РУМУНСКА ГЕОПОЛИТИЧКА СТРЕМЉЕЊА КА СЕВЕРОИСТОЧНОЈ СРБИЈИ И ПОЛОЖАЈ ВЛАХА ТОКОМ II СВЕТСКОГ РАТА И ДРУГЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ

Autor: Миодраг Д. Перић, Институт за политичке студије, Београд

 Окупационом поделом Краљевине Југославије 1941. године, Власи бивше Краљевине Југославије су се нашли у неколико држава. Власи североисточне Србије улазе у немачку окупациону зону, касније у Недићеву Србију. То исто важи формално и за Влахе из Баната - Власи са десне обале Тимока, највећег дела Македоније улазе у састав Велике Бугарске. Власи из дела северне Грчке и западне Македоније, такође улазе у састав Велике Албаније. Власи (Морлаци) из дела Горског Котора и Истре улазе у састав Мусолинијеве Краљевине Италије (Стојановић 2007, 194).

 Без обзира што Румунија није била војно ангажована против Југославије у Априлском рату 1941. године, непосредно после окупације Краљевине Југославије, Румунска генералска влада Антонескуа нагло потеже питање српских крајева у којима живе Власи и Румуни измешани са српским становништвом. У Меморандуму румунске владе упућеном Берлину непосредно по завршетку Априлског рата, датираног око 20. најкасније 23. априла 1941. године, се захтевало да се у оквиру „преуређења Балкана“ успоставе нове границе Румуније према југословенским земљама. По слову Меморандума, Румунија је тражила румунске територије за своје „сународнике“ у сливовима Тимока и Вардара или немачко-румунско-италијански кондоминијум у тимочкој области (могућно и са бугарским утицајем). (Documents on German foreign policy 1918/1945, series D. Volume XII 1962, 387).

Тежак положај Србије, коју је Немачка претворила у своју окупациону зону, пружао је наде Румунији да делимично надокнади изгубљене територије присвајањем Баната и североисточне Србије. Страх од Мађарске окупације српског Баната и бугарских претензија на источну Србију потенцирао је румунске аспирације на две нерумунске територије. После успеха фашистичке војске на источном фронту од 22. јуна 1941. године уследило је јаче распламсавање румунских аспирација на Банат и североисточну Србију.

У циљу остваривања својих циљева у североисточној Србији, Румунија је активирала у јавности мало познат али у прошлости већ опробан претензионистички апарат који до тада никада није имао тако велику подршку у Букурешту. Први знаци румунске делатности у окупираној Србији јављају се у првој половини маја 1941. године. Припадници југословенске војске, заробљени још првих дана Априлског рата од немачке војне силе, углавном на територији__ источно оде реке Мораве, пребачени су из Србије у Бугарску а одатле 12. априла 1941. године преко Дунава у Румунију формирајући неколико заробљеничких логора. Вођа румунских сепаратиста у североисточној Србији био је свештеник Ђорђе Сувејкић (Сувејка), свештеник у једном влашком селу у Крајини. Поп Сувејка се залагао код румунских фашистичких власти, Антонескуа и код Немаца да се влашки заробљеници, војници Краљевине Југославије ослободе и пусте кућама, јер су то „Румуни“. На интервенцију румунских војних и цивилних органа, сви заробљеници у логорима, углавном војници и подофицири који су се у нади да ће бити пуштени кућама, изјавили да су Румуни. Међу заробљеницима било је много Влаха из североисточне Србије и тимочких села, највише је било Срба. Немачке окупационе власти под притиском Сувејке и Антунескуових људи, прихватају да све Влахе као Румуне, ослободе и пусте кућама. Приликом провере националног идентитета, постављено је само једно питање: Шћи румуњешће (Да ли знаш румунски?), одговор заробљених Влаха и већине Срба је гласио - шћиу румуњешће (Знам румунски). Одмах су ослобођени. Срби који нису били из североисточне Србије, за неколико недеља боравка у логору су могли да науче ове две речи. Власи су знали тачно ко од заробљеника није Влах. Ниједан од њих није хтео да подкаже ниједног Србина. Врло мали број Срба није желео да се изјасни да су Румуни, међу њима је било и Влаха. Они су транспортовани у немачке заробљеничке логоре широм Европе. Од средине па до краја маја 1941. године у североисточну Србију се вратило око 4000 заробљеника из Румуније, снабдевених објавама на румунском и немачком језику у којима је стајало да се из заробљеништва пуштају као Румуни. Са собом су носили румунске букваре, књиге, слике румунског краља, „кондукатора“ Антонеска и неких главних експанзионистичких првака. Ти заробљеници и повратници имали су да послуже као претензионистички мисионари међу живљем на територији североисточне Србије. Средиште целокупне румунске активности те и оне која је деловала на територији целе Србије, био је Букурешт. У циљу лакшег и ефикаснијег деловања непосредни руководиоци сепаратиста у североисточној Србији дејствовали су из Турн Северина. За материјално обезбеђење претензиониста њеним руководиоцима стављана су на располагање велика новчана, комуникативна и друга материјална средства.

