Нестајући номади

Самарина, 1989: Старац
(Фотографија ©1995, Џејмс Принеас)

Средином пролећа, празне падине у грчко-албанској пограничној регији оживљавају уз звук овчјих и козјих звона док Власи, последњи полуномадски сточари Европе, доводе своја велика стада из равница.

Власи који се враћају стварају живу атмосферу у својим удаљеним, изолованим селима, која су углавном ненасељена током дуге зиме. Ћилими и ћебад се распакују, дрва се цепају, пећи се пале, производи и поклони се размењују, а млади се вере. Ноћу свака кућа шири мирис омиљеног јела Влаха —  питауа  — слојева танког теста натопљених путером и пуњених празилуком, печених у гвозденој посуди и служених са тамноцрвеним вином.

Вековима су ови људи проводили летње месеце лутајући са својим животињама кроз простране, шумовито прекривене обронке јужног Балкана, пратећи древне стазе познате само њима. Али данас је овај начин живота угрожен и сваког пролећа све мање Влаха се враћа својим традиционалним домовима.

Власи, који говоре нејасним неписаним језиком изведеним из латинског и сличним савременом румунском, тврде да потичу од римских гарнизона стационираних у региону. Данас 90.000 Влаха живи у раштрканим заједницама на југоистоку Албаније, југозападном углу Бивше Југословенске Републике Македоније и на планинама Пинд у Грчкој. Још хиљаде њих стално живе у градовима централног Балкана, практично асимиловани.

Од 1920-их, Власи су се населили у Немачкој, Аустралији и Америци, где су емиграционе групе основале друштва како би покушале да очувају свој јединствени језик причајући народне приче и певајући влашке песме. Организују традиционалне излете и спортске тимове како би подстакли своје заједнице да избегну асимилацију и представљају форум за Власе да разговарају о својој култури и историји.

Међутим, за оне који остају на Балкану, очување влашког идентитета је све теже. У Албанији је послератна пољопривредна колективизација уништила обрасце номадског пасторалног живота, приморавајући многе Влахе да пронађу посао у новим индустријским центрима земље.

Али у удаљеним планинским пределима влашка култура и језик су опстали. Пастири носе карактеристичне, густо ткане огртаче од козје коже — који су и даље веома цењени као трговачки артикал.

Без посебно јаког верског идентитета, традиционална паганска веровања Влаха прекривена су танким слојем православног хришћанства. Многе старије жене имају тетовиран црни крст на челу како би одбраниле уроке, а њихове приче о вештицама и клетвама пажљиво слушају они који су недавно имали проблема. Пошто њихови родитељи раде дуго, децу одгајају баке и деке од којих уче влашке обичаје и језик са његовим карактеристичним шиштавим звуцима који су им донели име  Цинцари , по коме су познати широм Балкана.

У Шамолу, мешовитом албанском и влашком селу близу Корче, Власи снабдевају становнике млеком и сиром са својим стадима која пасу у околним подножјима. И настављају да уживају у многим својим традиционалним разонодама.

„Волимо да једемо на отвореном. Лети можда 30 до 40 људи оде на узвишење да би имали пикнике са питауом  , вином и музичким инструментима“, рекла је Аспасија Дука, млада учитељица којој је, као и већини Влаха, тешко да прихвати чисто влашку националну свест. „Знам да сам Влахиња“, рекла је Дука, „али сам и Албанка.“ Она се слаже са многим образованим Власима који данас говоре албански течније него влашки.

Да би се зауставио пад језика, који никада није имао писмо нити било какво званично признање, у Тирани је 1990. године формирано удружење Влаха. Оно има 20.000 чланова; и данас многи Власи заузимају важне положаје у ширем друштву — на пример, албански амбасадор у Лондону, Павил Геску, је влашког порекла.

Једно од најимпресивнијих места у Албанији је изоловано влашко село Воскопоје. На први поглед, то је типично запуштена албанска засеоница, али налети белог камена говоре о просперитету који је уживао у 18. веку као трговачки и интелектуални центар са украшеним православним црквама. Његово становништво се бавило свим врстама трговине. Упркос свом успеху, Воскопоје је патио од напада разбојника. Након година разарања и пљачке, Воскопоје је нестало, остављајући само неколико пастирских колиба међу светим грађевинама. Два века касније, потомци тих влашких пастира живе међу рушевинама блиставих мермерних улица и огромних цркава.

Смештен међу валовитим брдима и богатим пашњацима, Воскопоје је сада центар албанске пасторалне пољопривреде. У прљавој градској кафани, влашки мушкарци се скупљају у облацима дима, разговарајући о овцама и козама и планирајући своја зимска путовања на посао у Грчку. Већина мушкараца из Воскопојеа је радила у Грчкој, многи тамо имају рођаке, други су довели жене.

„Ово је некада био велики град у коме су Грци и Власи живели заједно и данас се још увек помажемо“, рекао је Згури, један од најстаријих становника Воскопоја, док ми је показивао неке од величанствених цркава које полако обнављају мајстори које су финансирали Грци.

Преко границе у Грчкој, многи Власи у Пиндусу једва да су свесни да су Власи, већ себе сматрају Грцима који говоре чудним језиком. Али постоје  влашке  заједнице са јаким идентитетом, које се боре за опстанак на ивици грчког друштва. На венчању у Пилију, чисто влашком селу у грчкој Преспанској области, група мушкараца је љутито разговарала о томе како да заштите своју стоку од крађе гладних невлашких албанских илегалних миграната, који лутају шумом како би избегли откривање од стране грчке граничне полиције.

„Изгубили смо преко 20 оваца ове зиме“, рекао је крупан младић који је стајао поред мене. Затим је стварно описао како је убио албанског избеглицу док је прошле године био у лову. Наишао је на несрећног Албанца како спава на пропланку. Након што му је пререзао грло ловачким ножем, оставио је тело као подсетник другим Албанцима да не убијају влашке овце.

