 |
| Фотографија Џорџа Морана |
Овај чланак је одраз многих путовања предузетих у десетине влашких села у Тесалији, Епиру и Македонији. Не бави се влашким пореклом или историјом, већ искључиво очувањем угроженог језика старог две хиљаде година. Нити покушава да разматра било какве политичке сукобе у које су грчки Власи спорадично били умешани. Њихов патриотски став према грчкој нацији је неоспорив.
Власи су најбројнији у северној Грчкој, али велике заједнице живе у Албанији, БЈРМ (једином месту где су признати као посебна етничка група) и Румунији, док је у Србији велики део некада значајне влашке популације одавно асимилован. Сходно томе, у Грчкој и на Балкану постоји много више појединаца влашког порекла него што би се могло претпоставити, јер су хиљаде током векова изгубиле и свој језик и знање о свом пореклу. Међутим, путем интернета и неке школе у настајању, и даље се могу наћи појединци и повремено културно друштво одлучно да очувају свој древни језик. Одговорност млађих генерација ових различитих влашких заједница биће да домишљато очувају своје језичко наслеђе ако желе да оно опстане.
* * *
„Препи на милате Елиника!“ (Морате говорити грчки!)“, тврдио је господин Евангелос Авероф-Тосица прекоравајући прстом оног дана када смо се срели у Мецову, непосредно пре његове смрти. Бивши грчки министар одбране, током политичке посете свом просперитетном планинском селу у Епиру, није хтео ни да чује за поздраве које сам му упутио на влашком (арумунском) језику и инсистирао је на грчком, чак и док се влашки говорио свуда око нас. Опомена, која ме је у то време у Мецову шокирала, заправо је била мој први сусрет са „незваничним“ противљењем влашком језику у Грчкој.
 |
| Фотографија Џорџа Морана |
Касније те вечери имао сам питања за публику саосећајних старијих људи окупљених у великом и шареном мисохорију села. Зашто ме је господин Авероф, полиглота, изгрдио што говорим првим језиком који смо обојица икада чули, и то баш у Мецову? И зашто опомена овом странцу из Америке који говори матерњим језиком овог чувеног села на планини Пинд, као и у многим другим селима на Пинду? Касније тог дана стајао сам збуњен док је он глатко разговарао на влашком са шачицом сеоских старешина. Ово је, дакле, постала стална тема на мојим годишњим путовањима у преко 80 грчких влашких села (Влахохорија) на Пинду, Грамосу и Олимпу, као и у друге области где живе Власи: зашто су се неки људи тако горко противили свом 2.000 година старом језику предака, толико инсистирали да говоре само грчки у потпуно влашким селима? И шта ово наговештава за будућност језика који се држи свог дванаестог часа, са мало наде у опстанак? Одговори су стигли много касније.
Влашко-арумунски језик, који се говори у Грчкој, Албанији, БЈРМ и Румунији, брзо нестаје, и за многе младе људе њихов језик предака је архаичан, неприкладан за савремени живот. Па ипак, иронично, управо их је њихов латински језик, у свој својој древности, одувек издвајао, и док има више говорника него чамикуро, индијанског језика Перуа, влашки (званично, арумунски) је нецеремонијално добио место у Црвеној књизи УНЕСКА о угроженим језицима Европе. Овде би требало да постоји забринутост: у френетично мултикултуралном свету иронично је што филолози проналазе последње говорнике било ког језика или дијалекта; штавише, упозоравају да ће можда половина од око шест хиљада језика који се говоре широм света изумрети до средине века.
Тема Влаха и мањина може дотаћи болесни живац у Грчкој. Али у овом чланку нема политичке агенде. Не проглашавам Влахе припадницима ове или оне групе, што је уобичајена, ако не и хитна, пракса на Балкану. Нити покушавам да говорим у име Влаха у Грчкој, што је апсурдна идеја. Уместо тога, инспирисана путовањима култног Патрика Лија Фермора (увек оног са оштрим оком за грчке „чудне“ заједнице) и још више чистом жељом за путовањима, моји бројни излети у њихове планинске енклаве у Тесалији, Епиру и Македонији су путовања која већина грчких Влаха сама није предузела, нити би их разматрала. И постоји још нешто: иако су Власи динамичан сегмент централног и северног становништва земље и много су допринели Грчкој, политички, културно и економски, та динамика се не преводи у њихово сопствено језичко очување.
