се фокусирамо на њих и да их оставимо нашим интелектуалцима на генерацију или две, а у међувремену можда остали од нас могу да се посвете спасавању онога мало што је остало од наше културе? Закопавање ратне секире заиста може бити наша једина нада.

Нестајући номади

Самарина, 1989: Старац
(Фотографија ©1995, Џејмс Принеас)

Средином пролећа, празне падине у грчко-албанској пограничној регији оживљавају уз звук овчјих и козјих звона док Власи, последњи полуномадски сточари Европе, доводе своја велика стада из равница.

Власи који се враћају стварају живу атмосферу у својим удаљеним, изолованим селима, која су углавном ненасељена током дуге зиме. Ћилими и ћебад се распакују, дрва се цепају, пећи се пале, производи и поклони се размењују, а млади се вере. Ноћу свака кућа шири мирис омиљеног јела Влаха —  питауа  — слојева танког теста натопљених путером и пуњених празилуком, печених у гвозденој посуди и служених са тамноцрвеним вином.

Вековима су ови људи проводили летње месеце лутајући са својим животињама кроз простране, шумовито прекривене обронке јужног Балкана, пратећи древне стазе познате само њима. Али данас је овај начин живота угрожен и сваког пролећа све мање Влаха се враћа својим традиционалним домовима.

Власи, који говоре нејасним неписаним језиком изведеним из латинског и сличним савременом румунском, тврде да потичу од римских гарнизона стационираних у региону. Данас 90.000 Влаха живи у раштрканим заједницама на југоистоку Албаније, југозападном углу Бивше Југословенске Републике Македоније и на планинама Пинд у Грчкој. Још хиљаде њих стално живе у градовима централног Балкана, практично асимиловани.

Од 1920-их, Власи су се населили у Немачкој, Аустралији и Америци, где су емиграционе групе основале друштва како би покушале да очувају свој јединствени језик причајући народне приче и певајући влашке песме. Организују традиционалне излете и спортске тимове како би подстакли своје заједнице да избегну асимилацију и представљају форум за Власе да разговарају о својој култури и историји.

Међутим, за оне који остају на Балкану, очување влашког идентитета је све теже. У Албанији је послератна пољопривредна колективизација уништила обрасце номадског пасторалног живота, приморавајући многе Влахе да пронађу посао у новим индустријским центрима земље.

Али у удаљеним планинским пределима влашка култура и језик су опстали. Пастири носе карактеристичне, густо ткане огртаче од козје коже — који су и даље веома цењени као трговачки артикал.

Без посебно јаког верског идентитета, традиционална паганска веровања Влаха прекривена су танким слојем православног хришћанства. Многе старије жене имају тетовиран црни крст на челу како би одбраниле уроке, а њихове приче о вештицама и клетвама пажљиво слушају они који су недавно имали проблема. Пошто њихови родитељи раде дуго, децу одгајају баке и деке од којих уче влашке обичаје и језик са његовим карактеристичним шиштавим звуцима који су им донели име  Цинцари , по коме су познати широм Балкана.

У Шамолу, мешовитом албанском и влашком селу близу Корче, Власи снабдевају становнике млеком и сиром са својим стадима која пасу у околним подножјима. И настављају да уживају у многим својим традиционалним разонодама.

„Волимо да једемо на отвореном. Лети можда 30 до 40 људи оде на узвишење да би имали пикнике са питауом  , вином и музичким инструментима“, рекла је Аспасија Дука, млада учитељица којој је, као и већини Влаха, тешко да прихвати чисто влашку националну свест. „Знам да сам Влахиња“, рекла је Дука, „али сам и Албанка.“ Она се слаже са многим образованим Власима који данас говоре албански течније него влашки.

Да би се зауставио пад језика, који никада није имао писмо нити било какво званично признање, у Тирани је 1990. године формирано удружење Влаха. Оно има 20.000 чланова; и данас многи Власи заузимају важне положаје у ширем друштву — на пример, албански амбасадор у Лондону, Павил Геску, је влашког порекла.