У југозападној БЈРМ постоји неколико историјски влашких села, али данас она имају делић свог предратног становништва, при чему су многе породице емигрирале педесетих година прошлог века у Аустралију заједно са хиљадама других Југословена. Седамдесетих година прошлог века већа мобилност довела је до већег распада проширених влашких породица, јер су се млади људи селили у градове Прилеп, Битољ и Скопље, где се данас, високо у солитерима, чују мајке како вичу својој деци на влашком језику.

Док се млади Власи насељавају у веће градове и места на Балкану, чују збуњујуће приче о свом пореклу. Грци тврде да Власи потичу од Гркиња које су се удале за римске војнике. Многи Албанци верују да Власи потичу од Трачана који су живели поред њих током илирског доба. Румуни мисле да су Власи чистог румунског порекла, будући да су некако одсечени од главнине својих сродника јужно од Дунава.

Развој чисто влашке националне свести отежан је чињеницом да Власи никада нису били у стању да читају или пишу било шта на свом језику, већ су увек учили да користе писмо – грчко, латинично или ћирилично – земље у којој су живели.

„Учењем наше деце да читају и пишу на свом језику, подстицаћемо осећај јединства међу различитим влашким заједницама да заједно раде на очувању наше културе“, рекао је Тасос Купатшари, Влах из Детроита, који је посетио рођаке у Пилију.

Да би напредовао, изгледа да влашки језик мора имати писмо. Али постоји контроверза око избора које писмо користити. Дакле, Власи су подељени не само границама већ и унутрашњим неслагањем и необичном нејасноћом коју многи Власи исказују о свом наслеђу. Уколико се не постигне договор о стандардном писму, будућност језика и културе је суморна.

Упркос напорима влашких удружења да очувају свој језик и обичаје, постоји велика неизвесност око будућности Влаха. Савремени школски живот нагриза њихов говор, а миграција у градове у потрази за сталним послом значи да се многи неће вратити на годишњи пролећни поход назад на традиционалне планинске пашњаке. •

 ( Напомена уредника удружења Фашариоту:  Овај чланак је прештампан уз дозволу ауторке, која упућује своје „најлепше жеље вашем билтену и влашкој заједници у Америци“. Првобитно се појавио у издању  часописа „The European Magazine“ од 4. до 10. априла 1996. године.  Госпођа Викерс је ауторка неколико књига, укључујући и  „Албанци: Модерна историја“. )

Аутор: Миранда Викерс

Превод са енглеског: Редакција "Власи Блакана - Чувари романског наслеђа"

CINCARSKI KOD: Tajna uspona i biološkog ugasnuća aleksinačkih elita

Na ovoj rekonstruisanoj fotografiji vidimo spoj dva sveta: tradicionalnog cincarskog odevanja starijih generacija koje su donele kapital sa juga, i modernog, evropskog stila mlađih potomaka, poput dr Đorđa Dimitrijevića, koji su to bogatstvo pretvorili u nauku i industriju.

Piše: Redakcija "Vlasi Balkana – Čuvari romanskog nasleđa"

Da bismo razumeli kako su porodice poput Ivkovića i Dimitrijevića oblikovale istoriju Aleksinca, moramo prvo razjasniti ko su oni zapravo bili. Iako se u Srbiji termin „Vlah” često koristi generalno, nauka i istorija prave jasnu razliku.

Ko su zapravo Cincari?

Cincari su deo šire balkanske vlaške zajednice koju danas čine dve osnovne kulturno-etničke grupe:

• Vlasi: Žive u prostoru istočne Srbije i severozapadne Bugarske i tradicionalno se nazivaju Vlasima.

• Aromani (Cincari): Potiču sa juga Balkana (severna Grčka, Albanija i Makedonija). Oblikovani su grčkom kulturom i sačuvali su svoj autentični jezik proizašao iz starog provincijskog latinskog.

Njihov opstanak kroz vekove rezultat je koncentracije na malom prostoru, skrovitosti u planinskom okruženju i svesnog izbegavanja kontakata sa drugima. Taj mentalitet „izolacije radi opstanka” bio je ključ njihovog uspeha, ali je dugoročno postao uzrok njihovog nestanka u modernom građanskom društvu.

---

Od Bitolja do Varoš-kapije: Bekstvo i preobražaj

Sve počinje 1820. godine. Dimitrije Šola, terzija iz sela Strpci kod Bitolja, imao je sina Stavru. Nakon što se Stavra zamerio lokalnom paši, bio je prinuđen da beži na sever, u Beograd. Naselivši se kod Varoš-kapije, menja ime u Krsta Dimitrijević. Ovo prilagođavanje prezimena (dodavanje nastavka -ić) bilo je tipično za Cincare koji su shvatili da je mimikrija uslov društvenog opstanka.

Krsta je potrošio „ćup dukata” kako bi sina Đorđa iškolovao u Beču. Iz te investicije 1871. godine izrastao je vrhunski lekar, okružni fizikus koji će postati jedna od ključnih figura aleksinačke istorije.

„Zatvoreni krug” i blago iz miraza

Dr Đorđe Dimitrijević ulazi u srce cincarske elite ženidbom sa ćerkom trgovca Koste Jankovića. Kosta je bio oženjen ćerkom moćnog kneza Milojka Ivkovića, doseljenika iz Dabra. Ovaj krug porodica kontrolisao je tri stuba moći: politiku (Ivković), kapital (Janković) i nauku (Dimitrijević).

Baš na imanju stečenom u miraz pronađen je mrki ugalj vrhunskog kvaliteta. Dr Đorđe je, zajedno sa industrijalcem Jovanom Apelom, 1883. godine otvorio prvi aleksinački rudnik, čime se cincarska pronicljivost materijalizovala u industrijsko blago tadašnje Srbije.

Prokletstvo izolacije i biološki kraj

Da bi sačuvali svoj entitet, Cincari doseljeni u Aleksinac mešali su se isključivo između sebe, pa su čak i kumove birali unutar istih krugova. Nama koji danas proučavamo rodoslove to je olakšalo posao, ali njima nije — brzo su se genetski istrošili i degenerisali. Imali su blistave primerke, ali su kao narod polako nestajali. Dok je kapital rastao, porodična stabla su se gasila.

