Kosače: Simbioza katuna, karavana i krune

Piše: Redakcija "Vlasi Balkana – Čuvari romanskog nasleđa"

Analiza porekla i uspona kroz prizmu istraživanja Sime Ćirkovića i Đurđice Petrović

Uspon porodice Kosača (Vukčići, Hranići) iz gornjeg Podrinja predstavlja jedan od najfascinantnijih procesa u balkanskoj medievistici. Dok je akademik Sima Ćirković osvetlio njihov politički i pravni put ka plemstvu, prof. Đurđica Petrović je definisala ekonomsku i etnološku bazu koja je taj uspon omogućila.

Etnička osnova: Vlaški koren i slovenska grana

Oba autora se slažu da Kosače potiču iz sloja sloveniziranih Vlaha.

Vlaški supstrat: Đurđica Petrović naglašava da moć Kosača leži u kontroli nad vlaškim katunima gornjeg Podrinja i Hercegovine.
Onomastika i asimilacija: Ćirković primećuje da, uprkos romanskom korenima sela Kosače, članovi porodice nose isključivo slovenska imena, što ukazuje na ranu i potpunu kulturnu integraciju.
Matični prostor: Petrovićeva precizira da je selo Kosače kod Rudina bilo jezgro oko kojeg se okupljao ratnički i stočarski elemenat spreman na mobilnost.

Ekonomska baza: Vladari „ponosa” i puteva

Doprinos Đurđice Petrović je ključan za razumevanje kako su Kosače akumulirale bogatstvo.

Organizacija transporta: Ona dokazuje da su Kosače bili vrhovni gospodari ponosa – karavanskog transporta na konjima.
Monopol nad trgovinom: Zahvaljujući kontroli vlaških profesionalnih prevoznika, Kosače su držali monopol nad prevozom soli i olova između Dubrovnika i unutrašnjosti Balkana.
Katun kao preduzeće: Petrovićeva definiše vlaški katun pod vlašću Kosača kao dinamičnu ekonomsku jedinicu koja je obezbeđivala i kapital i ljudstvo.

Društvena transformacija: Od pronijara do hercega

Ćirković ovaj proces definiše kao evoluciju ratničkog staleža.

Sloj pronijara: Kosače su prvobitno bili vlasteličići i pronijari (vojnici-posednici).
Vojna moć: Mobilnost vlaških podanika omogućila je vojvodi Vlatku Vukoviću da predvodi vojsku u ključnim bitkama (Bileća 1388, Kosovo 1389).
Državotvornost: Ovaj proces kulminira 1448. godine kada Stefan Vukčić Kosača uzima titulu Hercega od Svetog Save, čime se vlaško-stočarska baza definitivno pretvara u suverenu slovensku državu – Hercegovinu.

Kulturni identitet: Spoj tradicije i prestiža

Đurđica Petrović i Sima Ćirković zaključuju da su Kosače, iako svesni svog vlaškog nasleđa, svoj legitimitet gradili na slovenskim i hrišćanskim temeljima.

Ktitorstvo: Podizanje pravoslavnih hramova služilo je kao potvrda visokog plemićkog statusa.
Jezik: Slovenska pismenost bila je primarno sredstvo diplomatije i administracije porodice.

Zaključak

Porodica Kosača, prema Ćirkoviću i Petrovićevoj, predstavlja najuspešniji balkanski primer transformacije stočarsko-vojničkog staleža u feudalnu aristokratiju. Njihova moć nije počivala samo na zemlji, već na neraskidivoj vezi sa narodom „vlaškog zakona”, koji je predstavljao krvotok srednjovekovne ekonomije i vojske.

Korišćena literatura (Argumentacija):

Ćirković, S. (1964). Herceg Stefan Vukčić Kosača i njegovo doba. Beograd.
Petrović, Đ. (1979). Srednjovekovni ponos. (Studija o transportu i ekonomskoj moći vlaških rodova).
Petrović, Đ. (1976). Vlasi u srednjovekovnoj Bosni.
Ćirković, S. (1964). Istorija srednjovekovne bosanske države.
Orbini, M. (1601). Kraljevstvo Slovena.

Čami: Čuvari romanskog odjeka u srcu Epira

Piše: Redakcija "Vlasi Balkana – Čuvari romanskog nasleđa"

Balkan se često opisuje kao "bure baruta", ali on je pre svega "veliki kotao" – prostor gde se istorija ne piše mastilom na hartiji, već slojevima seoba, asimilacija i često prećutanih srodstava. Unutar tog kompleksnog mozaika, jedna od najintrigantnijih, a neretko i najslabije razumljenih priča, jeste povest o Čamima. To je narod koji je vekovima balansirao na tankoj oštrici između latinskog Zapada i grčkog Istoka, postajući simbolom opstanka drevnog identiteta u vihoru velikih carstava.

Genetski ključ: Braća Vlaha koja su odbila Rim

Da bismo razumeli fenomen Čama, moramo se vratiti u antiku, u doba kada je Rimsko carstvo nezadrživo širilo svoj uticaj preko Jadrana. Dok su mnoga starosedelačka plemena Balkana bila suočena sa sudbonosnim izborom, dogodila se specifična diferencijacija.

Jedan deo starosedelaca, preci današnjih Vlaha, potpuno je prigrlio latinitet, usvajajući jezik i običaje Rima. Međutim, preci Čama su odabrali put "nepotpune romanizacije". Oni su ostali "braća Vlaha" po krvi i zajedničkoj sudbini, ali su zadržali svoju drevnu, paleo-balkansku gramatičku strukturu. Iako je skoro polovina njihovog rečnika postala latinizovana, duh jezika ostao je autohton. Čami su tako postali lingvistički i kulturni hibrid – živi spomenik vremena kada se starosedelački Balkan odupirao potpunom utapanju u rimski univerzalizam.