Господин Ферморов оштар поглед на „чудне“ заједнице грчког света противречи недавним владиним схватањима о мањинама које постоје на његовом тлу, искључујући Турке из Тракије и свеприсутне ромске (циганске) заједнице. Али на Балкану нема ничега осим разноликости, и наивно је претпоставити да је само Грчка слободна од било какве мањине. Како, могло би се с правом питати, само једна земља у балканском жаришту, опасно напетом са етничким везама, може да успе да се ослободи било којих других заједница, етничких, језичких или било којих других? Међутим, за грчке Влахе патриотизам никада није био питање.
 |
| Фотографија Џорџа Морана |
„Noi himu Grets“ (Ми смо Грци), како ме је једног дана строго подсетио на матерњем језику један снажни старац из влашке четврти у Волосу (Агиа Параскеви). Ретко су постављали политичке захтеве (већина оних који јесу на крају је емигрирала у Румунију), ретко су били било шта друго до патриотски грчки грађани. Већина грчких Влаха, ако их питате, а ја сам питао стотине, никако себе не сматра мањином, што покреће занимљива питања о асимилацији и губитку језика. Како се неко асимилира ако није мањина, ако живи на тлу предака и најватренији је грчки патриота? То су одржива питања за испитивање, али Власи, због свог језика, могу најбоље сами да одговоре на њих. Чак су и најватренији које сам срео, они са најјачим антирумунским осећањима (као што је случај са већином грчких Влаха), зрачили опипљивом „препознатљивошћу“, која је, несумњиво, последица посебног језика (и самим тим, како ми је један атински научник предложио, „њихове сопствене историје“), и док је њихов грчки патриотизам непобитан, многи се и даље са наклоношћу држе свог идентитета. У њиховим бројним сликовитим селима која су разбацана по планинама северне Грчке, осећа се идеја заједнице опипљивије чак и од оне некада номадских Саракацана (који су говорили само грчки), а срео сам и Влахе средњих година који су се сећали мајки и бака чији је грчки језик био у најбољем случају рудиментаран. Потребан је само кратак боравак у влашком селу да би се осетио, макар и нејасно, посебан етос, посебан појам језичког и, често, културног идентитета, без обзира на њихова снажна грчка националистичка осећања. „D'anostru iasti“ (dhiko mas einai, на грчком: „један од наших“), како сам толико пута чуо, где је влашки језик пробио лед у непознатом селу, отварајући врата огромном гостопримству и пријатељству, а у једном, чак и венчању које је тек требало да почне. Такође, не може се заборавити да су вековима, као и друге бивше номадске и полуномадске групе широм света, презирали брак са „аутсајдерима“, или чак са Власима из других села, живећи уместо тога у свом хијерархијском свету заснованом на дијалекту или групи. Пре само две генерације, у свом некада веома ендогамном друштву, Влах који се женио Гркињом, Албанком, или чак Влахињом ван сопствене групе (посебно у селима), често се суочавао са исмевањем и, као што се дешавало, постајао је предмет подругљиве песме, а већина Влаха зна бар једну. Дакле, данас је мало важно ако се грчки Власи не сматрају мањином; Њихов несумњиво препознатљив идентитет је њихов језик, а асимилација тада добија несумњиво значење: претња језику и наслеђу које га је изнедрило, и једноставно се не може негирати сопствени језик Влаха. Један пријатељ из Пиндских планина, влашка патрида (домовина), поносно ми је једног дана рекао на старом језику: „Ја сам веома Влах и веома Грк,“али код куће говоримо само влашки).