---

Cincarski pečat na srpskoj modernizaciji

Možemo slobodno reći: naša gradska kultura u 19. veku u velikoj meri pripada Cincarima. Ta kultura je veoma slična, ako ne i istovetna onoj u ostalim balkanskim urbanim središtima, a pečat joj daju upravo oni. Cincari su bili nosioci balkanskog patrijarhalnog obrasca, a naša „zakasnela i krivudava modernizacija” bila je plodno tle da se taj obrazac dugo neguje i održava.

Posrbljivanje je ipak bilo neizbežno. Ono započinje onog trenutka kada su Cincari shvatili da Srbi pobeđuju Turke. Kako bi ostali u vrhu biznisa, socijalne i profesionalne hijerarhije, prihvatili su vidljiva i nevidljiva uslovljavanja sredine. Mešani brakovi i mimikrija postali su glavni kanali asimilacije i socijalne promocije.

Aleksinački rudnik, stara bolnica i gradske kuće ostaju kao spomenici tom vremenu. Cincari su se stopili sa većinom, ali su pre toga Srbiji podarili svoj najvredniji dar: temelje moderne građanske klase.

Шта се крије у имену Влаха?

Пише. Друштво Фаршароту

15. јул 1987.

Познати смо по готово невероватном броју имена, и то је изазвало много забуне током година.

Већину ових имена дали су нам други људи. Наш народ има два начина изговора нашег имена: отприлике половина њих, посебно у северним регионима, назива себе  Руманима,  док друга половина (на југу) себе назива  Аруманима,  једноставно због дијалекатске склоности ка „а“ на почетку одређених речи. Када бисмо себе назвали „Румунима“ (енглески превод речи  Румани ), помешали бисмо се са Румунима северно од Дунава – који, иако је њихов језик сасвим сличан нашем, имају прилично другачију културу од наше. Реч „Аромун“ јасно показује да не говоримо о овим Румунима и зато већина научника сада користи „Аромун“. Оснивачи Друштва били су из северног племена (познатог као Фаршароци  ) и стога су себе називали  Руманима . Чини се да су ово дословно превели када су 1903. године организацији коју су основали дали назив „Румунско културно и добротворно друштво Фарсаротул“. Одлучили смо да не мењамо назив Друштва, једноставно из поштовања према оснивачима, али у скоро свим осталим случајевима користићемо реч „Аромун“.

Неки други термини и њихово порекло (ако је познато) су следећи:

Влах – Ово потиче од готске речи која значи „Римљанин“ и веома је уобичајена ознака за нас у енглеском језику (на пример, ово је једини назив под којим смо наведени у Енциклопедији Британика). Словени су ову реч научили од Гота и тако се наставила до данас; заправо, Пољаци и даље називају Италијане „Wloch“, а Италијане „Wlochy“.

Влахос – Ово је грчка верзија речи „Влах“, али због наше дугогодишње повезаности са овчарством, постало је једноставно значење „сељак“ или „сељанин“ (већина Грка не зна да је то значило „Римљанин“). Погрдно.

Куцовлахос – Варијанта која се налази у грчком језику, значи „хроми Влах“. Порекло непознато.

Чобан – албански за „пастир“, због наше доминације тим занимањем током векова.

Власи – словенска верзија „Влаха“.

Цинцар – Још један словенски термин за нас, који се углавном користи у Југославији. Порекло непознато, али се сматра да имитира „ц“ звук који је тако чест у арумунском језику. Погрдно.

Карагуни – турски израз за „црне огртаче“, које наши пастири често носе по лошем времену.

Македо-Романи – термин који Румуни користе тек недавно да би нас описали, на основу њихове претпоставке из 19. века да смо једноставно румунски држављани који су случајно живели у Македонији. Има политичке конотације.

Арванитовлачи – грчки термин за Фаршароте и друга северна племена која су, уместо грчког као другог језика, говорила албански. Дословно значи „албански Влах“.

Поред тога, међу Аромунима који говоре енглески језик, а који нису били задовољни дословним преводом „Румуни“, појавио се термин. Да би показали да нису баш као остали Румуни, прешли су на реч „Македонци“. Међутим, ово може бити још збуњујуће за спољашње посматраче, јер се данас та реч односи само на словенску етничку групу или на древне или модерне грчке становнике Македоније,  а не  на Аромуне. Најјаснија реч за употребу, и она која нема никакве погрдне или политичке конотације, чини се да јесте „Аромуни“.

Настанак заједнице: Многи од раних чланова Друштва Фаршаротул провели су детињство у и око Корче, у Албанији. Овде, школски разред ових Аромуна.

                                                    

Доживотни чланови Друштва Фаршаротул 1956. године.

Ова заједница се може пратити до школе Корче.

OD VLAŠKIH PLANINA DO MOJSIJEVE GORE: Da li su čuvari Sinaja zapravo naši direktni rođaci?

Piše: Redakcija "Vlasi Balkana – Čuvari romanskog nasleđa"

Zamislite narod koji u srcu egipatske pustinje, pod vrelim suncem Sinaja, već 1400 godina živi po nepisanim zakonima donetim sa Balkana. Iako danas govore arapski i ispovedaju islam, pripadnici plemena Džebalije (Jebaliyeh) nisu obični beduini. Oni su direktni potomci vojnika-graničara koje je car Justinijan u 6. veku poslao sa obala Dunava da čuvaju najstariji hrišćanski manastir na svetu.

Dok njihove komšije žive u šatorima, oni grade kamene kuće i neguju terasaste bašte kakve viđamo na Mediteranu. Plave oči i evropske crte lica i danas svedoče o njihovom poreklu, a njihova odanost manastiru Svete Katarine je zavet koji jači od vremena, vere i granica.

Ovo je priča o "Balkanskim beduinima" – nevidljivoj niti koja povezuje naše prostore sa svetinjom podno Mojsijeve gore.