Islam kao identitetski bedem

Pitanje koje često zbunjuje istoričare jeste kako su ovi romanizovani starosedeoci postali neodvojiv deo albanskog nacionalnog korpusa. Ključni preokret dogodio se tokom osmanskog perioda kroz proces islamizacije.

U kontekstu Epira, prelazak na islam kod Čama nije bio isključivo čin verske promene, već strateški potez očuvanja posebnosti. Dok su se njihovi pravoslavni susedi i srodnici polako ali sigurno pretapali u grčku kulturnu i nacionalnu sferu, Čami su kroz islam učvrstili vezu sa albanskim faktorom. Religija je ovde poslužila kao "identitetski beton" koji ih je trajno odvojio od romanskog i grčkog pravoslavnog kruga, omogućivši im da sačuvaju svoj specifični, arhaični dijalekt (Çamërisht). Taj govor i danas zvuči kao eho daleke antike, prenoseći glasove predaka koji su preživeli padove carstava.

Arhitektura tesanog kamena: Spoj Orijenta i Mediterana

Čami kroz istoriju nisu bili samo ratnici i pastiri, kako ih romantičarska istoriografija često slika. Oni su bili prefinjeni mediteranski trgovci i graditelji. Gradovi poput Paramitije i Margaritija i danas, kroz svoje ruševine i očuvane objekte, pričaju priču o visokoj kulturi stanovanja:

Kameni lukovi: Njihove kuće, građene od masivnog tesanog kamena, arhitektonski više podsećaju na mletačke i romanske palatice nego na klasične balkanske brvnare.
Gospodarske kule: Simbol moći lokalnih bejlerata koji su gospodarili plodnim dolinama Epira, ove kule su bile spoj odbrambene funkcionalnosti i aristokratske estetike.
Miris Jona: U njihovim avlijama spajali su se svetovi. Miris limuna i narandže mešao se sa mirisom kafe koja se pila uz nezaobilazno slatko (gliko), spajajući orijentalni merak sa primorskom elegancijom Jonskog mora.

Čami kao ogledalo balkanske sinteze

Sudbina Čama otvara vrata ka široj istini o formiranju modernih nacija na Balkanu. Moderna albanska nacija, baš kao i njeni susedi, nije monolit, već fascinantan amalgam. Ona je mozaik sastavljen od:

Paleo-balkanske baze (Iliri, Epirotci, Tračani);
Romanizovanog sloja (Vlasi i Čami);
Slovenskih tragova (vidljivih u toponimima poput Berata ili Pogradeca);
Grčkih kulturnih elemenata na jugu.

Zaključak: Deca istog kotla

Čami su živi dokaz da na Balkanu "čista krv" predstavlja mit, dok je istorijska realnost – neprekidno prožimanje. Oni su fragment one stare, romanizovane antike koja je uspela da se probije kroz vekove i postane jedan od najponosnijih delova albanskog naroda.

Razumevanjem Čama, mi zapravo dešifrujemo kod celog Balkana. To je prostor gde se identiteti ne grade u izolaciji, već na temeljima dubokog, često zaboravljenog srodstva. Njihova priča nas podseća da su granice na mapama često mnogo čvršće nego granice u našim genima i tradiciji.

Vlasi u srednjovekovnom društvu: Između etnije, staleža i mita

Piše: Redakcija "Vlasi Balkana – Čuvari romanskog nasleđa"

Analiza istorijske misli akademika Sime Ćirkovića

U modernoj medievistici, radovi akademika Sime Ćirkovića predstavljaju polaznu tačku za razumevanje socijalne dinamike Balkana. Njegov pristup fenomenu Vlaha odbacuje romantičarske simplifikacije i fokusira se na procese društvene transformacije, pravne kodifikacije i postepene asimilacije.

1. Etničko poreklo i pojam „Drugosti“

Ćirković definiše Vlahe kao direktne potomke starosedelaca Balkana koji su, kao romanizovano stanovništvo, preživeli slovensku kolonizaciju. U ranoj fazi srednjeg veka, oni su bili prepoznati kao etnija jasno odvojena od slovenskog korpusa po jeziku, običajima i načinu života.

Segregacija: Srpski vladari su ovu različitost kodifikovali kroz strogu pravnu segregaciju.
Zabrana brakova: U hrisovuljama manastira Banjska i Dečani, eksplicitno se navodi zabrana mešovitih brakova između Srba (meropaha) i Vlaha.
Ekonomski motiv: Ćirković smatra da ova mera nije bila izraz netrpeljivosti, već pokušaj države da spreči prelazak zemljoradnika u pokretniji i poreski povlašćeniji vlaški stalež.

2. Od naroda do staleža: „Zakon Vlahom“

Ključni Ćirkovićev doprinos je objašnjenje kako termin „Vlah“ evoluira iz etnonima u socijalnu kategoriju koja označava stalež stočara-nomada.

Pravni okvir: Život ove grupacije regulisan je posebnim skupom normi poznatim kao „Zakon Vlahom“ (ius Valachicum).
Obaveze: Za razliku od kmetova vezanih za zemlju, Vlasi su plaćali fiksne poreze i vršili službu transporta robe karavanima, poznatu kao ponos.
Definicija: Ćirković navodi da je vlaško pravo bilo instrument države za regulisanje najpokretnijeg dela stanovništva.