Данас је немогуће утврдити колико Влаха живи у Грчкој и на Балкану, иако Грчка убедљиво може да тврди да има највећи број, а затим следе Албанија и Румунија. Попис становништва је апсурдан, јер би било мало вољних учесника, док су асимилација, или напуштени влашки језик и идентитет, вековима смањували њихов број. Можда је у овој фази њихове дуге историје једина значајна статистика број прилично течних корисника језика, а чуо сам да се бројке крећу од само 30.000 до неколико стотина хиљада (вероватно превисока цифра). Кроз бракове са не-Власима, одлазак из планинских села у градове и немилост према језику међу младима, хиљаде људи су га изгубиле пре генерација. Ипак, једна чињеница се појављује: без обзира на број говорника, висок проценат њих је старији од четрдесет година, што ствара потенцијално суморну слику за будућност језика.
 |
| Фотографија Џорџа Морана |
Ко су, дакле, Власи и какво је њихово порекло? Ова питања вековима збуњују историчаре, али политички је ово веома дискутабилна и запаљива тема, која далеко превазилази оквире овог чланка. Па ипак, питања остају: да ли су они ипак латинизовани Грци, изоловани остаци огромног Римског царства, који се чудно и тврдоглаво држе рустичног латинског језика последњих 2.000 година? Да ли су они раштркана румунска мањина која живи у дијаспори, вековима одвојена од своје дачке домовине на истоку? Или могу да потраже бројне аутохтоне претке из канти за смеће магловите балканске историје? И зашто, питају се неки, постоје свуда по Балкану, а никада нису имали своју нацију? У недостатку убедљивих научних доказа, постоје многе теорије, неке од њих необичне, а скоро све националистичке. Али пре 1970-их, када су ове студије изненада добиле на замаху и дале гас за контроверзе, многи историчари без политичке оријентације теоретисали су их као латинизоване потомке аутохтоних балканских племена, међу којима су главни Трачани, Македонци и Илири, а њихови језици и дијалекти су опстали до данас, мада крхко, у њиховим селима на Балкану. Ово је осетљиво тло и човек мора да се суочи са жестоким националистима са неколико страна који тврде да су Власи њихови. Са толико неизвесности, можда су једине извесности следеће: Власи говоре језиком заснованим на латиници, очуваним кроз миленијуме у њиховим планинским домовима, са сличностима са румунским, и брзо губи тло под ногама, посебно међу младима; Власи су раштркани по неколико балканских земаља и некада су били бројнији, али су се углавном асимиловали у ово становништво; у овим земљама многи су играли важне улоге у политици, професијама и уметности, што је супротно схватању да су искључиво пастири; и данас, неки се и даље опиру потпуној асимилацији, држећи се свог матерњег језика са носталгичном наклоношћу, упркос тешким изгледима да га очувају.
Већина Влаха данас себе сматра Грцима, Албанцима или Румунима, или донекле румунском мањином са јединственим језичким наслеђем. Али сам упознао неколицину необичног броја, који, сасвим приватно, верују да су Власи једноставно Власи, романтично наводећи невероватан опстанак свог језика из балканског латинизма као доказ културног миљеа који поносно називају својим.
Али на Балкану је етничка припадност озбиљна ствар, и данас преовлађујуће схватање у Грчкој тврди да су они само Грци који су наследили свој провинцијски латински језик од римских војника који су се оженили локалним Гркињама, и од тада га говоре, до данас чудесно сачуван у кристалном ваздуху својих високопланинских села. То је занимљива идеја, у коју недвосмислено верују моји најгрчкији Власи, али према Тому Винифриту, британском научнику и аутору две књиге о Власима, ова теорија противречи једној значајној лингвистичкој стварности: деца свуда уче језике на коленима својих мајки и бака, ретко својих очева, а у античком театру мајки које говоре грчки и очева који говоре латински, влашки језик би готово сигурно давно нестао. Пиндска села попут Перивола и Авделе, и чувена Самарина, село на највишој надморској висини у Грчкој, заједно са Гардикијем и Ливадијем у Тесалији, Клисуром и Нимфејоном у Македонији, и Сираком, Каларитима (предачко село булгарског јувелирског клана) и Кефаловрисом у Епиру, престала би да познају влашки језик пре векова; штавише, мало је вероватно да би се данас уопште сећали да су некада говорили влашки, као што се догодило са бројним селима.