Једно од најимпресивнијих места у Албанији је изоловано влашко село Воскопоје. На први поглед, то је типично запуштена албанска засеоница, али налети белог камена говоре о просперитету који је уживао у 18. веку као трговачки и интелектуални центар са украшеним православним црквама. Његово становништво се бавило свим врстама трговине. Упркос свом успеху, Воскопоје је патио од напада разбојника. Након година разарања и пљачке, Воскопоје је нестало, остављајући само неколико пастирских колиба међу светим грађевинама. Два века касније, потомци тих влашких пастира живе међу рушевинама блиставих мермерних улица и огромних цркава.

Смештен међу валовитим брдима и богатим пашњацима, Воскопоје је сада центар албанске пасторалне пољопривреде. У прљавој градској кафани, влашки мушкарци се скупљају у облацима дима, разговарајући о овцама и козама и планирајући своја зимска путовања на посао у Грчку. Већина мушкараца из Воскопојеа је радила у Грчкој, многи тамо имају рођаке, други су довели жене.

„Ово је некада био велики град у коме су Грци и Власи живели заједно и данас се још увек помажемо“, рекао је Згури, један од најстаријих становника Воскопоја, док ми је показивао неке од величанствених цркава које полако обнављају мајстори које су финансирали Грци.

Преко границе у Грчкој, многи Власи у Пиндусу једва да су свесни да су Власи, већ себе сматрају Грцима који говоре чудним језиком. Али постоје  влашке  заједнице са јаким идентитетом, које се боре за опстанак на ивици грчког друштва. На венчању у Пилију, чисто влашком селу у грчкој Преспанској области, група мушкараца је љутито разговарала о томе како да заштите своју стоку од крађе гладних невлашких албанских илегалних миграната, који лутају шумом како би избегли откривање од стране грчке граничне полиције.

„Изгубили смо преко 20 оваца ове зиме“, рекао је крупан младић који је стајао поред мене. Затим је стварно описао како је убио албанског избеглицу док је прошле године био у лову. Наишао је на несрећног Албанца како спава на пропланку. Након што му је пререзао грло ловачким ножем, оставио је тело као подсетник другим Албанцима да не убијају влашке овце.

У југозападној БЈРМ постоји неколико историјски влашких села, али данас она имају делић свог предратног становништва, при чему су многе породице емигрирале педесетих година прошлог века у Аустралију заједно са хиљадама других Југословена. Седамдесетих година прошлог века већа мобилност довела је до већег распада проширених влашких породица, јер су се млади људи селили у градове Прилеп, Битољ и Скопље, где се данас, високо у солитерима, чују мајке како вичу својој деци на влашком језику.

Док се млади Власи насељавају у веће градове и места на Балкану, чују збуњујуће приче о свом пореклу. Грци тврде да Власи потичу од Гркиња које су се удале за римске војнике. Многи Албанци верују да Власи потичу од Трачана који су живели поред њих током илирског доба. Румуни мисле да су Власи чистог румунског порекла, будући да су некако одсечени од главнине својих сродника јужно од Дунава.

Развој чисто влашке националне свести отежан је чињеницом да Власи никада нису били у стању да читају или пишу било шта на свом језику, већ су увек учили да користе писмо – грчко, латинично или ћирилично – земље у којој су живели.

„Учењем наше деце да читају и пишу на свом језику, подстицаћемо осећај јединства међу различитим влашким заједницама да заједно раде на очувању наше културе“, рекао је Тасос Купатшари, Влах из Детроита, који је посетио рођаке у Пилију.

Да би напредовао, изгледа да влашки језик мора имати писмо. Али постоји контроверза око избора које писмо користити. Дакле, Власи су подељени не само границама већ и унутрашњим неслагањем и необичном нејасноћом коју многи Власи исказују о свом наслеђу. Уколико се не постигне договор о стандардном писму, будућност језика и културе је суморна.

Упркос напорима влашких удружења да очувају свој језик и обичаје, постоји велика неизвесност око будућности Влаха. Савремени школски живот нагриза њихов говор, а миграција у градове у потрази за сталним послом значи да се многи неће вратити на годишњи пролећни поход назад на традиционалне планинске пашњаке. •

 ( Напомена уредника удружења Фашариоту:  Овај чланак је прештампан уз дозволу ауторке, која упућује своје „најлепше жеље вашем билтену и влашкој заједници у Америци“. Првобитно се појавио у издању  часописа „The European Magazine“ од 4. до 10. априла 1996. године.  Госпођа Викерс је ауторка неколико књига, укључујући и  „Албанци: Модерна историја“. )

Аутор: Миранда Викерс

Превод са енглеског: Редакција "Власи Блакана - Чувари романског наслеђа"

CINCARSKI KOD: Tajna uspona i biološkog ugasnuća aleksinačkih elita

Na ovoj rekonstruisanoj fotografiji vidimo spoj dva sveta: tradicionalnog cincarskog odevanja starijih generacija koje su donele kapital sa juga, i modernog, evropskog stila mlađih potomaka, poput dr Đorđa Dimitrijevića, koji su to bogatstvo pretvorili u nauku i industriju.