3. Vertikalna prohodnost: Slučaj plemstva

Ćirković koristi primer porodice Balšić kako bi ilustrovao proces vertikalne prohodnosti i lingvističke asimilacije.

Onomastika: On primećuje da je osnova porodičnog imena Balšića romanska, dok su lična imena članova porodice isključivo slovenska.
Društveni uspon: Balšići su pripadali grupaciji sloveniziranih Vlaha i sloju pronijara, što im je omogućilo brz prodor u redove lokalnog plemstva.
Šira slika: Sličan obrazac Ćirković prepoznaje i kod hercegovačkih rodova poput Kosača i Miloradovića (Hrabrena).

4. Transformacija identiteta na Zapadu

Dolazak Osmanlija pokrenuo je talas seoba ka zapadu. Ćirković tu primećuje ključni semantički pomak reči „Vlah“.

Vojna služba: U osmanskom sistemu, Vlasi postaju martolozi i derbendžije sa povlašćenim statusom hrišćanskih spahija ili slobodnih stočara.
Habzburški odgovor: Austrija 1630. godine donosi Statuta Valachorum, definišući Vlahe kao slobodne vojnike-seljake.
Konfesionalni identitet: Na zapadnim granicama, termin „Vlah“ prestaje da bude etnička odrednica i postaje sinonim za pravoslavnog hrišćanina.

5. Toponimija i trajno nasleđe

Iako su se Vlasi kao zaseban narod asimilovali, njihovo prisustvo je trajno urezano u geografiju kroz toponime kao što su Romanija, Durmitor, Visitor i Vlašić. Ćirković zaključuje da su oni bili „nevidljivi“ nosioci unutrašnje kolonizacije i razvoja ekonomije.

Bibliografske reference:

Ćirković, S. (1981). Srbi u srednjem veku. Beograd: Ideje.
Ćirković, S. (1970). Istorija Crne Gore II/2. Titograd: Redakcija za istoriju Crne Gore.
Ćirković, S. (2004). Srbi među evropskim narodima. Beograd: Equilibrium.
Ćirković, S. (1995). Rabotnici, vojnici, duhovnici. Beograd: Equilibrium.
Ćirković, S. (1982). Kneževina Srbija i vlaško pitanje.

Misterija Balšića: Kako su vlaški stočari postali balkanska vlastela?

Piše: Redakcija "Vlasi Balkana – Čuvari romanskog nasleđa"

Vlasi u srednjovekovnom društvu: Između etničkog porekla i staleškog uspona

Fenomen Vlaha na Balkanu predstavlja jednu od najsloženijih tema medievistike, na kojoj je akademik Sima Ćirković radio decenijama, nastojeći da razjasni prelaz iz etničke u socijalnu kategoriju. Ključ za razumevanje ovog procesa leži u prožimanju starosedelačkog romanskog življa i doseljenih Slovena, što je dovelo do specifičnih društvenih formacija poput katuna i ratničkih družina.

Etnička dvojnost i onomastički tragovi

Jedan od najintrigantnijih dokaza o složenom poreklu srednjovekovnog plemstva jeste onomastička analiza. Kako navodi Ćirković u kapitalnom delu Istorija Crne Gore, etničko poreklo porodice Balšić prate određene nedoumice upravo zbog njihove imenske strukture.

Romanska osnova: Osnova porodičnog imena Balšića je romanska, što direktno ukazuje na vlaške korene.
Slovenska lična imena: Nasuprot prezimenu, lična imena članova ove porodice su slovenska, što svedoči o dubokom procesu akulturacije i jezičke asimilacije.

Put od katuna do plemstva: Sloj pronijara

Ćirković objašnjava da Balša nije bio izolovan primer, već je pripadao široj grupaciji sloveniziranih Vlaha. Njihov društveni uspon nije bio slučajan, već je bio utemeljen u njihovoj vojničkoj ulozi unutar države Nemanjića.

Vojnička služba: Vlasi su u srednjovekovnoj Srbiji i Zeti činili značajan deo lake konjice i graničarskih jedinica.
Status pronijara: Pripadnost sloju pronijara (korisnika zemljišnih poseda u zamenu za vojnu službu) omogućila je vlaškim prvacima da se relativno brzo probiju u redove lokalnog plemstva.

Društvena transformacija u delima Sime Ćirkovića

U svojim radovima, poput Srbi u srednjem veku i studijama u Istoriji Crne Gore, Ćirković naglašava da „Vlah“ u srednjem veku prestaje da bude isključivo etnička oznaka i postaje sinonim za stalež stočara-ratnika.

Zakon Vlahom: Postojanje posebnih pravnih normi (Zakon Vlahom) regulisalo je njihove obaveze prema vladaru i crkvi, često ih izdvajajući od zemljoradničkog stanovništva (meropaha).
Simbioza i asimilacija: Kroz stalni kontakt sa slovenskom sredinom, vlaški katuni su primali slovenski jezik i pravoslavnu veru, zadržavajući pritom svoju specifičnu društvenu organizaciju i ratnički duh koji im je krčio put ka moći.

Zaključak

Naučna perspektiva Sime Ćirkovića pokazuje da su porodice poput Balšića, Kosača ili Hrabrena-Miloradovića bili produkt uspešne simbioze starog romanskog elementa i slovenske državne strukture. Upravo je ta „granična“ priroda Vlaha — istovremeno stočara, prevoznika robe i elitnih ratnika — omogućila dinamičnost srednjovekovnog društva i formiranje plemstva koje je obeležilo istoriju Crne Gore i Hercegovine.