Није изненађујуће да се пре мање од две деценије још увек могла наћи шачица моноглотских старица које никада нису научиле грчки (чак и више у претходним генерацијама), држећи се удобности свог језика у животима које су живеле готово искључиво у својим планинским селима. Срео сам неколико на својим путовањима, већином у планинама Пинд (једна чије сам синове касније упознао у Асторији, Њујорк), жилаве старице од главе до пете обучених у црну вуну које би, живећи цео живот у Грчкој, мучиле свој лоши грчки у Атини. Чак сам седео са једном у аутобусу који је напуштао престоницу, крећући се кући у своје пиндско село након што је посетила сина у граду, и више од једне главе се окретало ка нама током путовања. Да ли су то били Власи који су слушали или само радознали Грци? И срео сам другу, нескладно, у влашкој заједници Бриџпорта, Конектикат, матријарха породице из олимпског села Кокинопло. Извињавајући се због свог пролазног грчког, она је уместо тога више волела древни народни говор свог села на падинама планине Олимп. Те старе влашкиње, остаци неког другог времена, сада су нестале, њихова врста се више не може видети чак ни у најзабаченијем планинском селу. Али сам сретао и друге старице чија су села хеленизована пре много, много деценија, које се нису сећале ничега језика који су слабо чуле од својих баба и деда, мада са нотом носталгије и много подстицаја са моје стране, одушевљене повременом поновљеном речју.
Иако је влашки језик угрожен, а докази о тој претњи су бројни, нека села га чувају боље од других, мада млади, ако га знају, имају тенденцију да га резервишу за старије. Други га, пак, довитљиво користе као језик тајне. Стигматизовани речју Влахос, многи млади људи се стиде језика генерације својих баба и деда, и ја се живо сећам тинејџера запањених када су чули овог путника из Америке како анахроно разговара са старијим људима својих села. Неколико њих је чак прибегло подсмешљивом смеху, у потпуном неверовању да неко из модерне Америке говори тако непрактичним и застарелим језиком, и сматрао сам да је узнемирујуће што нису имали ни поштовања нити поштовања чак ни према историји језика својих предака. Осим ових младих људи, њихов језик, бизаран преживљај из римског доба (а не рустични северногрчки дијалекат), тврдоглаво се одржао у протеклих 2.000 година, иако је по свим проценама требало давно да нестане. Никада званично написан, никада предаван у школама (осим неких краткотрајних покушаја), никада нигде подстицан, његово постојање данас је још невероватније. Али политика је одиграла своју улогу. Од друге половине деветнаестог века до 1940-их, румунска влада – жељна и жељна да Влахе припише својима, или барем давно изгубљеним рођацима који живе у егзилу – финансирала је школе у бројним градовима и селима у Грчкој и на Балкану. Али су сељанима наметали наставу румунског језика, често са катастрофалним резултатом раздвајања породица и одвајања села, или довођења до изгнанства у Румунију. Многа села су наставу румунског језика сматрала гестом ароганције и супериорности, као и упадом, и како ми је један поносни стари Влах горко рекао у Самарини, типично влашком селу: „Румуни су дошли овде као наша старија браћа да науче Влахе њиховом матерњем језику. Тако су мислили. Али ми смо Власи, а не Румуни. Не говоримо њихов језик и немамо никакве везе са њима. Наше историје су другачије.“
Неки лингвисти га сматрају једним од три дијалекта румунског језика (мегленски влашки, који се говори у неколико села у северној Грчкој, и истарски влашки, још су угроженији), а други га сматрају засебним језиком. Влашки је у најбољем случају полуразумљив са румунским (вероватно мање него шпански и португалски), а већина грчких Влаха осуђује сваку везу између њих двоје. Од самог почетка, настава румунског језика у влашким заједницама показала се као раздорна, у многим случајевима нарушавајући стабилност, и била је привлачна само малој мањини у малом делу њихових села. У местима где су се грчке и румунске школе такмичиле за ученике, уз неколико изузетака, грчке школе су доминирале, што је резултирало мучном, фракцијском поделом заснованом на политичкој припадности. Такође је повећало број оних који су чежњиво гледали у Румунију као на своје претке.
