Приказ књиге: Зов Земље, аутор Евангелос Авероф-Тосица

 

Аутор текста : Ник Баламачи

Зов Земље , роман Евангелоса Аверофа-Тосице. Превео Андре Михалопулос. Објављено 1981. године од стране Карацас Брадерс, Њу Рошел, Њујорк. Тврди повез, 305 странице, 11,95 долара.

Иако је ова књига експлицитно названа романом, њен аутор каже да је делимично заснована на стварним догађајима и да чињенично описује те догађаје. Поред ове необичне мешавине фикције и публицистике, толико тога је скривено испод површине ове књиге да је човек мора веома пажљиво анализирати и попунити њен контекст како би почео да разуме и књигу и њене импликације.

Можемо почети са врло грубом позадином: До почетка 19. века није постојало тако нешто као „национализам“ – Европљани су га пре свега поистовећивали са својим локалним подручјем – својим селом или непосредним регионом. Са рођењем идеје националности, политички лидери су изградили модерне државе на основу новог принципа.

Али постојао је – и још увек постоји – један главни проблем: Шта човек ради када пронађе велики број људи (у областима којима жели да влада) који или нису исте „националности“ као ви, или који још увек имају нејасну представу о свом „националном“ идентитету? Одговор: Покушава се да се они преобрате у сопствену „националност“ – или се 100 година касније заврши са баскијским или курдским покретом за независност.

Некада давно, Аромуни нису били ни Грци ни Румуни. Њихово похађање грчких школа и цркава током неколико векова дало им је културу која је делила одређене аспекте са Грцима. Њихово језичко наслеђе дало им је језик који је делио одређене аспекте са Румунима. У 19. веку, када су се њихови сународници из распадајућег Османског (Турског) царства откидали од султанове власти како би формирали сопствене нове државе, Аромуни нису имали јасну представу о „националном“ идентитету за себе.

Могло се лако предвидети да ће, природно, заједно са стицањем независности од Османлија, Грчка и Румунија почети да се такмиче за лојалност Аромуна – и јесу. (Чак и да је некоме пало на памет да покуша да створи засебну Аромунску државу, било је једноставно премало Аромуна да би је створили – можда пола милиона, у поређењу са неколико милиона Грка и много милиона Румуна.)

Огорчено ривалство створило се између прогрчких и прорумунских фракција у многим аромунским селима на Балкану и, ако аромунска култура икада заиста нестане, то ће бити у великој мери последица мржње и насиља започетих у овом периоду (од 1890-их до 1945. године). Чинило се као да неко мора бити или Грк или Румун. Тек 1980-их је коначно почео изразито аромунски културни покрет у Грчкој и широм света. Нажалост, можда је прекасно да се већина нас спасе од помисли да смо заправо Грци, или Румуни, или чак нешто друго.

Господин Авероф је познати Аромун чије се име повезује са градом Мецово (који се на арумунском зове Аминџу). Он је лидер грчке конзервативне странке,  Нова Демократија , и обављао је функцију министра спољних послова и одбране Грчке. Иако изгледа да обасипа пажњу Мецовом и ужива у старомодним обичајима овог арумунског планинског насеља, господин Авероф је ватрени хелениста - толико да је био један од ретких политичара који су се изјаснили против културног препорода 1980-их у арумунским селима у Грчкој.

Постојале су две посебно ружне епизоде ​​румунско-грчког такмичења за наше политичке душе: на прелазу из овог века у новији век, грчким герилцима који су се борили против Бугара за контролу над Македонијом и Тракијом, грчка влада је наредила да се окрену и против (ненаоружаних) Аромуна укључених у румунски националистички покрет. Сматрани су претњом грчкој доминацији над овим регионима, и десетине њих су убијене. Сви знамо за ово; непристрасни западни писци су детаљно обрађивали ову еру и редовно су осуђивали насиље над аромунским националистима.

Међутим, оно што већина нас  не  зна јесте друга ружна епизода: Током Другог светског рата, један број наших људи у Епиру, Македонији и Тесалији (од којих су неки били укључени у прорумунски покрет) окренуо се фашизму као решењу за своје проблеме и заправо је сарађивао са италијанским фашистима и нацистима. Ако овај покрет није успео да се изједначи са злочинима почињеним раније против Аромуна, то је углавном било због чињенице да је, срећом, био кратког века.

Сада, ја лично имам два веома основна уверења о ове две епизоде:

1) вероватно не би требало да о њима говоримо око једне генерације ван научних кругова, и

2) више се не може расправљати о једном без другог.

Нажалост, овом књигом господин Авероф је прекршио оба моја уверења. Градећи своју причу око ароманског фашистичког покрета у Другом светском рату, он је изузетно осетљиво питање извадио из његовог контекста и сместио га у контекст који је сам створио – онај који одговара његовим циљевима као романописца, као политичара и хеленисте.

Ово је још жалосније када се узме у обзир да постоји неколико дела на енглеском језику која описују догађаје из периода 1890-1914, али ниједно (колико ја знам) се не односи на оне из периода 1941-1942. Ми који смо преко океана стога нисмо имали начина да добијемо тачне, корисне информације о овом каснијем периоду. Ова књига је могла да попуни ову празнину, али уместо тога, господин Авероф је урадио оно што су многи други пре њега урадили: користио је Аромуне као пуко средство у игри у којој циљ није да се помогне аромунској култури и достојанству, већ да се Аромуни жртвују на олтару неке замишљене „више сврхе“ – у овом случају, хеленизма.