Šta povezuje surove vrhove planine Pind, karpatske pašnjake i mističnu tišinu manastira Svete Katarine na Sinaju? Odgovor leži u jednom imenu: Jebaliyeh (Džebalije – "Planinci"). Dok ih svet površno posmatra kao obične pustinjske beduine, duboka analiza otkriva fascinantan "palimpsest" – sloj hrišćanskog, latinizovanog Balkana koji diše usred egipatske pustinje.

Analiza Johna Nandrisa: Vlasi kao "ponašanje", a ne samo etnos

U srcu ovog istraživanja stoji rad profesora Johna Nandrisa, koji je decenijama proučavao Vlahe (Aromane) kroz prizmu etnoarheologije. Nandris ne posmatra Vlahe samo kao narod, već kao specifičan kulturni mehanizam adaptacije.

• "As-if behavior" (Ponašanje kao da): Nandrisov ključni koncept objašnjava kako zajednice poput Jebaliyeha čuvaju identitet. Iako su prešli na islam i govore arapski, oni se i dalje ponašaju "kao da" su i dalje oni isti čuvari vizantijske granice. Njihova neraskidiva vezanost za kamen, stalne bašte i manastirsku hijerarhiju je preživeli "kod" koji su njihovi preci doneli sa Balkana.

• Transhumanca (Sezonska kretanja): Nandris povlači direktnu paralelu između kretanja Vlaha na Balkanu i Jebaliyeha na Sinaju. Obe grupe koriste planinu kao tvrđavu i ekonomski resurs, seleći se između letnjih i zimskih staništa.

---

 Justinijanov "Inženjering": Od Vlaške do Sinaja

Oko 550. godine n.e., vizantijski car Justinijan I doneo je stratešku odluku. Kako bi zaštitio novoizgrađeni manastir Svete Katarine, poslao je stotinu porodica iz oblasti "Vlah" (današnji Balkan i Podunavlje).

• Svrha: Bili su to Lachmienses – latinizovani ratnici i pastiri. Izabrani su jer su bili naviknuti na surovu planinsku klimu i, kao stranci u arapskom okruženju, bili su lojalni isključivo manastiru i caru.

• Svedočanstvo Evtihija: Aleksandrijski patrijarh iz 10. veka potvrđuje ovo poreklo, koristeći termine koji lingvistički direktno upućuju na koren reči "Vlah".

Car Justinijan je, kao i mnogi njegovi vizantijski podanici bio izvorni govornik latinskog jezika sa juga Dunava koji je do kraja života govorio prilično nesavršen grčki. Njemu se pripisuje blisko poznavanje naroda iz kojih je i sam potekao.

 Među narodima jugoistočne Evrope, čiji se koreni, može se reći, protežu više od dva milenijuma unazad — do romanizovanih tračkih populacija — postoji jedna grupa čiji bi način života dobro odgovarao za obavljanje neophodnih dužnosti na Sinaju. 

 Ta grupa su Aromani, ili Vlasi, latinski govoreći narod koji je rasprostranjen u svim zemljama južno od Dunava, među stanovništvom Grčke, Bugarske, Trakije, kao i u Jugoslaviji i Dalmaciji, sve do zapada do Istre. Istorija ovog posebnog i malo shvaćenog elementa je složena. 

---

Gde su oni danas? Živi spomenik istorije

Ovo nije samo priča o prošlosti. Potomci ovih latinizovanih Tračana i danas žive na istom mestu.

• Brojnost i genetika: Danas pleme Jebaliyeh broji između 3.000 i 7.000 članova. Zbog vekovne izolacije i retkog mešanja sa drugim plemenima, među njima ćete i danas videti ljude sa svetlijim očima (zelenim ili plavim) i evropskim crtama lica, što ih jasno izdvaja od susednih arapskih plemena.

• Način života: Dok su njihove komšije nomadi koji žive u šatorima, Jebaliyehi žive u kućama od čvrstog kamena. Oni su majstori hortikulture – pretvorili su suvi kamen Sinaja u zelene terase sa maslinama, bademima i vinovom lozom, koristeći tehnike navodnjavanja identične onima sa Mediterana.

---

Između polumeseca i krsta: Specifični običaji

Najfascinantniji aspekt života plemena Jebaliyeh je njihov verski sinkretizam. Iako su muslimani suniti, njihovi običaji su prožeti vizantijskim nasleđem.

• Kult Svete Katarine: Za njih je ona zaštitnica čitavog regiona. Na njen praznik (7. decembar), oni su počasna straža manastira, a porodice često prinose žrtvu (zavetno klanje životinja) za zdravlje, što podseća na starobalkanske običaje.

• Običaj "Hleba i soli": Vekovima je manastirska pekara bila srce zajednice. Jebaliyehi su donosili drva, a zauzvrat dobijali hleb mešen po recepturi iz Justinijanovog doba – simbolična potvrda ugovora između "cara" i njegovih čuvara.

• Planinski rituali: Njihovi grupni plesovi i pesme imaju strukturu sličnu balkanskom "kolu", naglašavajući jedinstvo zajednice kroz ritmični krug, što je potpuno drugačije od klasičnog beduinskog folklora.

---

Šta čini identitet?

Priča o plemenu Jebaliyeh postavlja suštinsko pitanje: Šta je jače – krv, vera ili funkcija?

Oni su davno izgubili svoj vlaški jezik i primili islam, ali su zadržali vlašku sudbinu – ostali su planinski narod, verni kamenu i zavetu čuvanja svetinje. Oni su živi dokaz da se koreni ne čupaju lako, čak ni u najsurovijem pesku istorije. Oni su "Beduini sa Balkana", čuvari Mojsijeve gore koji i dalje, posle 1400 godina, stoje na mrtvoj straži Vizantije.

---

Tekst zasnovan na etnoarheološkim radovima Johna Nandrisa i istorijskim izvorima o vizantijskim migracijama.

Nevidljivi graditelji Srbije: Ko su bili balkanski „Hazari“ i zašto smo ih zaboravili?