Упркос осетљивости теме, и без обзира на нечију политику, и даље је тешко разговарати о влашкој историји или језику без помињања Румуније, иако грчки Власи не траже своје порекло ван својих граница. Али то није био случај са свим Власима. Током прошлог века многе породице су се колебале између грчког или румунског порекла, а они са чак и мало румунских осећања, обично они финансијски очајнији, напустили су Грчку и Албанију пре и после Првог светског рата због зелених пашњака које је обећала, али не увек испунила, једина источноевропска земља која говори латински. Иако се њихов број смањује, још увек постоје живи Власи који се сећају сентименталне привлачности ових „етничких“ борби, посебно међу Арванитовласима који су се населили у Бриџпорту, Конектикат, као и многим њиховим истомишљеницима у Румунији. Ова политички раздорна и запаљива афера и даље постоји унутар влашке заједнице у САД, иако је знатно мање видљива него чак и пре једне деценије. Али неки у тој заједници још увек могу да препричају ужасе румунских школа у Грчкој спаљених до пепела, о познатом албанском Влаху по имену Папаламбру Баламачи, кога су убиле грчке банде у Корици 1914. године, и о самим прогрчким Власима одлучним да села очисте сваког привида румунског образовања. Свако ко је одрастао у тим фаршеротским (арванитовлашки: албански влашки) заједницама у Албанији, или у њиховим сестринским селима изнад Едесе у Грчкој, чуо је језиве приче о мучном сукобу између две групе. Сходно томе, данас у Румунији постоје хиљаде људи различитих боја који су пре неколико деценија напустили Албанију и Грчку, а касније се нашли насукани иза гвоздене завесе, међу њима је и моја породица, а то су Власи који су напустили своју родну земљу због своје „обећане земље“ у Румунији.
Очување језика је од виталног значаја за културни опстанак, и током мојих путовања по грчким планинама, било ми је фасцинантно да испитујем зашто су га нека села боље сачувала од других, и зашто су га нека потпуно изгубила, као што се догодило у Намати (раније Пипилишт), Сисаниону (Шишани) и Власти (Блацa) у Македонији, све док ми Власи нису рекли зашто. Најбоље опстаје данас у селима где румунске школе никада нису основане или су насилно затворене (понекад од самих Влаха), чиме се смањују сукоби својствени овом језичком и политичком сукобу. У селима где се влашки наставио говорити као што се говорио вековима, без румунског мешања, без румунских школа, језик је опстао, а у неким случајевима и напредовао. Мецово је данас одличан пример: средином двадесетог века одбацио је краткотрајне румунске школе, и без раздорне институције унутар села, језик се наставио као што се говорио генерацијама, до данас се још увек чује у његовом мисохорију, центру села и месту окупљања, а још више у кривудавим, рустичним сокацима и кућама ван њега. Нажалост, ово је и даље актуелно питање у Грчкој, а деликатна природа теме потиче од влашко-румунске симбиозе, или, како други тврде, румунске пропаганде која се намеће Власима.