Izvor:

Ćirković, S., Istorija Crne Gore II/2, str. 7.

"SKENDERBEG IZMEĐU DVA MITA: Zašto vam kriju istinu o prvih sedam generacija porodice Kastriot?"

Piše: Redakcija "Vlasi Balkana – Čuvari romanskog nasleđa"

Na Balkanu se istorija često koristi kao švedski sto – svako uzima parče koje mu odgovara da nahrani sopstveni nacionalni mit. Kada je reč o Đurđu Kastriotu Skenderbegu, svedoci smo apsurdnog rata „vlasništva“. Dok ga Srbi prisvajaju preko majke Vojislave i bratovljevog groba u Hilandaru, Albanci ga koriste kao temelj moderne nacije.

Obe strane čine isti greh: namerno ignorišu prvih sedam generacija. Šta se dešava kada zagrebemo 400 godina pre Skenderbegovog rođenja? Razotkriva se istina koja kvari planove svima: Kastrioti su plod milenijumskog kontinuiteta romanizovanih starosedelaca Balkana. Današnji potomci romanizovanih starosedelaca Balkana poznatiji su kao Vlasi (slovenski naziv).

I. Hronologija transformacije: 12 generacija opstanka

Pre nego što su postali nacionalni simboli, Kastrioti su bili funkcija. Njihovo ime ne potiče od plemena, već od latinske reči Castrum (tvrđava). Oni su bili profesionalna vojnička kasta vizantijskog Jadrana koja je identitet menjala u skladu sa strategijom moći.

Generacija	Ime (Period)	Status i Vladavina	Etnički proces / Identitet
1.	Đurađ I (oko 1010)	Vizantijski arhont	POTPUNO ROMANIZOVAN. Potomak antičkih starosedelaca unutar rimskih bedema.
2.	Konstantin I (1040)	Zapovednik "Kastra"	VIZANTINIZOVAN. Vojni plemić u službi cara.
3.	Đurađ II (1070)	Oficir u Draču	LATINIZOVAN. Most ka zapadu i romanskoj kulturi.
4.	Konstantin II (1110)	Upravnik Arbanona	POČETAK SLOVENIZACIJE. Prvi politički brakovi sa slovenskom vlastelom.
5.	Branilo (oko 1150)	Čuvar granice	SLOVENIZOVAN (u imenu). Integracija u slovenski plemićki sistem.
6.	Đurađ III (1190)	Vitez (Miles)	HIBRIDNI IDENTITET. Plemstvo koje funkcioniše na staroslovenskom i latinskom.
7.	Konstantin III (1230)	Gospodar tvrđave	POČETAK ALBANIZACIJE. Prezime Kastriot se fiksira kao porodično.
8.	Kephale od Kanine (1260)	Namesnik u Epiru	ROMANSKO-ALBANSKI AMALGAM. Vladar čuvene "Čamske veze".
9.	Konstantin Mazreku (1300)	Knez unutrašnjosti	POTPUNO ALBANIZOVAN. Ratnički kod se vezuje za narod.
10.	Pavle / Pal (1340)	Regionalni vlastelin	ALBANIZOVAN / LATINIZOVAN. Povratak katoličanstvu i zapadnim savezima.
11.	Jovan / Gjon (1380)	Knez Albanije	SINTEZA (Sloven po braku). Ženi se Vojislavom; vlada na tromeđi kultura.
12.	Đurađ IV Skenderbeg (1405-1468)	Gospodar Albanije	EVROPSKI VITEZ. Kraj procesa: hrišćanski šampion svih balkanskih slojeva.

II. Istorijska zamka: Zašto se istina krije?

Javni diskurs ćuti o prvih 300 godina jer njihovo razotkrivanje ruši moderne narative i razotkriva pravo poreklo predaka koje se ne uklapa u nacionalne fioke.

Srpska zabluda: Srpska škola bira 14. vek, fokusirajući se na Vojislavu i Repošev grob. Šta kriju? Kriju činjenicu da su Kastrioti postojali i vladali vekovima pre nego što su se orodili sa Slovenima. Priznavanje ovog perioda značilo bi prihvatanje dubokog romansko-starosedelačkog sloja koji je bio tu pre Slovena i koji je zadržao vojnu upravu.
Albanska zabluda: Moderna albanska škola beži od činjenice da su Kastrioti bili proizvod vizantijske administracije. Šta kriju? Za njih je Skenderbeg „iznikao iz planina“, jer priznanje da su njegovi preci bili visokopozicionirani arhonti koji su govorili latinski i grčki slabi mit o izolovanom etničkom kontinuitetu.

III. Razotkrivanje: Pravo poreklo – "Sinovi zidina"

Kastrioti su Romanizovani starosedeoci. Oni su preživeli varvarske seobe tako što su postali deo rimske vojne mašinerije.

Oni su bili Rimljani po zakonu i disciplini kada su Sloveni stigli.
Oni su postali dvojezični (Latinsko-Slovenski) kada su Nemanjići bili na vrhuncu moći.
Oni su postali Šiptari kada je trebalo organizovati lokalni otpor protiv Osmanlija. Pojam Shqiptar (od shqip - jasno) nastaje kao komunikacioni savez onih koji se "jasno razumeju" na bedemima slobode, spajajući starosedelački koren sa novom balkanskom realnošću.