Ево поруке скривене у причи: Сви они Власи који себе виде као Хелене су добри момци, а они који себе виде као било шта друго су лоши момци. Први делују из части, несебичности, храбрости и моралне доброте, док су други мотивисани само изопаченошћу, похлепом, страхом (или глађу) и моралном злобом.

Ево приче: Никита Колети, унук великог грчког магната и патриоте, постао је женствени песник у Паризу пре Другог светског рата. Непосредно пре избијања рата, враћа се у Грчку (коју презире као „нецивилизовану“) да реши своје наследство и на крају се уплиће у догађаје – укључујући и избијање рата – који му не дозвољавају да оде.

Успут, он доживљава неку врсту мистичног „искуства преобраћења“ и убрзо након тога се придружује грчкој војсци током њене херојске, али на крају неуспешне одбране од комбиноване италијанске и немачке инвазије зими 1940-1941. Када се грчка војска разиђе, Никита - сада претворен у правог мушкарца и чврстог хеленисту ратом - враћа се на имање свог деде у Тесалији само да би затекао влашки фашистички покрет у току у Лариси.

Ово је био прави покрет који је подстакао озлоглашени Алкибијад Дијамант из Самарине, који је већ неко време промовисао интересе спољних сила (Италије и Румуније). Током окупације, сарађивао је са силама Осовине у покушају стварања посебне „Влашке кнежевине“, која би се састојала од делова Епира и Македоније и целе Тесалије, са собом као „кнезом“ и сународником из Самарине као вођом војске фашистичких следбеника Аромуна познатих као „Римска легија“. Ови људи су се бавили својим одвратним послом малтретирајући и Грке и Аромуне који нису хтели да сарађују у њиховим плановима да доминирају локалним политичким и економским структурама.

Поред штете коју су нанели искључиво људи, овај покрет је изазвао огромно локално негодовање против  било каквог  будућег тврђења Аромуна о посебној етничкој групи, стање које је трајало чак и до 1980-их. То је заиста једно од најмрачнијих поглавља у нашој историји. Срећом, неки људи (и прогрчки и прорумунски, мада господин Авероф приказује само прве) одупрли су се овим фашистима и Румунија је успела да поништи покрет тако што је довела Дијамантиса у ту земљу и задржала га тамо - али само зато што је схватила да Дијамантис фаворизује Италију у односу на Румунију као силу која доминира над Аромунима.

Ово је драматична прича, она коју треба испричати ако желимо да одржимо уравнотежену перспективу сопствене историје. Али господин Авероф ју је укаљао – чак је и легитимисао овај гнусни покрет – тако што је ове догађаје прилагодио својој поједностављеној црно-белој шеми. Наравно, Никита на крају пружа отпор фашистима. Наравно, Никита се испоставља да је и сам Влах, али пре свега Грк. Наравно, наравно, наравно...

Више од свега, ова књига је предвидљива. Сада, ако постоји једна ствар коју уметност не би требало да буде, онда не би требало да буде предвидљива. Али ако књига није уметност, шта је онда? Она је отворено и несумњиво дело пропаганде, средство за ширење политичке и културне филозофије господина Аверофа међу грчким милионима – и то не на смео и директан начин, већ уобличено у изузетно манипулативне симболе фикције. Као да је неко написао књигу, знајући готово универзални презир са којим се држе канибали, који је поједностављено и фиктивно приписао сопствено гледиште снагама које се супротстављају канибализму, а сва гледишта која се нису баш поклапала са сопственим гледиштима канибалима.

На крају крајева, то је моја највећа замерка овој књизи. Господин Авероф очигледно има лоше мишљење о аромунској интелигенцији, култури и језику. Његови придеви укључују „јадни“, „примитивни“, „недостатак“ итд. У суштини, ми Власи смо гомила неуких будала, осим ако и док не усвојимо префињенију, напреднију и лепшу културу и језик Грчке.

Међутим, осамдесетих година прошлог века овај аргумент је мање изводљив него икад. Више нисмо сигурни да је било која култура супериорнија од друге. Грчка је, иронично, вековима била угњетавана од стране западњака који су заступали Аверофов став на међународној основи. Према овом гледишту, Грчка је културна заосталост, њен развој је вековима гушен оријенталном доминацијом, а Грци су гомила незналица осим ако и док не усвоје префињенију, напреднију и лепшу културу и језик Запада. Каква глупост!

Управо су такви аргументи навели неке Грке да одбаце велики део грчке народне музике и живописног језика у корист „мање оријенталне“ и стога прихватљивије западне музике, као и у корист архаичног и укоченог језика. Грчка је била најгоре погођена овим „префињењима“ и коначно данас модернизује сопствене културне вредности и брани их од напада са Запада.

Укратко, господин Авероф је овде на правој страни — антифашистичкој страни, због чега му аплаудирамо — али из погрешних разлога (националистичких, а не моралних). И он прича праву причу, због чега му поново аплаудирамо — али у погрешном формату (роман, који му омогућава да манипулише чињеницама како би изгледало као да  је свака  манифестација посебног влашког идентитета једнако корумпирана и лоше мотивисана као и озлоглашена Влашка кнежевина).

Приступ који данас користе социолози који покушавају да разумеју фашистичке покрете јесте испитивање социо-економског, историјског и културног положаја присталица. Ово је далеко сложеније од Аверофове поједностављене шеме „прогрчко једнако добро, негрчко једнако лоше“, али даје корисније резултате. На пример, чланови маргиналних група унутар доминантног друштва имају већу вероватноћу да учествују у фашистичким покретима.