За већину Грка, генеричка реч vlachos (пастир) нема недвосмислено значење, па отуда и широко распрострањена заблуда да су Власи (са великим „В“) једноставно сезонски пастири који пасу своја некада огромна стада по вртоглавим планинама Грчке и Албаније (заправо, vlachos са малим „в“ искривљује и унижава суштину влашког наслеђа). Власи су познати по производњи сира, флокатима и спанакопити, и иако се песма Влахопула може романтизовати, чињеница је да су они увек били много више од пастира. Истина је да је ова раширена заједница изнедрила многе водеће личности у грчком свету политике, професија и уметности (први премијер Грчке Колетис, песници Кристалис и Залакостас, револуционар Ригас Ферајос, као и имена попут Аверофа, Тосице, Стурнараса, Фармакиса, Запаса, Митропаноса, Калдараса), док су током Грчког рата за независност многи клефти и арматоли (бандити и плаћеници) потекли из влашких заједница. Покојни надбискуп Атинагора је и сам течно говорио влашки језик из Епира. Мање је познат, међутим, огроман пословни успех изузетно богатих влашких трговаца широм Балкана. Чувени Москополис, у Албанији, некада претежно, или можда у потпуности, влашки град (са грчком спољашњошћу) – влашки Јерусалим, како је недавно изјавио један грчки писац – одјекује у балканској историји својим живим образовањем и трговином, али након његовог коначног пљачкања 1788. године, Власи из Москополиса су се расули у многим правцима, само да би предузимљиво основали своје продавнице у другим градовима широм Балкана. Много тога се може рећи и за Сијатисту, у грчкој Македонији, где су ми осамдесетогодишњаци једном рекли (на грчком) да су „некада били Власи из Самарине“, док су хвалили свој град због многих достигнућа његових домаћих синова расутих широм Европе. Тамо где су грчке заједнице у дијаспори цветале у 18. и 19. веку, било у Србији или Хрватској, Мађарској, Румунији, Египту, Русији или у самом Бечу, ови урбанизовани Власи, са везама широм Балкана, снажно су допринели. Али већина се никада није вратила у домовину, а са богатством акумулираним у егзилу, асимилација је узела свој данак. Из ове перспективе се схвата колико се ова заједница протеже изван пастирског, трансхумантног живота са којим се тако често повезује. Као што ме је један пријатељ оштро подсетио: „Живимо у Грчкој, зарађујемо за живот у Грчкој и не напредујемо у друштву машући влашким заставама.“
Дело у четири дела објављено у Грчкој под називом „Студије о Власима“ аутора Астериоса Кукудиса, учитеља у основној школи у Солуну, богато је информативном студијом. Њен аутор, Влах са очеве стране, ангажује читаоца обилном и изванредном документацијом о многим достигнућима Влаха у Грчкој и на Балкану. Кукудис, који је одрастао радознао према језику који није могао да разуме од очеве породице и који је са закашњењем покушавао да научи, са оштрим увидом испитује њихове различите заједнице у Грчкој и на Балкану, међу њима и Арванитовлахе. Његове бројне мапе документују планинска села у Румелију, дуго хеленизована, која су последњи пут знала да су Власи негде у 19. веку, а данас би, наравно, било недискретно подсећати сељане на њихово могуће порекло, што сам ја неразумно учинио током једне посете. Разборито, а можда и дивно, Кукудис заобилази етничко питање питајући не „шта“ већ „ко“ су Власи, бирајући уместо тога да се дотакне многих места у грчкој историји где су оставили свој печат. Он такође алудира на „румунску пропаганду“, историјски гледано прилично нов феномен, и док истиче грчки патриотизам Влаха, успева изузетно добро, можда ненамерно, да наговести да су они заједница за себе, асимилујући се и прилагођавајући, када је то потребно, али се приватно држећи сопственог етоса. „Студије о Власима“ су научно дело, препуно информација које никада раније нису тако обилно забележене, а господин Кукудис, са својим инсајдерским погледом, појавио се као витални портпарол у овој невероватној и цветајућој области истраживања.
Али дело које је прво бацило пажњу на Влахе у свету енглеског говорног подручја стигло је скоро век пре Кукудиса. Објављена 1914. године, књига „Номади Балкана“ аутора Вејса и Томпсона остаје незванична библија влашких студија. Књига се поново појавила почетком 1970-их и, како се испоставило, дала је енергију влашкој заједници у САД. Овај класик нуди употребљив речник језика и његових различитих дијалеката, детаљно описује путовања у десетине влашких села широм Балкана, покрива оно што је било познато о историји Влаха и приказује живот Влаха у годинама које су претходиле Првом светском рату. Углавном застарела данас, она има безвременску привлачност као прозор у нестали начин живота.