IV. Skenderbeg: Poslednji vitez starog sveta

Đurađ Kastriot Skenderbeg nije „pao s neba“ 1443. godine. On je bio izdanak reda čuvara starog 450 godina.

Po krvi: Sin Ivana (romansko-albanski koren) i Vojislave (slovenski gen).
Po tituli: Athleta Christi – rimski naslov koji mu dodeljuje Papa, vraćajući ga tamo gde je sve počelo: u rimski civilizacijski krug.

ZAKLJUČAK

Prestanite da tražite Skenderbega u modernim pasošima. On nije bio ni „njihov“ ni „vaš“ – on je bio poslednji rimski oficir Balkana. Njegov rodoslov nas uči da je balkanski identitet uvek bio slojevit.

Svako ko pokušava da ga svrsta u samo jednu naciju ne bavi se istorijom, već krađom identiteta. Skenderbeg je bio bedem hrišćanske Evrope, građen od rimskog kamena, slovenske snage i albanskog prkosa.

🛡️ Reč nauke: Pečat Milana Šuflaja

„Na tlu gde se sudaraju Rim i Vizantija, najstarije plemstvo nije plod nacije, već funkcije. Porodice poput Kastriota su ostaci onog antičkog, romanskog sloja koji je preživeo sve seobe, čuvajući bedeme i zakone carstva. Oni su bili most između latinskog zapada i slovenskog istoka, menjajući jezik, ali nikada ne napuštajući svoju ulogu čuvara civilizacije.“
— Milan Šufflay, "Srbi i Arbanasi" (parafrazirana srž istraživanja)

"Izvori i preporučena literatura":

„Ova studija se oslanja na multidisciplinarni pristup koji kombinuje mletačke državne arhive, radove Milana Šuflaja o balkanskoj simbiozi, kao i savremene kritičke analize Olivera Jensa Šmita. Cilj je bio dekonstrukcija nacionalnih narativa 19. veka kroz prizmu srednjovekovne realnosti dvojezičnosti i staleškog identiteta.“

1. Za segment o Romanizaciji i Vizantijskim korenima

Ovi izvori potvrđuju prisustvo romanskog elementa i funkciju upravnika tvrđava (castrum).

Šufflay, Milan: Srbi i Arbanasi: Njihova simbioza u srednjem vijeku. (Osnovna lektira koja dokazuje prožimanje slojeva i starosedelački koren plemstva).
Ducellier, Alain: La façade maritime de l'Albanie au Moyen Age: Durazzo et Valona du XIe au XVe siècle. (Najvažniji rad za razumevanje vizantijske administracije u Draču gde se prvi Kastrioti pojavljuju kao arhonti).
Thallóczy, Lajos: Illyrisch-albanische Forschungen. (Zbirka dokumenata koja prati razvoj severnoalbanskih porodica iz vizantijskog sistema).

2. Za segment o Slovenizaciji i vezama sa Hilandarom

Ovi izvori dokumentuju bračne veze i kulturni uticaj slovenske države na porodicu Kastriot.

Purković, Miodrag: Princeze iz kuće Nemanjića. (Dokumentuje bračne saveze i prisustvo slovenske krvi u plemićkim kućama regiona).
Novaković, Stojan: Srpski pomenici i zapisi. (Sadrži podatke o Repošu Kastriotu i darovnicama Jovana Kastriota manastiru Hilandaru).
Gelcich, Giuseppe: La Zedda e la dinastia dei Balscidi. (Opisuje odnose Kastriota sa Balšićima, što je ključno za period dvojezičnosti i simbioze).

3. Za segment o Albanizaciji i Skenderbegu

Literatura koja kritikuje nacionalne mitove i fokusira se na arhivske podatke.

Schmitt, Oliver Jens: Skanderbeg: Der neue Alexander. (Trenutno najvažnija kritička biografija koja se oslanja na mletačke arhive i razbija nacionalni romantizam).
Noli, Fan S.: George Castrioti Scanderbeg (1405–1468). (Iako albanski autor, Noli je prvi sistematično obradio mletačke dokumente koji pominju porodicu u 15. veku).
Barleti, Marin: Historia de vita et gestis Scanderbegi. (Primarni izvor iz 1510. godine; koristan za analizu kako su sami savremenici videli njegovo poreklo kao nastavak antičkog vitezovstva).

4. Arhivski izvori (Zlatni dokazi):

Acta et Diplomata Res Albaniae Mediae Aetatis Illustrantia (Zbirka dokumenata koju su priredili Šuflaj, Taloci i Jireček – ovde se nalaze prvi pomeni imena Kastriot).
Senato, Secreta (Archivio di Stato di Venezia): Zapisi mletačkog senata koji porodicu tretiraju kao ravnopravno evropsko plemstvo (Nobiles de Castriotto).

Prikaz knjige: Vlasi: Istorija jednog balkanskog naroda, autora Toma Dž. Vinifrita.

nl3_7f.jpg (16385 бајтова)

Autor.Nik Balamači, 28. februara 1988.

Njujork: St. Martin's Press, 1987. Tvrdi povez, 180 strana, 37,50 dolara.

Kakve god bile prednosti i mane ove knjige, nije mogla doći u bolje vreme:

Mi, Aromuni, smo na ivici izumiranja, a ipak gotovo ništa ne činimo da sprečimo svoj kraj. Donedavno su čak i naši vođe činili sve što su mogli da nas navedu da postanemo Grci ili Rumuni ili nešto između. Tek 1980-ih, čini se, shvatili smo da nismo nijedna od tih drugih grupa, već jedinstvena grupa za sebe; možemo se samo nadati da nije prekasno. Pošto je naša jedina šansa za preživljavanje da jasno vidimo da činimo jedinstvenu, posebnu etničku grupu, ova knjiga je možda najbolja stvar koja nam se našla u poslednje vreme, jer poštuje našu jedinstvenost i daje nam do znanja da zaista imamo svoju posebnu istoriju.