Шта су били они који су одбили да се одрекну свог ароманског идентитета за неког другог (грчког, албанског, српског итд.) ако не „маргинална група“?  Наравно да  су били главни кандидати за регрутовање од стране харизматских покрета. Ови људи су такође имали замерку због насиља које је раније примењено против влашког националистичког покрета. Да ли то оправдава активности Римских легија 1941-1942?  Наравно  да не оправдава, али би нам свакако могло помоћи да их разумемо и да се интелигентно носимо са овим периодом.

Што ме враћа на моје уверење да су ова питања превише раздорна, превише дубока да бисмо се могли само играти њима у романима на било који начин. Већ дуго нисмо у стању да решимо ова питања. Можда би требало да престанемо да се фокусирамо на њих и да их оставимо нашим интелектуалцима на генерацију или две, а у међувремену можда остали од нас могу да се посвете спасавању онога мало што је остало од наше културе? Закопавање ратне секире заиста може бити наша једина нада.

Нестајући номади

Самарина, 1989: Старац
(Фотографија ©1995, Џејмс Принеас)

Средином пролећа, празне падине у грчко-албанској пограничној регији оживљавају уз звук овчјих и козјих звона док Власи, последњи полуномадски сточари Европе, доводе своја велика стада из равница.

Власи који се враћају стварају живу атмосферу у својим удаљеним, изолованим селима, која су углавном ненасељена током дуге зиме. Ћилими и ћебад се распакују, дрва се цепају, пећи се пале, производи и поклони се размењују, а млади се вере. Ноћу свака кућа шири мирис омиљеног јела Влаха —  питауа  — слојева танког теста натопљених путером и пуњених празилуком, печених у гвозденој посуди и служених са тамноцрвеним вином.

Вековима су ови људи проводили летње месеце лутајући са својим животињама кроз простране, шумовито прекривене обронке јужног Балкана, пратећи древне стазе познате само њима. Али данас је овај начин живота угрожен и сваког пролећа све мање Влаха се враћа својим традиционалним домовима.

Власи, који говоре нејасним неписаним језиком изведеним из латинског и сличним савременом румунском, тврде да потичу од римских гарнизона стационираних у региону. Данас 90.000 Влаха живи у раштрканим заједницама на југоистоку Албаније, југозападном углу Бивше Југословенске Републике Македоније и на планинама Пинд у Грчкој. Још хиљаде њих стално живе у градовима централног Балкана, практично асимиловани.

Од 1920-их, Власи су се населили у Немачкој, Аустралији и Америци, где су емиграционе групе основале друштва како би покушале да очувају свој јединствени језик причајући народне приче и певајући влашке песме. Организују традиционалне излете и спортске тимове како би подстакли своје заједнице да избегну асимилацију и представљају форум за Власе да разговарају о својој култури и историји.

Међутим, за оне који остају на Балкану, очување влашког идентитета је све теже. У Албанији је послератна пољопривредна колективизација уништила обрасце номадског пасторалног живота, приморавајући многе Влахе да пронађу посао у новим индустријским центрима земље.

Али у удаљеним планинским пределима влашка култура и језик су опстали. Пастири носе карактеристичне, густо ткане огртаче од козје коже — који су и даље веома цењени као трговачки артикал.

Без посебно јаког верског идентитета, традиционална паганска веровања Влаха прекривена су танким слојем православног хришћанства. Многе старије жене имају тетовиран црни крст на челу како би одбраниле уроке, а њихове приче о вештицама и клетвама пажљиво слушају они који су недавно имали проблема. Пошто њихови родитељи раде дуго, децу одгајају баке и деке од којих уче влашке обичаје и језик са његовим карактеристичним шиштавим звуцима који су им донели име  Цинцари , по коме су познати широм Балкана.

У Шамолу, мешовитом албанском и влашком селу близу Корче, Власи снабдевају становнике млеком и сиром са својим стадима која пасу у околним подножјима. И настављају да уживају у многим својим традиционалним разонодама.

„Волимо да једемо на отвореном. Лети можда 30 до 40 људи оде на узвишење да би имали пикнике са питауом  , вином и музичким инструментима“, рекла је Аспасија Дука, млада учитељица којој је, као и већини Влаха, тешко да прихвати чисто влашку националну свест. „Знам да сам Влахиња“, рекла је Дука, „али сам и Албанка.“ Она се слаже са многим образованим Власима који данас говоре албански течније него влашки.

Да би се зауставио пад језика, који никада није имао писмо нити било какво званично признање, у Тирани је 1990. године формирано удружење Влаха. Оно има 20.000 чланова; и данас многи Власи заузимају важне положаје у ширем друштву — на пример, албански амбасадор у Лондону, Павил Геску, је влашког порекла.

Једно од најимпресивнијих места у Албанији је изоловано влашко село Воскопоје. На први поглед, то је типично запуштена албанска засеоница, али налети белог камена говоре о просперитету који је уживао у 18. веку као трговачки и интелектуални центар са украшеним православним црквама. Његово становништво се бавило свим врстама трговине. Упркос свом успеху, Воскопоје је патио од напада разбојника. Након година разарања и пљачке, Воскопоје је нестало, остављајући само неколико пастирских колиба међу светим грађевинама. Два века касније, потомци тих влашких пастира живе међу рушевинама блиставих мермерних улица и огромних цркава.

Смештен међу валовитим брдима и богатим пашњацима, Воскопоје је сада центар албанске пасторалне пољопривреде. У прљавој градској кафани, влашки мушкарци се скупљају у облацима дима, разговарајући о овцама и козама и планирајући своја зимска путовања на посао у Грчку. Већина мушкараца из Воскопојеа је радила у Грчкој, многи тамо имају рођаке, други су довели жене.