Piše: Redakcija "Vlasi Balkana – Čuvari romanskog nasleđa"

Da li ste se ikada zapitali ko je zapravo stvorio beogradsku čaršiju? Ko su bili ti ljudi koji su u opancima i turskim poturlijama Srbije 19. veka doneli prvi miris evropskih parfema, bečkih manira i složenih trgovačkih računa?

Danas ih u udžbenicima istorije jedva pominjemo, a njihova prezimena su se stopila sa srpskim. Oni su Cincari – narod koji je podario Srbiji modernu ekonomiju, a zauzvrat dobio tišinu i zaborav.

Ko su Cincari: Narod sa tri imena i hiljadu lica

Jedna od najvećih zabluda je da su Cincari „Grci“ ili „neobični Srbi“. Istina je da su oni jedan od najstarijih naroda na Balkanu, a evo ključnih činjenica o njihovom pravom identitetu:

Kako oni sebe zovu?

Reč „Cincar“ zapravo je nadimak koji su im dali drugi narodi (egzonim). Postoji teorija da je naziv nastao zbog njihovog specifičnog izgovora broja pet (ćinće) na njihovom jeziku.

• Oni sebe nazivaju Aromanima (Armãnji), što u prevodu znači Rimljani.

• Ovim imenom oni naglašavaju svoju direktnu vezu sa rimskom civilizacijom i latinskim jezikom.

 Poreklo: Romanizovani starosedeoci

Cincari su potomci balkanskih starosedelaca (Ilira, Tračana, Peonaca) koji su se tokom viševekovne rimske vladavine potpuno romanizovali. Cincari su deo šire vlaške zajednice. 

 Elita iz senke: Trgovci koji su povezali Balkan

Dok je Srbija sredinom 19. veka bila dominantno seljačka zemlja, Cincari su bili nosioci ekonomske modernizacije. Došli su sa juga Balkana, iz mitskog Moskopolja (današnja Albanija), donoseći sa sobom dragoceno oružje: pismenost, jezike i međunarodne veze.

Nisu bili samo trgovci; bili su „balkanska pravoslavna trgovačka klasa“. Govorili su grčki, pisali na provincijskom latinskom, a trgovali od Beča do Carigrada. Njihovi karteli, povezani čvrstim porodičnim vezama, kontrolisali su uvoz i izvoz, postavljajući temelje onoga što danas zovemo srpskom buržoazijom.

 Od „Kir Janje“ do osnivača države

U našoj kolektivnoj svesti, Cincari su često svedeni na stereotip tvrdice (setimo se Sterijinog Kir Janje). Međutim, istina je potpuno drugačija. Cincari su bili:

• Vodeći intelektualci: Advokati, lekari i profesori koji su činili elitu Beograda, Šapca i Smedereva.

• Zadužbinari: Mnoge od najlepših zgrada koje danas krase centar Beograda, Pančeva i Zemuna plod su njihove darežljivosti.

• Političari: Dominirali su u administraciji mlade srpske države čak i kada je zvanični jezik sednica opštinskih odbora (kao u Smederevu) bio grčki.

Tiha asimilacija: Cena opstanka

Možda najzanimljiviji deo njihove istorije jeste njihovo „nestajanje“. Za razliku od drugih naroda koji su se borili za teritorije, Cincari su se borili za status i uticaj.

Kada su shvatili da srpska nacionalna ideja pobeđuje otomansku, započeli su proces mimikrije. Kroz mešane brakove i „posrbljivanje“, postali su Srbi. Danas, prema popisima, njih je svega nekoliko stotina, dok se procenjuje da genetski i kulturno u Srbiji živi preko 10.000 njihovih direktnih potomaka.

"Naša kultura u 19. veku pripada Cincarima." – Ova smela tvrdnja istoričara Dušana Popovića podseća nas da je srpski građanski obrazac zapravo vlaško-cincarski dar.

---

Zašto je ovo važno danas?

Danas, kada tragamo za korenima naše urbane kulture, moramo ponovo pročitati istoriju. Cincari su dokaz da prosperitet jednog društva ne dolazi iz izolacije, već iz sposobnosti da prihvatimo one koji znaju više, trguju bolje i vide dalje.

Bez njih, beogradska čaršija ne bi bila srce Balkana, već obična turska kasaba. Vreme je da njihova imena ponovo postanu vidljiva.

---

Da li ste znali?

Mnoge poznate ličnosti naše istorije, poput Branislava Nušića, Nikole Pašića ili Miše Anastasijevića, vuku cincarske korene.

Želite li da u sledećem tekstu istražimo listu najpoznatijih cincarskih porodica koje su zadužile Srbiju? Pišite u komentarima!

Vlasi Balkana: Od kiridžijskog samara do trgovačkih palata

Foto Vranje news

Simbol građanske transformacije: Pašin konak u Vranju kao svedok vremena u kojem je vlaški kapital gradio temelje modernog Balkana.

Piše: Redakcija „Vlasi Balkana – Čuvari romanskog nasleđa“

Dok su planinski vrhovi Kozjaka i Rujna bili bastioni naše fizičke slobode, balkanske džade i čaršije postale su prostor naše ekonomske dominacije. Istorija Vlaha (Aromuna i Cincara) na jugu nije samo hronika o pastirima i katunima; to je priča o čeličnoj volji koja je transformisala nomadski zanos u moderni građanski kapital.

Kada su se u 19. veku granice carstava počele pomerati, naše porodice nisu samo posmatrale istoriju – one su je finansirale.

Krvotok progresa: Od samara do menice

Uspon Niša, Vranja i Beograda krajem 19. veka nezamisliv je bez vlaškog „krvotoka“. Naši preci, poznati kao kiridžije, bili su jedini koji su posedovali hrabrost i veštinu da prođu neprohodnim stazama od Soluna do Dunava.

Ti ljudi nisu prevozili samo so, oružje i svilu; oni su prevozili ideje. Sa svakim karavanom koji je prošao kroz Pčinju i izbio na moravsku dolinu, stizao je dah moderne Evrope. Oni su bili „fizički internet“ tog vremena, donoseći vesti, modu i prve nagoveštaje građanskog društva u zabačene balkanske provincije.