Piše: Redakcija "Vlasi Balkana – Čuvari romanskog nasleđa"

Da bismo razumeli kako su porodice poput Ivkovića i Dimitrijevića oblikovale istoriju Aleksinca, moramo prvo razjasniti ko su oni zapravo bili. Iako se u Srbiji termin „Vlah” često koristi generalno, nauka i istorija prave jasnu razliku.

Ko su zapravo Cincari?

Cincari su deo šire balkanske vlaške zajednice koju danas čine dve osnovne kulturno-etničke grupe:

• Vlasi: Žive u prostoru istočne Srbije i severozapadne Bugarske i tradicionalno se nazivaju Vlasima.

• Aromani (Cincari): Potiču sa juga Balkana (severna Grčka, Albanija i Makedonija). Oblikovani su grčkom kulturom i sačuvali su svoj autentični jezik proizašao iz starog provincijskog latinskog.

Njihov opstanak kroz vekove rezultat je koncentracije na malom prostoru, skrovitosti u planinskom okruženju i svesnog izbegavanja kontakata sa drugima. Taj mentalitet „izolacije radi opstanka” bio je ključ njihovog uspeha, ali je dugoročno postao uzrok njihovog nestanka u modernom građanskom društvu.

---

Od Bitolja do Varoš-kapije: Bekstvo i preobražaj

Sve počinje 1820. godine. Dimitrije Šola, terzija iz sela Strpci kod Bitolja, imao je sina Stavru. Nakon što se Stavra zamerio lokalnom paši, bio je prinuđen da beži na sever, u Beograd. Naselivši se kod Varoš-kapije, menja ime u Krsta Dimitrijević. Ovo prilagođavanje prezimena (dodavanje nastavka -ić) bilo je tipično za Cincare koji su shvatili da je mimikrija uslov društvenog opstanka.

Krsta je potrošio „ćup dukata” kako bi sina Đorđa iškolovao u Beču. Iz te investicije 1871. godine izrastao je vrhunski lekar, okružni fizikus koji će postati jedna od ključnih figura aleksinačke istorije.

„Zatvoreni krug” i blago iz miraza

Dr Đorđe Dimitrijević ulazi u srce cincarske elite ženidbom sa ćerkom trgovca Koste Jankovića. Kosta je bio oženjen ćerkom moćnog kneza Milojka Ivkovića, doseljenika iz Dabra. Ovaj krug porodica kontrolisao je tri stuba moći: politiku (Ivković), kapital (Janković) i nauku (Dimitrijević).

Baš na imanju stečenom u miraz pronađen je mrki ugalj vrhunskog kvaliteta. Dr Đorđe je, zajedno sa industrijalcem Jovanom Apelom, 1883. godine otvorio prvi aleksinački rudnik, čime se cincarska pronicljivost materijalizovala u industrijsko blago tadašnje Srbije.

Prokletstvo izolacije i biološki kraj

Da bi sačuvali svoj entitet, Cincari doseljeni u Aleksinac mešali su se isključivo između sebe, pa su čak i kumove birali unutar istih krugova. Nama koji danas proučavamo rodoslove to je olakšalo posao, ali njima nije — brzo su se genetski istrošili i degenerisali. Imali su blistave primerke, ali su kao narod polako nestajali. Dok je kapital rastao, porodična stabla su se gasila.

---

Cincarski pečat na srpskoj modernizaciji

Možemo slobodno reći: naša gradska kultura u 19. veku u velikoj meri pripada Cincarima. Ta kultura je veoma slična, ako ne i istovetna onoj u ostalim balkanskim urbanim središtima, a pečat joj daju upravo oni. Cincari su bili nosioci balkanskog patrijarhalnog obrasca, a naša „zakasnela i krivudava modernizacija” bila je plodno tle da se taj obrazac dugo neguje i održava.