Tom Vinifrit kaže da se „prvi put zainteresovao za Vlahe sa oko sedam godina kada sam proučavao jarko obojene... lingvističke karte Balkana, primećujući raštrkane tačke govornika latinskog jezika u visokim planinama“. Svog prvog Vlaha je sreo tek 1974. godine; 1975. je počeo da piše ovu knjigu, a 1985. godine, nakon mnogo istraživanja i nekoliko putovanja u sve četiri zemlje u kojima se nalazimo, završio ju je. On knjigu ne smatra definitivnom, već početkom, pionirskim pokušajem da se spoje svi glavni delovi slagalice koju predstavlja naše dalje postojanje; niti namerava da stane sada kada je knjiga objavljena – nada se da će više raditi na Vlasima.

Gospodin Vinifrit je zabrinut zbog pretnji koje savremeni svet predstavlja našem opstanku; izvesnu predstavu o opasnosti sa kojom se suočavamo možemo steći upoređivanjem njegovih podataka o stanovništvu sa onima koje je Zbignjev Golab naveo u svojoj knjizi iz 1985. godine o arumunskom dijalektu Kruševa. Golab je procenio da nas je 1961. godine bilo oko 130.000; ostalo je samo 50.000. Situacija je katastrofalna.

Moglo bi se, međutim, primetiti da Vlasi neće biti prva grupa koja će nestati sa lica zemlje; zašto je toliko važno da se sada shvate ozbiljno i proučavaju? Vinifrit predlaže barem jedan ubedljiv razlog: Proučavanje Vlaha ima potencijal da popuni velike praznine koje su preostale u balkanskoj istoriji. Kao i Albanci, Vlasi su dugo bili u svojim regionima; ali dok su Albanci ostali u svojim udaljenim oblastima, Vlasi su često bili usred velikih promena, počevši od samog rimskog osvajanja. Trenutno su Vlasi gotovo potpuno ignorisani u većini istorija Balkana; oni su mala grupa, bez države ili čak štamparije, a etnocentrične istorije njihovih suseda nisu...

ostavilo im je mnogo prostora. Pa ipak, Vlasi su nekada bili ključni element na Balkanu; stoga, samo razumevanjem vlaške istorije možemo se nadati da ćemo bolje razumeti balkansku istoriju.

Ovaj uvid nije samo zapanjujući već je i prilično smeo, s obzirom na velike kontroverze i etničke probleme kojih ima u izobilju na Balkanu. Ono što Vinifritu daje snagu jeste njegova nepristrasnost: on nema interesa da traži bilo šta osim istine. Zbog toga se ne plaši da se upusti u balkansku vrevu (iako nije istoričar – on je stručnjak za klasike i književnost) i predloži verovatno najrazumniju sliku porekla Vlaha ikada ponuđenu: Rimske kolonije u Makedoniji i Epiru kasnije su pojačane imigracijom ka jugu od strane latinizovanog starosedelačkog stanovništva današnje južne i centralne Jugoslavije.

Jedna od ključnih ideja u ovoj knjizi je da grupe koje okružuju Vlahe imaju zajedničke interese u vezi sa sopstvenom istorijom i zbog toga je svaka od njih vršila nasilje nad vlaškom istorijom. Rumunija se bori protiv Mađarske oko Transilvanije pretvarajući se da smo došli severno od Dunava. Bugarska se bori protiv Jugoslavije oko Makedonije pretvarajući se da ne postojimo. Grčka se bori protiv Albanije oko Severnog Epira pretvarajući se da smo Grci. Svaka grupa dobija nešto žrtvujući Vlahe, osim nas – mi uvek gubimo. Ali na kraju krajeva, šta nas sprečava da izgubimo? Nemamo državu, nemamo univerzitete, istoričare, biblioteke, političare i diplomate koji brinu o našim interesima i našoj istoriji, pa šta sprečava druge da nas žrtvuju? Zaista, čini se čudom što smo uopšte stigli do 1988. bez takve podrške.

Ali sigurno nećemo stići mnogo dalje od 1988. bez te podrške. I to je još jedan razlog zašto je ova knjiga toliko važna: evo „autsajdera“ koji zauzima naš stav u svetu i brani ga umesto nas. Ista stvar se dogodila u Francuskoj i Nemačkoj, gde naučnici brane naš stav jer mi do sada nismo uspeli u tome – bili smo previše zauzeti mrzeći jedni druge zato što smo progrčki ili prorumunski orijentisani da bismo primetili da niko od nas nije provlaški! Još jedna zasluga Vinifritove knjige je to što uključuje iskren apel za pomirenje između svih bivših frakcija u sporovima oko Vlaha; nadajmo se da će se to uslišiti.

Uz sve ovo rečeno, moglo bi se pomisliti da je ovo savršena knjiga – zapravo, kako autor otvoreno priznaje, ima svoje probleme. Pristup je iz političke istorije, u mnogim pogledima jednog od najmanje obećavajućih pristupa Vlasima (za razliku od društvene ili ekonomske istorije, ili čak lingvistike).