• Vranjska čaršija: Postala je ekonomsko čvorište zahvaljujući vlaškim porodicama koje su planinsku izdržljivost zamenile trgovačkom pronicljivošću.

• Niška tvrđava i kvartovi: Postali su domovi vlaških trgovaca koji su prvi uveli bankarske principe i menice u vreme kada je Balkan još uvek funkcionisao isključivo na „reč“.

Porodice koje su gradile sisteme

Nije reč o pukom bogaćenju, već o trgovačkom geniju koji je podrazumevao besprekornu solidarnost. Vlaški kapital se kretao kroz neprobojne porodične mreže – od Kumanova, preko Vranja, do Beograda. Ta mreža poverenja bila je jača od bilo kog pisanog zakona tadašnjih carevina.

Mnogi današnji ugledni Beograđani i Nišlije, čija prezimena danas završavaju na „-ić“, potomci su onih starosedelaca sa Kozjaka koji su prvi otvorili moderne radnje u Knez Mihailovoj ili niškoj Kazandžijskoj četvrti. Oni su bili ključni most između patrijarhalnog sela i kosmopolitskog grada.

"Vlah ne gradi samo kuću, on gradi instituciju. Njegov kapital nije u slami, već u pokretu i poverenju." – (Zabeleška putopisca s kraja 19. veka)

Migracija kao ekspanzija

Odlazak sa planine u grad nije bio beg, već ekspanzija duha. Čelična volja Karamanovaca i drugih velikih rodova sa juga transformisala se u upornost industrijalaca i bankara. Dok su drugi čekali da im država podari prava, naši stari su ta prava kupovali svojom ekonomskom nezavisnošću.

Vlaški kapital nije bio namenjen samo ličnom luksuzu; on je izgradio prve moderne škole, bolnice i zadužbine. To je bio način da se glasno poruči: „Mi smo ovde, mi smo Temelj, i mi gradimo budućnost.“

Arhivski trag: Neprolazni potpis

Iako su mnogi tragovi izbrisani asimilacijom i administrativnim promenama prezimena, arhivski zapisi Riste Nikolića i hronike o trgovačkim cehovima jasno ukazuju na „vlaški elemenat“ kao nosioca progresa. Naša istorija nije uklesana samo u kamenu grobalja Stajevca i Radovnice, ona je duboko utkana u temelje najlepših građevina Vranja, Niša i Beograda.

Danas, dok istražujemo te rodoslove, ne tražimo samo imena – tražimo onaj neugasli plamen preduzetništva koji je od planinskog katuna napravio bulevar. To je nasleđe koje nas i danas obavezuje da budemo graditelji, a ne samo nemi posmatrači vremena.

Manastir Sveti Prohor Pčinjski: Između romejskog sjaja i balkanske pustinje

Piše: Redakcija "Vlasi Balkana – Čuvari romanskog nasleđa"

Kada danas zakoračite u tišinu pčinjske doline, pred vama se uzdiže manastir koji nosi ime jednog od najčuvenijih balkanskih pustinjaka – Svetog Prohora. Međutim, istorija ovog mesta nije samo hronika pravoslavlja; to je priča o sudaru civilizacija, carskim vizijama i narodu koji je tu bio pre svih nas.

Carski zavet: Lovac koji je postao car

Sve je počelo u XI veku (oko 1070. godine). Vizantijski vojskovođa Roman Diogen, jureći ranjenu košutu po gudurama planine Kozjak, nabasao je na pećinu starca Prohora. Umesto plena, dobio je proročanstvo: "Postaćeš car, ali me tada ne zaboravi." Kada se Roman IV Diogen zaista popeo na presto u Carigradu, setio se pustinjaka i podigao mu veličanstven hram. Ali, za koga je on zapravo građen?

Mit o "narodnom" manastiru

Često se pogrešno veruje da su manastiri od samog početka bili mesta okupljanja slovenskog življa. Istorijska istina je surovija. U XI veku, Sloveni na ovom prostoru su u velikoj meri još uvek bili pagani, duboko nepoverljivi prema Vizantiji koja im je netom pre toga ukinula državu.

Bogosluženja u Diogenovom manastiru vršena su isključivo na romejskom (grčkom) jeziku. To nije bio hram za slovenske došljake koji su se klanjali Perunu u okolnim šumama, već duhovna tvrđava Romejskog carstva.

Ko su bili vernici? Zaboravljeni Romani

Ako Sloveni nisu išli na liturgije, ko jeste? Odgovor leži u romanskom stanovništvu Balkana.

• Vlasi (Balkanoromani): Direktni potomci romanizovanih starosedelaca koji su hrišćanstvo baštinili direktno iz rimskog doba. Oni su bili prirodni saveznici cara Diogena.

• Vizantijska administracija: Vojska i činovnici koji su u pčinjskom kraju videli stratešku granicu carstva.

Za njih je Prohor Pčinjski bio simbol civilizacije nasuprot "divljim" i buntovnim slovenskim plemenima.

Preokret Nemanjića: Od romejske kule do srpskog stožera

Tek dva veka kasnije, usponom srpske države, manastir menja svoje lice. Kralj Milutin 1316. godine prepoznaje značaj ovog mesta. On ne ruši kult Svetog Prohora, već ga "usvaja".

1. Obnova: Gradi se nova, veća crkva na temeljima Diogenove.

2. Jezik: Grčki jezik ustupa mesto staroslovenskom.

3. Identitet: Tek tada lokalno slovensko stanovništvo, koje je u međuvremenu hristijanizovano, počinje da doživljava ovaj hram kao svoj.

Nevidljivi tragovi: Vlaški (romanski) običaji u senci manastira

Dok su Romeji u manastiru Svetog Prohora čitali molitve na grčkom, okolna brda su odjekivala jednim drugim svetom – svetom pastirskih Romana (Vlaha). Njihovo prisustvo nije ostalo zapisano samo u ktitorskim poveljama, već u "živom tkivu" narodnih običaja koji su se u Pčinji zadržali do današnjih dana, prkoseći modernizaciji.