Posrbljivanje je ipak bilo neizbežno. Ono započinje onog trenutka kada su Cincari shvatili da Srbi pobeđuju Turke. Kako bi ostali u vrhu biznisa, socijalne i profesionalne hijerarhije, prihvatili su vidljiva i nevidljiva uslovljavanja sredine. Mešani brakovi i mimikrija postali su glavni kanali asimilacije i socijalne promocije.

Aleksinački rudnik, stara bolnica i gradske kuće ostaju kao spomenici tom vremenu. Cincari su se stopili sa većinom, ali su pre toga Srbiji podarili svoj najvredniji dar: temelje moderne građanske klase.

Шта се крије у имену Влаха?

Пише. Друштво Фаршароту

15. јул 1987.

Познати смо по готово невероватном броју имена, и то је изазвало много забуне током година.

Већину ових имена дали су нам други људи. Наш народ има два начина изговора нашег имена: отприлике половина њих, посебно у северним регионима, назива себе  Руманима,  док друга половина (на југу) себе назива  Аруманима,  једноставно због дијалекатске склоности ка „а“ на почетку одређених речи. Када бисмо себе назвали „Румунима“ (енглески превод речи  Румани ), помешали бисмо се са Румунима северно од Дунава – који, иако је њихов језик сасвим сличан нашем, имају прилично другачију културу од наше. Реч „Аромун“ јасно показује да не говоримо о овим Румунима и зато већина научника сада користи „Аромун“. Оснивачи Друштва били су из северног племена (познатог као Фаршароци  ) и стога су себе називали  Руманима . Чини се да су ово дословно превели када су 1903. године организацији коју су основали дали назив „Румунско културно и добротворно друштво Фарсаротул“. Одлучили смо да не мењамо назив Друштва, једноставно из поштовања према оснивачима, али у скоро свим осталим случајевима користићемо реч „Аромун“.

Неки други термини и њихово порекло (ако је познато) су следећи:

Влах – Ово потиче од готске речи која значи „Римљанин“ и веома је уобичајена ознака за нас у енглеском језику (на пример, ово је једини назив под којим смо наведени у Енциклопедији Британика). Словени су ову реч научили од Гота и тако се наставила до данас; заправо, Пољаци и даље називају Италијане „Wloch“, а Италијане „Wlochy“.

Влахос – Ово је грчка верзија речи „Влах“, али због наше дугогодишње повезаности са овчарством, постало је једноставно значење „сељак“ или „сељанин“ (већина Грка не зна да је то значило „Римљанин“). Погрдно.

Куцовлахос – Варијанта која се налази у грчком језику, значи „хроми Влах“. Порекло непознато.

Чобан – албански за „пастир“, због наше доминације тим занимањем током векова.

Власи – словенска верзија „Влаха“.

Цинцар – Још један словенски термин за нас, који се углавном користи у Југославији. Порекло непознато, али се сматра да имитира „ц“ звук који је тако чест у арумунском језику. Погрдно.

Карагуни – турски израз за „црне огртаче“, које наши пастири често носе по лошем времену.

Македо-Романи – термин који Румуни користе тек недавно да би нас описали, на основу њихове претпоставке из 19. века да смо једноставно румунски држављани који су случајно живели у Македонији. Има политичке конотације.

Арванитовлачи – грчки термин за Фаршароте и друга северна племена која су, уместо грчког као другог језика, говорила албански. Дословно значи „албански Влах“.

Поред тога, међу Аромунима који говоре енглески језик, а који нису били задовољни дословним преводом „Румуни“, појавио се термин. Да би показали да нису баш као остали Румуни, прешли су на реч „Македонци“. Међутим, ово може бити још збуњујуће за спољашње посматраче, јер се данас та реч односи само на словенску етничку групу или на древне или модерне грчке становнике Македоније,  а не  на Аромуне. Најјаснија реч за употребу, и она која нема никакве погрдне или политичке конотације, чини се да јесте „Аромуни“.

Настанак заједнице: Многи од раних чланова Друштва Фаршаротул провели су детињство у и око Корче, у Албанији. Овде, школски разред ових Аромуна.

                                                    

Доживотни чланови Друштва Фаршаротул 1956. године.

Ова заједница се може пратити до школе Корче.