„Ово је некада био велики град у коме су Грци и Власи живели заједно и данас се још увек помажемо“, рекао је Згури, један од најстаријих становника Воскопоја, док ми је показивао неке од величанствених цркава које полако обнављају мајстори које су финансирали Грци.

Преко границе у Грчкој, многи Власи у Пиндусу једва да су свесни да су Власи, већ себе сматрају Грцима који говоре чудним језиком. Али постоје  влашке  заједнице са јаким идентитетом, које се боре за опстанак на ивици грчког друштва. На венчању у Пилију, чисто влашком селу у грчкој Преспанској области, група мушкараца је љутито разговарала о томе како да заштите своју стоку од крађе гладних невлашких албанских илегалних миграната, који лутају шумом како би избегли откривање од стране грчке граничне полиције.

„Изгубили смо преко 20 оваца ове зиме“, рекао је крупан младић који је стајао поред мене. Затим је стварно описао како је убио албанског избеглицу док је прошле године био у лову. Наишао је на несрећног Албанца како спава на пропланку. Након што му је пререзао грло ловачким ножем, оставио је тело као подсетник другим Албанцима да не убијају влашке овце.

У југозападној БЈРМ постоји неколико историјски влашких села, али данас она имају делић свог предратног становништва, при чему су многе породице емигрирале педесетих година прошлог века у Аустралију заједно са хиљадама других Југословена. Седамдесетих година прошлог века већа мобилност довела је до већег распада проширених влашких породица, јер су се млади људи селили у градове Прилеп, Битољ и Скопље, где се данас, високо у солитерима, чују мајке како вичу својој деци на влашком језику.

Док се млади Власи насељавају у веће градове и места на Балкану, чују збуњујуће приче о свом пореклу. Грци тврде да Власи потичу од Гркиња које су се удале за римске војнике. Многи Албанци верују да Власи потичу од Трачана који су живели поред њих током илирског доба. Румуни мисле да су Власи чистог румунског порекла, будући да су некако одсечени од главнине својих сродника јужно од Дунава.

Развој чисто влашке националне свести отежан је чињеницом да Власи никада нису били у стању да читају или пишу било шта на свом језику, већ су увек учили да користе писмо – грчко, латинично или ћирилично – земље у којој су живели.

„Учењем наше деце да читају и пишу на свом језику, подстицаћемо осећај јединства међу различитим влашким заједницама да заједно раде на очувању наше културе“, рекао је Тасос Купатшари, Влах из Детроита, који је посетио рођаке у Пилију.

Да би напредовао, изгледа да влашки језик мора имати писмо. Али постоји контроверза око избора које писмо користити. Дакле, Власи су подељени не само границама већ и унутрашњим неслагањем и необичном нејасноћом коју многи Власи исказују о свом наслеђу. Уколико се не постигне договор о стандардном писму, будућност језика и културе је суморна.

Упркос напорима влашких удружења да очувају свој језик и обичаје, постоји велика неизвесност око будућности Влаха. Савремени школски живот нагриза њихов говор, а миграција у градове у потрази за сталним послом значи да се многи неће вратити на годишњи пролећни поход назад на традиционалне планинске пашњаке. •

 ( Напомена уредника удружења Фашариоту:  Овај чланак је прештампан уз дозволу ауторке, која упућује своје „најлепше жеље вашем билтену и влашкој заједници у Америци“. Првобитно се појавио у издању  часописа „The European Magazine“ од 4. до 10. априла 1996. године.  Госпођа Викерс је ауторка неколико књига, укључујући и  „Албанци: Модерна историја“. )

Аутор: Миранда Викерс

Превод са енглеског: Редакција "Власи Блакана - Чувари романског наслеђа"

CINCARSKI KOD: Tajna uspona i biološkog ugasnuća aleksinačkih elita

Na ovoj rekonstruisanoj fotografiji vidimo spoj dva sveta: tradicionalnog cincarskog odevanja starijih generacija koje su donele kapital sa juga, i modernog, evropskog stila mlađih potomaka, poput dr Đorđa Dimitrijevića, koji su to bogatstvo pretvorili u nauku i industriju.

Piše: Redakcija "Vlasi Balkana – Čuvari romanskog nasleđa"

Da bismo razumeli kako su porodice poput Ivkovića i Dimitrijevića oblikovale istoriju Aleksinca, moramo prvo razjasniti ko su oni zapravo bili. Iako se u Srbiji termin „Vlah” često koristi generalno, nauka i istorija prave jasnu razliku.

Ko su zapravo Cincari?

Cincari su deo šire balkanske vlaške zajednice koju danas čine dve osnovne kulturno-etničke grupe:

• Vlasi: Žive u prostoru istočne Srbije i severozapadne Bugarske i tradicionalno se nazivaju Vlasima.

• Aromani (Cincari): Potiču sa juga Balkana (severna Grčka, Albanija i Makedonija). Oblikovani su grčkom kulturom i sačuvali su svoj autentični jezik proizašao iz starog provincijskog latinskog.

Njihov opstanak kroz vekove rezultat je koncentracije na malom prostoru, skrovitosti u planinskom okruženju i svesnog izbegavanja kontakata sa drugima. Taj mentalitet „izolacije radi opstanka” bio je ključ njihovog uspeha, ali je dugoročno postao uzrok njihovog nestanka u modernom građanskom društvu.

---

Od Bitolja do Varoš-kapije: Bekstvo i preobražaj

Sve počinje 1820. godine. Dimitrije Šola, terzija iz sela Strpci kod Bitolja, imao je sina Stavru. Nakon što se Stavra zamerio lokalnom paši, bio je prinuđen da beži na sever, u Beograd. Naselivši se kod Varoš-kapije, menja ime u Krsta Dimitrijević. Ovo prilagođavanje prezimena (dodavanje nastavka -ić) bilo je tipično za Cincare koji su shvatili da je mimikrija uslov društvenog opstanka.