Teorijski okvir je slab (npr. „Moj rad nema poseban zahtev...“), a koriste se i zastareli koncepti (kao što je „rasa“). Takođe me je pogodilo izostavljanje nekoliko ključnih dela na engleskom jeziku o Vlasima; ali ove mane se verovatno mogu objasniti činjenicom da Vinifrit nije istoričar po profesiji. Ono što mi se čini ozbiljnijim problemom jeste njegovo prenošenje iz oblasti književnosti njene tendencije da procenjuje dostignuća drugih kultura po standardima van tih kultura, kao kada kaže da arumunski jezik nije dobro sredstvo za poeziju – očigledno nikada nije čuo „ Grailu Armanesku“ Džordža Murnua .

Ipak, ovo je veoma važna knjiga i dolazi u ključnom trenutku; da li je to prekretnica ili nadgrobni spomenik, u krajnjoj liniji zavisi od nas.

Balkanska kolevka Rima: Zašto Vlasi nisu došli u Srbiju, već su odavde potekli

Autor: Redakcija "Vlasi Balkana – Čuvari romanskog nasleđa"

Da li ste znali da se u istočnoj Srbiji i danas govori jezik koji je direktna veza sa rimskim legionarima? Dok nam pojedinci često sugerišu da su Vlasi doseljenici sa severa, istorijske činjenice govore nešto sasvim drugo. Vlasi istočne Srbije nisu „ostatak migracije iz Rumunije“, već poslednji čuvari drevnog balkanskog latiniteta koji je nekada pokrivao čitavo poluostrvo.

Mit o Dakiji vs. Realnost Balkana

Suprotno tezi pojedinih rumunskih istoričara o kratkotrajnoj romanizaciji Dakije (koja je pod Rimom bila jedva 165 godina), argumenti ukazuju na to da je istočna Srbija i centralni Balkan prava kolevka vlaškog stanovništva.

Trajanje uticaja: Dok je Dakija napuštena već 271. godine, prostor današnje istočne Srbije bio je pod rimskom upravom i kulturnim uticajem preko 600 godina.
Lingvistički fosil: Ovde je stvoren autentični balkanski latinitet. Za razliku od savremenog rumunskog jezika, koji je u 19. veku prošao kroz proces veštačke „re-latinizacije“, govor Vlaha u Srbiji čuva oblike bliže vulgarnom latinskom jeziku rudara i vojnika.

Jirečekova linija – Ključni dokaz latinskog uticaja na Balkanu Ova mapa pokazuje granicu između latinskog i grčkog jezičkog uticaja, smeštajući istočnu Srbiju duboko u sferu Rima.

Tri lica vlaškog identiteta

Današnja slika Vlaha u istočnoj Srbiji nije homogena. Ona je slojevit mozaik tri grupe:

Munćani (Planinci): Pravi starosedeoci. Oni su direktni potomci romanizovanog balkanskog stanovništva koji nikada nisu napuštali ove prostore.
Ungurjani i Carani: Potomci onih koji su nekada emigrirali ka Banatu ili Erdelju, pa se u 18. veku vratili na pradedovska ognjišta u Srbiju.
Bufani: Potomci rudara iz Oltenije koji su se doselili tokom 19. veka.

Felix Romuliana – Carsko naslijeđe istočne Srbije Velelepna palata cara Galerija kod Zaječara svjedoči o vekovima rimske uprave na ovim prostorima.

Od ratnika-konjanika do temelja srpske nacije

Malo je poznato da su u srednjovekovnoj Srbiji Vlasi bili ključni vojni element. Kao vrsni konjanici, činili su udarnu iglu vojske kneza Lazara i despota Stefana. Upravo taj vojnički status i zajednička odbrana hrišćanstva od Osmanlija ubrzali su stapanje dva naroda. Oni danas čine značajnu genetsku osnovu stanovništva Šumadije, dinarskih predela i Krajine.

Zanimljivost:

Od XI veka nadalje, prisustvo Vlaha postaje toliko dominantno da vizantijski autori čitava geografska područja definišu vlaškim imenom:
Velika Vlahija (Megale Vlachia): Područje Tesalije (Helada).
Mala Vlahija: Etolija i Akarnanija.
Gornja i Donja Vlahija: Regije Pinda i Ahaje.
Ova rasprostranjenost (od Halkidika do Peloponeza i jonskih ostrva) svedoči o visokom stepenu socijalne organizovanosti. Vlasi su posedovali sopstvenu društvenu hijerarhiju koju su činili arhonti, pramićuri, kneževi, prokritoi (čelnici) i župani, vršeći administrativne i vojne funkcije unutar Carstva (Rvînte, 2003).

Dinastija Asena i car Kalojan u 12. veku svedoče o snažnom vlaškom elementu na Balkanu mnogo pre formiranja prvih vlaških kneževina severno od Dunava.

Srednjovjekovni vitezovi – Veza sa statutarnim Vlasima

Zašto je istorija „skrivena“?

Dva su ključna razloga zašto se danas o ovome malo govori:

Prirodna asimilacija: Kroz zajedničke slave, običaje i Srpsku pravoslavnu crkvu, dva naroda su se organski stopila.
Obrazovna politika: Vlasima je kroz vekove bilo uskraćeno školovanje na maternjem jeziku. Obrazovanje na srpskom postalo je jedini put ka pismenosti i društvenom ugledu, pa se vlaški jezik polako povlačio iz javnog prostora u intimu doma.

Zaključak

Vlasi istočne Srbije su živa veza sa antičkim Balkanom. Oni su neizostavni deo srpskog istorijskog mozaika – narod koji je preživeo pad Rima, seobu Slovena i vekove pod Turcima, čuvajući svoj identitet u tišini Homoljskih planina.