Године 1909. близу Алмироса у Тесалији, Власи су постали случајно откриће за два британска археолога: преко унајмљеног мазгаре, сазнали су за латиноговореће, двојезично становништво које је насељавало читава села у Грчкој и на Балкану. Обузети радозналошћу, Вејс и Томпсон, чија су имена и данас позната у Самарини, напустили су ископавања на пет година како би путовали са полуномадским Власима у њихова бројна села расута широм модерне Грчке, Албаније, Југославије и Бугарске. Данас је занимљиво проучавати „Номаде Балкана“ и читати о влашким селима у планинама Пинд 1910. године, местима где је школској деци наређено да говоре само грчки док су сумњичави британски странци били присутни, а у другом, где су им уверавали да се зна само грчки, говорио се само влашки. Нестрпљиво пратећи стопе Вејса и Томпсона, ушао сам у неколико села која су 1910. године била потпуно влашка, само да бих пронашао никакве трагове језика, чак ни међу старима. То је зато што су неки били хеленизовани чак и у време Вејса и Томпсона, а у једном од њих сам дошао до јединог говорника, живахног деведесетогодишњака који је уживао у коришћењу свог матерњег језика први пут после деценија. Старац, прожет осећајем за историју, оштро је подсетио младу, неповерљиву и дрску гомилу која се окупила да говоримо оним што је некада, много пре њиховог времена, био једини говорни језик у њиховом селу.
Многи грчки туристи у Мецову често се запање када чују овај неразумљиви језик који се говори у њиховој земљи. Шта се, питају се неки, чују у срцу грчког села? Седећи једне вечери са неколико пензионисаних пастира у бучном мецовском кафићу, блистави у својим црним огртачима и деликатно изрезбареним пастирским штаповима, критска породица за суседним столом пажљиво је слушала, радознала у вези са чудним језиком који их је окруживао за сваким столом у селу господина Аверофа-Тосице. Нису имали појма, рекли су Мецовљанима, да Власи говоре својим језиком, а не руралним северногрчким дијалектом, и да ће посетилац из Румуније разазнати неке детаље разговора. Привучени рустичним шармом Мецова, отишли су са делом његове културе и језика, а угледни старци у килтовима који се окупљају у мисохорима, сваке године све мањи у броју, увек су са задовољством подсећали туристе на њихов двојезичност.
Али с времена на време јавља се узнемиреност, изазвана идејом о „мањинама“ које постоје у Грчкој. Сотирис Блецас, архитекта из Наусе, понављао је прву годину школе јер „није могао да се изрази на грчком“, што није ни приближно без преседана за грчког Влаха. На годишњем панхеленском влашком фестивалу 1995. године, господин Блецас је невино предао службенику памфлет (на енглеском језику) Европског бироа за мање коришћене језике (ЕБЛУЛ), у којем су наведени неки од мање коришћених или мањинских језика Европе и Грчке, међу којима је био и његов. Тај гест је донео Блецасу проблеме и неочекивани дан на суду. Оптужен за „ширење лажних информација“ о мањинским језицима у Грчкој, грчки патриота је 2001. године осуђен на 15 месеци затвора и новчану казну од 500.000 драхми, уз предавање у којем је разјашњено да његов матерњи језик није ништа више од идиома! На крају ослобођен, углавном захваљујући међународној пажњи која је укључивала и грчки Хелсинки Воч, случај је несумњиво показао да друге језичке групе постоје у северној Грчкој. Стварност „мање коришћених“ језика, попут словенског језика који се још увек говори у градовима и селима попут Флорине и Етоса у Македонији, није промакла многим Грцима, а супротне изјаве најчешће представљају „незванични“ став владе. Случај Блецас је шокирао многе људе, али није био без своје хумористичне стране. Парадоксално, два сведока тужилаштва су случајно чута непосредно испред суднице како разговарају један са другим на влашком језику, а један је био градоначелник малог града у северној Грчкој! Али то није изненађење, јер су многи, попут господина Аверофа-Тосице, често најгласнији противници сопственог језика. Блецас је сада слободан и по свему судећи одлучан да ради на очувању свог матерњег језика. „Била би права штета да не бих. Дугујем то свом језику и заједници“, приметио је након ослобађајуће пресуде. И у том светлу, постоји нада да ће грчка репрезентација у EBLUL-у, са неконвенционалним архитектом као високо рангираним чланом, заједно са другима који марширају за своје „мање коришћене“ језике, са увидом сагледати често порицану језичку разноликост земље.