Krsta je potrošio „ćup dukata” kako bi sina Đorđa iškolovao u Beču. Iz te investicije 1871. godine izrastao je vrhunski lekar, okružni fizikus koji će postati jedna od ključnih figura aleksinačke istorije.

„Zatvoreni krug” i blago iz miraza

Dr Đorđe Dimitrijević ulazi u srce cincarske elite ženidbom sa ćerkom trgovca Koste Jankovića. Kosta je bio oženjen ćerkom moćnog kneza Milojka Ivkovića, doseljenika iz Dabra. Ovaj krug porodica kontrolisao je tri stuba moći: politiku (Ivković), kapital (Janković) i nauku (Dimitrijević).

Baš na imanju stečenom u miraz pronađen je mrki ugalj vrhunskog kvaliteta. Dr Đorđe je, zajedno sa industrijalcem Jovanom Apelom, 1883. godine otvorio prvi aleksinački rudnik, čime se cincarska pronicljivost materijalizovala u industrijsko blago tadašnje Srbije.

Prokletstvo izolacije i biološki kraj

Da bi sačuvali svoj entitet, Cincari doseljeni u Aleksinac mešali su se isključivo između sebe, pa su čak i kumove birali unutar istih krugova. Nama koji danas proučavamo rodoslove to je olakšalo posao, ali njima nije — brzo su se genetski istrošili i degenerisali. Imali su blistave primerke, ali su kao narod polako nestajali. Dok je kapital rastao, porodična stabla su se gasila.

---

Cincarski pečat na srpskoj modernizaciji

Možemo slobodno reći: naša gradska kultura u 19. veku u velikoj meri pripada Cincarima. Ta kultura je veoma slična, ako ne i istovetna onoj u ostalim balkanskim urbanim središtima, a pečat joj daju upravo oni. Cincari su bili nosioci balkanskog patrijarhalnog obrasca, a naša „zakasnela i krivudava modernizacija” bila je plodno tle da se taj obrazac dugo neguje i održava.

Posrbljivanje je ipak bilo neizbežno. Ono započinje onog trenutka kada su Cincari shvatili da Srbi pobeđuju Turke. Kako bi ostali u vrhu biznisa, socijalne i profesionalne hijerarhije, prihvatili su vidljiva i nevidljiva uslovljavanja sredine. Mešani brakovi i mimikrija postali su glavni kanali asimilacije i socijalne promocije.

Aleksinački rudnik, stara bolnica i gradske kuće ostaju kao spomenici tom vremenu. Cincari su se stopili sa većinom, ali su pre toga Srbiji podarili svoj najvredniji dar: temelje moderne građanske klase.

Шта се крије у имену Влаха?

Пише. Друштво Фаршароту

15. јул 1987.

Познати смо по готово невероватном броју имена, и то је изазвало много забуне током година.

Већину ових имена дали су нам други људи. Наш народ има два начина изговора нашег имена: отприлике половина њих, посебно у северним регионима, назива себе  Руманима,  док друга половина (на југу) себе назива  Аруманима,  једноставно због дијалекатске склоности ка „а“ на почетку одређених речи. Када бисмо себе назвали „Румунима“ (енглески превод речи  Румани ), помешали бисмо се са Румунима северно од Дунава – који, иако је њихов језик сасвим сличан нашем, имају прилично другачију културу од наше. Реч „Аромун“ јасно показује да не говоримо о овим Румунима и зато већина научника сада користи „Аромун“. Оснивачи Друштва били су из северног племена (познатог као Фаршароци  ) и стога су себе називали  Руманима . Чини се да су ово дословно превели када су 1903. године организацији коју су основали дали назив „Румунско културно и добротворно друштво Фарсаротул“. Одлучили смо да не мењамо назив Друштва, једноставно из поштовања према оснивачима, али у скоро свим осталим случајевима користићемо реч „Аромун“.

Неки други термини и њихово порекло (ако је познато) су следећи:

Влах – Ово потиче од готске речи која значи „Римљанин“ и веома је уобичајена ознака за нас у енглеском језику (на пример, ово је једини назив под којим смо наведени у Енциклопедији Британика). Словени су ову реч научили од Гота и тако се наставила до данас; заправо, Пољаци и даље називају Италијане „Wloch“, а Италијане „Wlochy“.

Влахос – Ово је грчка верзија речи „Влах“, али због наше дугогодишње повезаности са овчарством, постало је једноставно значење „сељак“ или „сељанин“ (већина Грка не зна да је то значило „Римљанин“). Погрдно.

Куцовлахос – Варијанта која се налази у грчком језику, значи „хроми Влах“. Порекло непознато.

Чобан – албански за „пастир“, због наше доминације тим занимањем током векова.

Власи – словенска верзија „Влаха“.

Цинцар – Још један словенски термин за нас, који се углавном користи у Југославији. Порекло непознато, али се сматра да имитира „ц“ звук који је тако чест у арумунском језику. Погрдно.

Карагуни – турски израз за „црне огртаче“, које наши пастири често носе по лошем времену.

Македо-Романи – термин који Румуни користе тек недавно да би нас описали, на основу њихове претпоставке из 19. века да смо једноставно румунски држављани који су случајно живели у Македонији. Има политичке конотације.

Арванитовлачи – грчки термин за Фаршароте и друга северна племена која су, уместо грчког као другог језика, говорила албански. Дословно значи „албански Влах“.