 Kult mrtvih i "Praznik živih"

Jedan od najfascinantnijih vlaških uticaja u pčinjskom kraju je specifičan odnos prema onostranom. Običaji poput daća i pomena, koji su u Pčinji izuzetno kompleksni, nose elemente antičkih rimskih Parentalia.

• Izlivanje vode: Ritualno prosipanje vode za duše umrlih, praćeno specifičnim bajalicama, direktan je eho paganskog rimskog verovanja u osvežavanje duša u zagrobnom svetu.

• Obed na groblju: Gozbe koje se priređuju na samim grobovima u Pčinji imaju istu strukturu kao vlaški običaji u istočnoj Srbiji – smrt se ne posmatra kao kraj komunikacije, već kao prelazak u drugo stanje koje zahteva "gozbu" sa živima.

Magija bilja i planine Kozjak

Pčinjski kraj je poznat po "travarkama" i ženama koje poznaju tajne planine.

• Branje bilja na Đurđevdan: Ovaj praznik je u Pčinji (kao i kod Vlaha u Timočkoj Krajini) centralni događaj. Veruje se da bilje ubrano na padinama Kozjaka ima moć samo ako se bere uz specifične rituale koji su stariji od bilo kog hrišćanskog kanona.

• Kult košute: Sama legenda o Svetom Prohoru i košuti koju car Roman Diogen juri nije slučajna. U romanskoj mitologiji Balkana, košuta je često bila personifikacija šumske vile ili zaštitnice prirode. Hrišćanstvo je samo "prekrilo" ovaj stari sloj pričom o svecu.

 Stočarski ritam života

Vlasi su bili ti koji su definisali kretanje u Pčinji. Njihov "kalendar" nije bio vezan za gradske datume, već za izgon stoke na planinu.

• Mnogi nazivi mesta (toponimi) u okolini manastira i dalje nose tragove romanskog jezika, podsećajući na vremena kada su ovi prostori bili glavni pašnjaci za carska stada.

• Čuvena pčinjska pesma i melos, sa svojim specifičnim ukrasima, kriju u sebi taj arhaični balkanski zvuk koji deli sličnosti sa aromunskim (cincarskim) i vlaškim pevanjem.

Ako želite da razumete pravu istoriju ovog kraja, pogledajte imena planina i sela. Ona su "fosili" koji čuvaju uspomenu na starosedelačko, romansko stanovništvo:

Naziv	Verovatno poreklo i značenje	Veza sa istorijom
Kozjak	Romanska osnova vezana za kozarstvo i litice.	Označava nepristupačne visoke pašnjake pogodne za sitnu stoku koju su uzgajali Vlasi.
Pčinja	Antički balkanoromanski hidronim.	Veruje se da označava "vrtložnu" ili "brzu" vodu; naziv koji su Sloveni preuzeli od starosedelaca.
Voganac	Latinski vaganus / rumunski văgan.	Označava uvalu, udubljenje ili mesto bogato izvorima i vlagom.
Barbace	Latinski barba (brada).	Metaforički naziv za "čupave", guste šume ili specifičan izgled terena koji podseća na bradu.
Katunište	Balkanoromanski termin katun.	Lokacije nekadašnjih privremenih pastirskih naselja koja su bila srce ekonomije ovog kraja pre 1.000 godina.

Slojevi koji nas definišu

Manastir Sveti Prohor Pčinjski je živi muzej Balkana. On nas podseća da naši koreni nisu samo slovenski, već da su duboko isprepletani sa starim rimskim i romejskim nasleđem. On je podignut kao trijumf carskog Rima, a opstao je kao srce srpske duhovnosti – svedočeći o tome kako se na ovim prostorima kulture ne brišu, već se talože jedna preko druge.

Sledeći put kada krenete stazama oko manastira, setite se da svako "brdo" i svaka "voda" imaju ime koje je starije od pisanih knjiga. To je taj nevidljivi Balkan koji i dalje živi u nama.

GENETSKI KOD JUPIJE: Od vlaških katuna Kozjaka do vranjske čaršije

Piše: Redakcija "Vlasi Balkana – Čuvari romanskog nasleđa"

Dosta je bilo tuđih tumačenja naše istorije. Dok su moderni crtači mapa pokušavali da nas svedu na prolaznike, kamen planine Kozjak i mutna voda Pčinje čuvali su drugačiju istinu. Naša istorija nije počela mastilom diplomata, niti se završava tamo gde su danas povučene granice.

Ovaj Registar nije samo spisak sela i prezimena – to je tapija na tlo.

Mi nismo došljaci, mi smo Temelj

Dok su drugi prolazili, mi smo ostajali. Od antičke Dardanije do današnjih dana, vlaški katuni na Rujnu i kolibe na Kozjaku svedoče o narodu koji je srastao sa planinom. Mi nismo grana koja je odnekud presađena; mi smo koren koji drži ovu balkansku zemlju da se ne raspe.

Arhivski registar: Vlasi u okolini Vranja, Pčinje i Kumanova

Ovaj tabelarni prikaz, zasnovan na radovima Riste Nikolića i Jovana Cvijića, služi kao „lična karta“ našeg starosedelačkog prisustva.