Da li vam je ovaj tekst bio koristan? Podelite ga i pomozite da se sazna istina o našim korenima!

Румунски парламент: Власи су Румуни, а не Власи

У априлу 2005. године, Ароманска заједница у Румунији (ACR) покренула је поступак за добијање статуса националне мањине за Аромуне у Румунији. Након три године административне бирократије, ACR је одлучила да поднесе тужбу против румунске владе због поништавања делова Владине резолуције бр. 589/2001 о оснивању Савета националних мањина у Румунији. Према члану бр. 2 ове резолуције, Савет националних мањина састоји се од три члана сваке организације националне мањине која је заступљена у румунском парламенту. Али да би имала представника у парламенту, мањинска група мора бити члан Савета националних мањина. Стога се чини немогућим да било која група, осим тих 18 националних мањина које су тренутно заступљене у румунском парламенту, стекне статус националне мањине. Ове године – пет година касније – овај спор између ACR и румунске владе биће суђен пред Европским судом за људска права. Мотивација коју ACR наводи за подношење тужбе је покушај да се „осигурају мере заштите за аромунску етничку групу“.

Румунски парламент је 23. октобра 2007. године усвојио Закон бр. 299/2007 о подршци Румунима који живе ван Румуније (формално познатим као „Румуни одасвуд“). Била је то оштра дебата о амандману којим се наводи да Аромуни треба да буду укључени у категорију „Румуни одасвуд“. Имали смо чудну ситуацију да су неки Аромуни лобирали да се Аромуни сматрају „Румунима одасвуд“, док су други Аромуни лобирали за супротно. Амандман је првобитно усвојен, али је дошло до техничке грешке и поступак гласања је поновљен. Амандман је други пут одбијен, али са уравнотеженим гласањем. Шест година касније, 8. маја 2013. године, Посланички дом је гласао о Закону бр. 176/2013, којим се допуњује Закон бр. 299/2007 прецизирањем шта значи „Румуни одасвуд“. Између осталих у овој категорији, закон је обухватао „Армани, Арманџи, Аромани, Кутовлахи, Фарсероти, Македоромани, Македо-Романи, Македо-Арманџи“. Овог пута гласање је било веома неуравнотежено (293 су гласала за закон, 2 су гласала против њега, а 5 је било уздржаних). АЦР је лобирао против закона пре гласања и снажно је протестовао због закона када је усвојен.

Чак и ако се на први поглед чини да нема везе између два горе описана догађаја, желимо овде да напоменемо да је последњи национални попис у Румунији (одржан у октобру 2011. године; коначни резултати су објављени 2013. године) Аромуне пописао као Румуне и, штавише, број Аромуна није ни објављен; стога су једине доступне информације из пописа из 2002. године, којим је пописано 25.053 Аромуна и 1.334 македонских Румуна. Поређења ради, АЦР има око 7.000 чланова.

Дана 9. августа 2013. године, Америчка централна комисија (АЦР) сазвала је састанак испред седишта румунске владе поводом обележавања стогодишњице Букурешког споразума, којим је окончан Други балкански рат 10. августа 1913. године. Око 200 људи окупило се на овом састанку (треба додати да је био веома врућ дан усред празничне сезоне). Међу осталим транспарентима (за очување ароманског језика, у складу са Препоруком Европског парламента 1.333 ) био је и један који је био против усвајања Закона бр. 299: „Желимо да останемо Аромани!“

Шта су политичари у румунском парламенту који су гласали за Закон 176/2013 (који каже да су Аромуни „Румуни одасвуд“) имали на уму? Да ли је то само питање националног поноса? Или је то знак да ће Румунија поново бити укључена у аромунско питање на Балкану? Могуће је да ће овај закон створити потешкоће у односима Румуније са другим балканским земљама – заправо, румунски министар спољних послова, свестан проблема који би могли настати, није подржао овај закон.

Аромуни су обично веома лојални земљи у којој живе. Ово је први пут да видимо аромунску организацију у суђењу против владе земље домаћина (овде треба додати да чланови АЦР доследно говоре о својој лојалности и љубави према Румунији).

Дана 24. јуна 1997. године, Парламентарна скупштина Савета Европе изгласала је Препоруку 1333 (1997) о армунској култури и језику, најважније достигнуће за Армуне икада, која је укључивала следећи језик:

„Скупштина препоручује да Комитет министара:

i) подстакне балканске државе које чине армунске заједнице да потпишу, ратификују и примене Европску повељу о регионалним или мањинским језицима и позове их да подрже Армуне, посебно у следећим областима:
а) образовање на њиховом матерњем језику;
б) верске службе на армунском у њиховим црквама;
ц) новине, часописи и радио и телевизијски програми на армунском;
г) подршка њиховим културним удружењима;
позове остале државе чланице да подрже армунски језик, на пример стварањем универзитетских професорских места на ту тему и ширењем најзанимљивијих производа армунске културе широм Европе путем превода, антологија, курсева, изложби и позоришних продукција.“

Оно што је овде такође значајно јесте велики раскол између Аромуна који себе сматрају Румунима и Аромуна који себе сматрају другом етничком групом, и свађа око тога која је страна бројнија. Поново, подаци које имамо нису коначни.

Раскид између две стране делује веома озбиљно. Највећи изазов за будућност би могао бити проналажење пројекта који сви Аромуни у Румунији могу да подрже.

Аутор: Александру Гица