Поред тога, међу Аромунима који говоре енглески језик, а који нису били задовољни дословним преводом „Румуни“, појавио се термин. Да би показали да нису баш као остали Румуни, прешли су на реч „Македонци“. Међутим, ово може бити још збуњујуће за спољашње посматраче, јер се данас та реч односи само на словенску етничку групу или на древне или модерне грчке становнике Македоније,  а не  на Аромуне. Најјаснија реч за употребу, и она која нема никакве погрдне или политичке конотације, чини се да јесте „Аромуни“.

Настанак заједнице: Многи од раних чланова Друштва Фаршаротул провели су детињство у и око Корче, у Албанији. Овде, школски разред ових Аромуна.

                                                    

Доживотни чланови Друштва Фаршаротул 1956. године.

Ова заједница се може пратити до школе Корче.

OD VLAŠKIH PLANINA DO MOJSIJEVE GORE: Da li su čuvari Sinaja zapravo naši direktni rođaci?

Piše: Redakcija "Vlasi Balkana – Čuvari romanskog nasleđa"

Zamislite narod koji u srcu egipatske pustinje, pod vrelim suncem Sinaja, već 1400 godina živi po nepisanim zakonima donetim sa Balkana. Iako danas govore arapski i ispovedaju islam, pripadnici plemena Džebalije (Jebaliyeh) nisu obični beduini. Oni su direktni potomci vojnika-graničara koje je car Justinijan u 6. veku poslao sa obala Dunava da čuvaju najstariji hrišćanski manastir na svetu.

Dok njihove komšije žive u šatorima, oni grade kamene kuće i neguju terasaste bašte kakve viđamo na Mediteranu. Plave oči i evropske crte lica i danas svedoče o njihovom poreklu, a njihova odanost manastiru Svete Katarine je zavet koji jači od vremena, vere i granica.

Ovo je priča o "Balkanskim beduinima" – nevidljivoj niti koja povezuje naše prostore sa svetinjom podno Mojsijeve gore.

Šta povezuje surove vrhove planine Pind, karpatske pašnjake i mističnu tišinu manastira Svete Katarine na Sinaju? Odgovor leži u jednom imenu: Jebaliyeh (Džebalije – "Planinci"). Dok ih svet površno posmatra kao obične pustinjske beduine, duboka analiza otkriva fascinantan "palimpsest" – sloj hrišćanskog, latinizovanog Balkana koji diše usred egipatske pustinje.

Analiza Johna Nandrisa: Vlasi kao "ponašanje", a ne samo etnos

U srcu ovog istraživanja stoji rad profesora Johna Nandrisa, koji je decenijama proučavao Vlahe (Aromane) kroz prizmu etnoarheologije. Nandris ne posmatra Vlahe samo kao narod, već kao specifičan kulturni mehanizam adaptacije.

• "As-if behavior" (Ponašanje kao da): Nandrisov ključni koncept objašnjava kako zajednice poput Jebaliyeha čuvaju identitet. Iako su prešli na islam i govore arapski, oni se i dalje ponašaju "kao da" su i dalje oni isti čuvari vizantijske granice. Njihova neraskidiva vezanost za kamen, stalne bašte i manastirsku hijerarhiju je preživeli "kod" koji su njihovi preci doneli sa Balkana.

• Transhumanca (Sezonska kretanja): Nandris povlači direktnu paralelu između kretanja Vlaha na Balkanu i Jebaliyeha na Sinaju. Obe grupe koriste planinu kao tvrđavu i ekonomski resurs, seleći se između letnjih i zimskih staništa.

---

 Justinijanov "Inženjering": Od Vlaške do Sinaja

Oko 550. godine n.e., vizantijski car Justinijan I doneo je stratešku odluku. Kako bi zaštitio novoizgrađeni manastir Svete Katarine, poslao je stotinu porodica iz oblasti "Vlah" (današnji Balkan i Podunavlje).

• Svrha: Bili su to Lachmienses – latinizovani ratnici i pastiri. Izabrani su jer su bili naviknuti na surovu planinsku klimu i, kao stranci u arapskom okruženju, bili su lojalni isključivo manastiru i caru.

• Svedočanstvo Evtihija: Aleksandrijski patrijarh iz 10. veka potvrđuje ovo poreklo, koristeći termine koji lingvistički direktno upućuju na koren reči "Vlah".

Car Justinijan je, kao i mnogi njegovi vizantijski podanici bio izvorni govornik latinskog jezika sa juga Dunava koji je do kraja života govorio prilično nesavršen grčki. Njemu se pripisuje blisko poznavanje naroda iz kojih je i sam potekao.

 Među narodima jugoistočne Evrope, čiji se koreni, može se reći, protežu više od dva milenijuma unazad — do romanizovanih tračkih populacija — postoji jedna grupa čiji bi način života dobro odgovarao za obavljanje neophodnih dužnosti na Sinaju. 

 Ta grupa su Aromani, ili Vlasi, latinski govoreći narod koji je rasprostranjen u svim zemljama južno od Dunava, među stanovništvom Grčke, Bugarske, Trakije, kao i u Jugoslaviji i Dalmaciji, sve do zapada do Istre. Istorija ovog posebnog i malo shvaćenog elementa je složena. 

---

Gde su oni danas? Živi spomenik istorije

Ovo nije samo priča o prošlosti. Potomci ovih latinizovanih Tračana i danas žive na istom mestu.

• Brojnost i genetika: Danas pleme Jebaliyeh broji između 3.000 i 7.000 članova. Zbog vekovne izolacije i retkog mešanja sa drugim plemenima, među njima ćete i danas videti ljude sa svetlijim očima (zelenim ili plavim) i evropskim crtama lica, što ih jasno izdvaja od susednih arapskih plemena.