 |
| Фотографија Џорџа Морана |
Нимфејон (Невеска) у Македонији, дом предака винске породице Бутарис, је шармантно село, једно од најупечатљивијих у северној Грчкој, а помало и језиво. Пословна оштроумност породице Невескиот говори о дугој историји емиграције и комерцијалног успеха у Грчкој и шире, одјекујући далеким сећањима на давно напуштени Москополис. Али током једне посете, моје истраживање о очувању језика предака у селу потресло ме је. На малом окупљању у кафићу, један летњи становник села који је много путовао обавестио ме је о предностима двојезичности. Са радозналошћу научника, жељно се распитивао о очувању језика америчких староседелаца, о положају шпанског језика у Сједињеним Државама, а пре свега је био највише забринут да грчко-амерички народи сачувају свој језик у дијаспори. Али очување његовог матерњег језика било је друга ствар, а са њим се његово расположење променило од научничког ка провинцијском, и морао сам тактично да се борим против мале војске темпераментних Влаха равнодушних према језику који су тако добро говорили. Уместо тога, више је волео да се држи линије „политичке коректности“ и пусти је да умре од исцрпљивања, и, као полиглота, није био нимало свестан предстојећег нестанка свог матерњег језика.
Оно што је сигурно јесте да ће Грчка наставити да маме посетиоце широм света на своје чаробне обале, али сам се укрштао са путницима разочараним претрпаним и прескупим туристичким дестинацијама, проналазећи их уместо тога на најнеочекиванијим местима, радозналим душама које траже искуство праве грчке културе и фолклора. Током вечере једне вечери са бившим градоначелником Солуна у чувеном градском ресторану Олимпус Науса, наш разговор о ватреним шетачима Анастенарида у оближњем Лангадасу носталгично је евоцирао културна сећања код градоначелника, као да је пренесен у прошлост. Свестан разних грчких „друштава“, познавао је Влахе и њихов пословни утицај у свом граду; у ствари, плашио се да би њихова култура могла да заврши у просторији музеја фолклора из тог периода, са свиленом врпцом симболично превученом преко ње као подсетник на прошло време. Слично томе, процветајући музеји сада чувају историју и културне артефакте некада номадских Саракацана, фасцинантне групе грчког порекла која се понекад меша са Власима (прочитајте књигу Џона Кембела „Част, породица и покровитељство“), као и мистериозних Карагунида из Тесалије, који се тако често сматрају албанским Власима. Градоначелник је поставио питање колико ће још људи грозничаво ходати по угљу у Лангадасу сваког 21. маја, знајући да ове заједнице, колико год дуго опстају, служе као веза са прошлошћу.
И у блиставој и разноврсној таписерији каква је Грчка, шта ће се десити чак и са најбољим селима која говоре влашки језик када се суоче са високотехнолошким светом равнодушним према нејасним, неписаним језицима? Данас албанска влашка села Аргиропулион (Карајол) и Сескло, у Тесалији, поносно чувају влашки језик, а у Фурки и Дистрату (Бријаза), Милији (Амеру) и Палиоселију, у Гардикију и Кастанији, још увек се може чути њихов избледели латински језик у високим превојима Пиндског венца. Али могу ли и хоће ли га пренети будућим генерацијама? Хоће ли млади прихватити језик својих предака само због носталгије, иако је иначе непрактично? И може ли предузимљиво Удружење Влаха из Верије да се потруди и сачува, ако ништа друго, своје језичко наслеђе? (У ствари, недавно су тамо почели и нови језички курсеви.)
Без сумње, влашко-ароманска заједница је одувек стајала у авангарди грчког патриотизма и нико не може ни порицати нити кривити ову лојалност. Пре свега, патриотизам је лична ствар, и посебан домаћи језик, култура или религија не морају да се мешају у већи национални патриотизам. Али неки Власи, упркос тешким изгледима, тражили су очување свог угроженог језика, не да се користи као политичко средство, као што су неки учинили, већ једноставно да се сачува као подсетник на историју која није увек била тачно приказана.
Aутор текста: Џорџ Моран
.jpg)