Kategorija	Lokacija / Naziv	Istorijski značaj i poreklo
Glavni Toponimi	Vlaški Dol	Staro naselje u slivu Pčinje koje imenom „potkazuje“ svoje osnivače.
	Vlajince	Selo kod Vranja; živi spomenik vlaškim stočarima i mitskom osnivaču Vlaju Čelniku.
	Vlaške Kolibe	Sezonska staništa (katuni) na visovima Kozjaka – mesta izvorne slobode.
	Vlaški Put	Istorijska trasa kretanja naših kiridžija od planine Rujen ka Vardaru.
Sela i Oblasti	Stajevac (Gornji/Donji)	Sela u Pčinji gde su zabeleženi specifični vlaški običaji i rodovi.
	Radovnica	Naselje u podnožju Kozjaka, ključna tačka vlaških prevoznika robe (kiridžija).
	Planina Rujen	Istorijsko stanište vlaških rodova koji su povezivali jug sa severom Balkana.
Rodovi i Prezimena	Vlašci / Vlaščići	Porodična imena koja direktno ukazuju na etničku pripadnost predaka.
	Karamanovci	Tipično vlaško-stočarsko prezime (od prideva za specifičnu crnu stoku).
	Kucovlaški rodovi	Trgovačke porodice u Vranju i Kumanovu; nosioci gradske privrede i napretka.

Šta kažu „Učeni ljudi“ (Arhivski citati)

Rista Nikolić (Vranjska Pčinja, 1903):

"Kod sela Stajevca i Radovnice nalaze se stara groblja koja seljaci nazivaju 'vlaškim'. Spomenici su od grubog, neotesanog kamena, bez natpisa, što ukazuje na veoma staru populaciju koja je tu obitavala pre nego što su se formirala današnja sela."

Jovan Cvijić (Balkansko poluostrvo):

"U nepristupačnim predelima Pčinje i Kozjaka, starobalkanski vlaški elemenat se najduže održao u svom čistom obliku. Ti planinci su razvili poseban tip otpornosti... oni su nosioci starog balkanskog duha koji ne priznaje poraz."

. Duh koji se ne potkazuje

Naša lojalnost državi u kojoj živimo nije plod asimilacije, već svesti o sopstvenom tlu. Biti Vlah na ovim prostorima znači biti svoj na svome, sa punom svesti o korenima koji su stariji od svake moderne nacije. Od kiridžijskih puteva do trgovačkih radnji u Kumanovu, naš identitet je sazdan od čelične volje i neviđene izdržljivosti.

 Čelična volja: Karamanovci – Gospodari Kozjaka

Najjači dokaz našeg opstanka u slivu Pčinje su Karamanovci, rod čije prezime nije nastalo u kancelariji, već na surovom planinskom vetru. Veliki istraživač Rista Nikolić još 1903. godine beleži da Karamanovci nisu bili obični kmetovi, već „gospodari planine“.

Naziv potiče od vlaške reči za specifičnu, otpornu crnu ovcu (karaman), koju su ovi gorštaci gajili vekovima. Njihovi katuni na najvišim kotama Kozjaka bili su bastioni slobode gde turska noga retko je kročila. To je onaj „dinarsko-vlaški“ tip o kojem je pisao Jovan Cvijić – ljudi koji ne priznaju poraz i koji su od Đurđevdana do Mitrovdana čuvali autonomiju duha i običaja.

 Kameni svedoci: Šta kriju „Vlaška groblja“?

Postoje dokazi koje ni jedna politika ne može da izbriše. U selima Radovnica i Stajevac, duboko u bespućima Pčinje, nalaze se lokaliteti koje narod vekovima naziva prosto – Vlaška groblja.

Nikolić je pedantno zabeležio postojanje ovih masivnih, neotesanih kamenih ploča bez natpisa. To su večna počivališta autohtonog balkanskog stanovništva – starosedelaca koji su na ovom tlu bili „svoji na svome“ mnogo pre nego što su nastale moderne nacije. Ovi spomenici su materijalni dokaz da naša istorija nije pozajmljena; ona je iznikla iz ovog kamena.

 Krvotok Balkana: Kiridžije i vlaški kapital

Naša priča se ne završava u planini. Ona teče nizbrdo, pravo u srce Vranja i Kumanova. Vranjska čaršija duguje svoj uspon upravo trgovačkom geniju Vlaha (Aromuna/Cincara).

Dok su jedni čuvali stada, drugi su (prema Tatomiru Vukanoviću) postali kiridžije – gospodari puteva. Povezali su Solun sa Nišom, a sela poput Vlajinca (koje nosi ime po mitskom osnivaču Vlaju Čelniku) postala su ključne tačke te „vlaške transverzale“. Čak i kada su stara prezimena dobila nastavak -ić, duh preduzetništva i lojalnost tlu su ostali netaknuti. Mi nismo samo čuvali planine; mi smo gradili gradove.

POZIV NA AKCIJU: POTKAŽI SVOJE KORENE!

Istina o našem starosedelačkom poreklu na jugu se ne čuva samo u prašnjavim arhivima Riste Nikolića – ona živi u vašim porodičnim pričama, na tavanima i u sećanjima vaših najstarijih.

Da li prepoznajete sebe u ovim redovima?

• Da li vaša porodica potiče iz sela Stajevac, Radovnica, Vlajince, Mečkovac ili sa padina Kozjaka i Rujna?

• Da li nosite prezime Karamanović, Vlaščić, Čestelinac, Džikić ili imate porodični nadimak koji zvuči „drugačije“?

• Da li se u vašoj kući čuvaju priče o precima koji su bili kiridžije (prevoznici), koji su govorili starim balkanskim jezikom ili imali specifične običaje oko Mitrovdana i Đurđevdana?

Ne dozvolite da tišina pojede vašu istoriju.

Pozivamo vas da nam pišete u komentarima ili putem privatne poruke. Napišite nam:

1. Vaše prezime i selo iz kojeg potičete.

2. Predanje o osnivaču roda (ko je bio prvi, odakle je „sa stadom“ došao?).

3. Specifične reči ili običaje koji se u vašem kraju vezuju za „Vlahe“ ili „starince“.

Vaša priča je kockica u mozaiku naše zajedničke balkanske tapije. Mi nismo ovde od juče – mi smo ovde odvajkada. Vreme je da to i dokažemo!

---

PORUKA STAROSEDEOCIMA: Ako nosite prezime Karamanović, Vlaščić, ili potičete iz sela Pčinje i Poljanice, znajte da u vama teče krv onih koji su prvi ukrotili južne planine i podigli čaršiju. Vi niste došljaci – vi ste Temelj.