• Način života: Dok su njihove komšije nomadi koji žive u šatorima, Jebaliyehi žive u kućama od čvrstog kamena. Oni su majstori hortikulture – pretvorili su suvi kamen Sinaja u zelene terase sa maslinama, bademima i vinovom lozom, koristeći tehnike navodnjavanja identične onima sa Mediterana.

---

Između polumeseca i krsta: Specifični običaji

Najfascinantniji aspekt života plemena Jebaliyeh je njihov verski sinkretizam. Iako su muslimani suniti, njihovi običaji su prožeti vizantijskim nasleđem.

• Kult Svete Katarine: Za njih je ona zaštitnica čitavog regiona. Na njen praznik (7. decembar), oni su počasna straža manastira, a porodice često prinose žrtvu (zavetno klanje životinja) za zdravlje, što podseća na starobalkanske običaje.

• Običaj "Hleba i soli": Vekovima je manastirska pekara bila srce zajednice. Jebaliyehi su donosili drva, a zauzvrat dobijali hleb mešen po recepturi iz Justinijanovog doba – simbolična potvrda ugovora između "cara" i njegovih čuvara.

• Planinski rituali: Njihovi grupni plesovi i pesme imaju strukturu sličnu balkanskom "kolu", naglašavajući jedinstvo zajednice kroz ritmični krug, što je potpuno drugačije od klasičnog beduinskog folklora.

---

Šta čini identitet?

Priča o plemenu Jebaliyeh postavlja suštinsko pitanje: Šta je jače – krv, vera ili funkcija?

Oni su davno izgubili svoj vlaški jezik i primili islam, ali su zadržali vlašku sudbinu – ostali su planinski narod, verni kamenu i zavetu čuvanja svetinje. Oni su živi dokaz da se koreni ne čupaju lako, čak ni u najsurovijem pesku istorije. Oni su "Beduini sa Balkana", čuvari Mojsijeve gore koji i dalje, posle 1400 godina, stoje na mrtvoj straži Vizantije.

---

Tekst zasnovan na etnoarheološkim radovima Johna Nandrisa i istorijskim izvorima o vizantijskim migracijama.

Nevidljivi graditelji Srbije: Ko su bili balkanski „Hazari“ i zašto smo ih zaboravili?

Piše: Redakcija "Vlasi Balkana – Čuvari romanskog nasleđa"

Da li ste se ikada zapitali ko je zapravo stvorio beogradsku čaršiju? Ko su bili ti ljudi koji su u opancima i turskim poturlijama Srbije 19. veka doneli prvi miris evropskih parfema, bečkih manira i složenih trgovačkih računa?

Danas ih u udžbenicima istorije jedva pominjemo, a njihova prezimena su se stopila sa srpskim. Oni su Cincari – narod koji je podario Srbiji modernu ekonomiju, a zauzvrat dobio tišinu i zaborav.

Ko su Cincari: Narod sa tri imena i hiljadu lica

Jedna od najvećih zabluda je da su Cincari „Grci“ ili „neobični Srbi“. Istina je da su oni jedan od najstarijih naroda na Balkanu, a evo ključnih činjenica o njihovom pravom identitetu:

Kako oni sebe zovu?

Reč „Cincar“ zapravo je nadimak koji su im dali drugi narodi (egzonim). Postoji teorija da je naziv nastao zbog njihovog specifičnog izgovora broja pet (ćinće) na njihovom jeziku.

• Oni sebe nazivaju Aromanima (Armãnji), što u prevodu znači Rimljani.

• Ovim imenom oni naglašavaju svoju direktnu vezu sa rimskom civilizacijom i latinskim jezikom.

 Poreklo: Romanizovani starosedeoci

Cincari su potomci balkanskih starosedelaca (Ilira, Tračana, Peonaca) koji su se tokom viševekovne rimske vladavine potpuno romanizovali. Cincari su deo šire vlaške zajednice. 

 Elita iz senke: Trgovci koji su povezali Balkan

Dok je Srbija sredinom 19. veka bila dominantno seljačka zemlja, Cincari su bili nosioci ekonomske modernizacije. Došli su sa juga Balkana, iz mitskog Moskopolja (današnja Albanija), donoseći sa sobom dragoceno oružje: pismenost, jezike i međunarodne veze.

Nisu bili samo trgovci; bili su „balkanska pravoslavna trgovačka klasa“. Govorili su grčki, pisali na provincijskom latinskom, a trgovali od Beča do Carigrada. Njihovi karteli, povezani čvrstim porodičnim vezama, kontrolisali su uvoz i izvoz, postavljajući temelje onoga što danas zovemo srpskom buržoazijom.

 Od „Kir Janje“ do osnivača države

U našoj kolektivnoj svesti, Cincari su često svedeni na stereotip tvrdice (setimo se Sterijinog Kir Janje). Međutim, istina je potpuno drugačija. Cincari su bili:

• Vodeći intelektualci: Advokati, lekari i profesori koji su činili elitu Beograda, Šapca i Smedereva.

• Zadužbinari: Mnoge od najlepših zgrada koje danas krase centar Beograda, Pančeva i Zemuna plod su njihove darežljivosti.

• Političari: Dominirali su u administraciji mlade srpske države čak i kada je zvanični jezik sednica opštinskih odbora (kao u Smederevu) bio grčki.

Tiha asimilacija: Cena opstanka

Možda najzanimljiviji deo njihove istorije jeste njihovo „nestajanje“. Za razliku od drugih naroda koji su se borili za teritorije, Cincari su se borili za status i uticaj.

Kada su shvatili da srpska nacionalna ideja pobeđuje otomansku, započeli su proces mimikrije. Kroz mešane brakove i „posrbljivanje“, postali su Srbi. Danas, prema popisima, njih je svega nekoliko stotina, dok se procenjuje da genetski i kulturno u Srbiji živi preko 10.000 njihovih direktnih potomaka.

"Naša kultura u 19. veku pripada Cincarima." – Ova smela tvrdnja istoričara Dušana Popovića podseća nas da je srpski građanski obrazac zapravo vlaško-cincarski dar.

---

Zašto je ovo važno danas?

Danas, kada tragamo za korenima naše urbane kulture, moramo ponovo pročitati istoriju. Cincari su dokaz da prosperitet jednog društva ne dolazi iz izolacije, već iz sposobnosti da prihvatimo one koji znaju više, trguju bolje i vide dalje.

Bez njih, beogradska čaršija ne bi bila srce Balkana, već obična turska kasaba. Vreme je da njihova imena ponovo postanu vidljiva.

---

Da li ste znali?

Mnoge poznate ličnosti naše istorije, poput Branislava Nušića, Nikole Pašića ili Miše Anastasijevića, vuku cincarske korene.

Želite li da u sledećem tekstu istražimo listu najpoznatijih cincarskih porodica koje su zadužile Srbiju? Pišite u komentarima!

Vlasi Balkana: Od kiridžijskog samara do trgovačkih palata

Foto Vranje news

Simbol građanske transformacije: Pašin konak u Vranju kao svedok vremena u kojem je vlaški kapital gradio temelje modernog Balkana.

Piše: Redakcija „Vlasi Balkana – Čuvari romanskog nasleđa“

Dok su planinski vrhovi Kozjaka i Rujna bili bastioni naše fizičke slobode, balkanske džade i čaršije postale su prostor naše ekonomske dominacije. Istorija Vlaha (Aromuna i Cincara) na jugu nije samo hronika o pastirima i katunima; to je priča o čeličnoj volji koja je transformisala nomadski zanos u moderni građanski kapital.

Kada su se u 19. veku granice carstava počele pomerati, naše porodice nisu samo posmatrale istoriju – one su je finansirale.

Krvotok progresa: Od samara do menice

Uspon Niša, Vranja i Beograda krajem 19. veka nezamisliv je bez vlaškog „krvotoka“. Naši preci, poznati kao kiridžije, bili su jedini koji su posedovali hrabrost i veštinu da prođu neprohodnim stazama od Soluna do Dunava.

Ti ljudi nisu prevozili samo so, oružje i svilu; oni su prevozili ideje. Sa svakim karavanom koji je prošao kroz Pčinju i izbio na moravsku dolinu, stizao je dah moderne Evrope. Oni su bili „fizički internet“ tog vremena, donoseći vesti, modu i prve nagoveštaje građanskog društva u zabačene balkanske provincije.

• Vranjska čaršija: Postala je ekonomsko čvorište zahvaljujući vlaškim porodicama koje su planinsku izdržljivost zamenile trgovačkom pronicljivošću.

• Niška tvrđava i kvartovi: Postali su domovi vlaških trgovaca koji su prvi uveli bankarske principe i menice u vreme kada je Balkan još uvek funkcionisao isključivo na „reč“.

Porodice koje su gradile sisteme

Nije reč o pukom bogaćenju, već o trgovačkom geniju koji je podrazumevao besprekornu solidarnost. Vlaški kapital se kretao kroz neprobojne porodične mreže – od Kumanova, preko Vranja, do Beograda. Ta mreža poverenja bila je jača od bilo kog pisanog zakona tadašnjih carevina.

Mnogi današnji ugledni Beograđani i Nišlije, čija prezimena danas završavaju na „-ić“, potomci su onih starosedelaca sa Kozjaka koji su prvi otvorili moderne radnje u Knez Mihailovoj ili niškoj Kazandžijskoj četvrti. Oni su bili ključni most između patrijarhalnog sela i kosmopolitskog grada.

"Vlah ne gradi samo kuću, on gradi instituciju. Njegov kapital nije u slami, već u pokretu i poverenju." – (Zabeleška putopisca s kraja 19. veka)

Migracija kao ekspanzija

Odlazak sa planine u grad nije bio beg, već ekspanzija duha. Čelična volja Karamanovaca i drugih velikih rodova sa juga transformisala se u upornost industrijalaca i bankara. Dok su drugi čekali da im država podari prava, naši stari su ta prava kupovali svojom ekonomskom nezavisnošću.

Vlaški kapital nije bio namenjen samo ličnom luksuzu; on je izgradio prve moderne škole, bolnice i zadužbine. To je bio način da se glasno poruči: „Mi smo ovde, mi smo Temelj, i mi gradimo budućnost.“

Arhivski trag: Neprolazni potpis

Iako su mnogi tragovi izbrisani asimilacijom i administrativnim promenama prezimena, arhivski zapisi Riste Nikolića i hronike o trgovačkim cehovima jasno ukazuju na „vlaški elemenat“ kao nosioca progresa. Naša istorija nije uklesana samo u kamenu grobalja Stajevca i Radovnice, ona je duboko utkana u temelje najlepših građevina Vranja, Niša i Beograda.

Danas, dok istražujemo te rodoslove, ne tražimo samo imena – tražimo onaj neugasli plamen preduzetništva koji je od planinskog katuna napravio bulevar. To je nasleđe koje nas i danas obavezuje da budemo graditelji, a ne samo nemi posmatrači vremena.