Прва и најважнија дејства румунске претензионистичке организације, која представља и њен највећи домет, била су ослобођење војних заробљеника и акције материјалне природе. Враћањем ратних заробљеника кућама, рачунало се да Румунија стекне симпатије читавог становништва североисточне Србије, сваки Влах се у североисточној Србији који би се декларисао као Румун и који се потписао на поднете формуларе примао је од Румуније предмете тзв. монополске робе и новчану помоћ у румунским лејама. Велики број људи из североисточне Србије, нарочито из кључних насеља поред Дунава, ишао је у Турн Северин и потписивао је све што је Сувејкић тражио да би примао поклоне и новац. Поред осталог, румунске власти дозволиле су становништву североисточне Србије кријумчарење робе широке потрошње за којом се у Србији осећала велика несташица као што су петролеј, камена со, дуван, шибице, парафин за свеће итд. Великом броју домаћинстава од Кладова до Ниша кријумчарење румунског петролеја представљало је значајан допунски извор средстава за живот у току народно-ослободилачког рата и социјалистичке револуције (1941-1945) (Петровић 1966, 33,37, Стојановић 2007, 194). Сва дарежљивост Румуније у североисточној Србији (1941-1944) била је у функцији стварања расположења становништва североисточне Србије за присаједињење североисточне Србије „Великој Румунији“.

Територијалне аспирације фашистичке Румуније (1941-1944) на североисточну Србију доживеле су пун неуспех због више разних фактора. Делатност Румуније да искористи тежак међународни положај Југославије и њеног становништва (1941-1944) представљају само део једне политике вођене још од друге половине 19. века. Аспирације на територију североисточне Србије имале су готово седам деценија своје место у панрумунском експанзионистичком програму, зависно од међународних околности, осцилирајући од притајене, готово шпијунске делатности до претње војном окупацијом. Претензије су се највише експонирале у ратним, прецизније преломним временима а посебно фашизације европског југоистока. Међународна констезација фашизираног југоистока Европе и вазални однос Румуније према Немачкој препречавао је њене аспирације према фашистичким земљама Бугарској и Мађарској. Зато је румунски претензионистички план био усмерен у правцу анексије североисточне Србије као дела суседне државе Југославије у којој је све време НОР-а и социјалистичке револуције (1941-1945) постојао снажан антифашистички покрет. Аспирације Румуније за анексијом североисточне Србије имале су за циљ и спутавање ревизионистичких тежњи Бугарске да анектира део североисточне Србије западно од Тимока. Све време деловања фашистичке Румуније у североис- точној Србији (1941-1944) се мало примећивало и није попримило крупније размере нити је Румунија успела да створи расположење већине северносрбијанских Влаха за присаједињење североисточне Србије Румунији (Петровић 1966, 51-53).

Историја Влаха североисточне Србије је интегрални део историје народноослободилачког рата и социјалистичке револуције Југославије, историје друге и треће Југославије, државне заједни- це СЦГ и Републике Србије. Током Народноослободилачког рата и југословенске социјалистичке револуције Власи североисточне Србије нису били јединствени на ратном и политичком пољу. Један део Влаха из североисточне Србије је често регрутован у Недићеву војску и граничну стражу. Други део Влаха североисточне Србије је био у четничким јединицама Драже Михаиловића, трећи део Влаха североисточне Србије је био у партизанским јединицама. Власи из Тимочке Крајине са десне обале Тимока, источне и централне Македоније су регрутовани у Бугарску војску. Њих је Бугарска сматрала Бугарима (Стојановић 2007, 194-195). После Другог светског рата комунистичке власти Румуније нису спроводиле експанзионистичку политику према Власима у Србији. За време социјализма у Југославији и Румунији био је предах румунских геополитичких претензија на североисточну Србију и национални идентитет Влаха североисточне Србије.

 

Kad perom i papirom brišu identitet: Šta nam stari popisi zaista govore?

Piše: Redakcija „Vlasi Balkana – Čuvari romanskog nasleđa“

Kada danas razgovaramo o istoriji, često uzimamo stara dokumenta i zvanične statistike zdravo za gotovo. Verujemo da cifre na papiru govore istinu o tome ko je i gde živeo u 19. veku. Međutim, jedan pogled na staru državnu statistiku iz 1890. godine („Statistika država Balkanskoga poluostrva“) otvara sasvim drugačiju priču – priču o tome kako su se birokratija i državni popisi igrali sa identitetima običnih ljudi.

Ko je ko na papiru, a ko u stvarnosti?

U pomenutoj tabeli iz 1890. godine, vlaško i romansko stanovništvo u Kraljevini Srbiji svedeno je pod jedinstvenu, zbirnu odrednicu – „Rumuni“ (iako ih je tada popisano skoro 150.000, mahom po selima), dok su Cincari (Aromuni) bili izdvojeni u posebnu kategoriju.

U toj tabeli, vlaško i romansko stanovništvo u Kraljevini Srbiji svedeno je pod jedinstvenu, zbirnu odrednicu – „Rumuni“ (iako ih je tada popisano skoro 150.000, mahom po selima), dok su Cincari (Aromuni) bili izdvojeni u posebnu kategoriju.

Ipak, istorijske prilike na terenu pokazuju da za većinu vlaškog seoskog stanovništva, koje je bilo predmet tadašnjih popisa, naziv "Rumuni" predstavljao je administrativnu kategoriju, a ne izraz njihovog sopstvenog nacionalnog identiteta. Vlasi sebe nisu smatrali Rumunima u onom nacionalnom smislu koji se odnosio na Rumune sa one strane Dunava; njihov identitet bio je duboko ukorenjen u lokalnoj tradiciji, jeziku i specifičnom prostoru na kom su vekovima živeli. Naziv „Rumuni“ bio im je spolja nametnut od strane državne administracije koja je ignorisala te unutrašnje razlike.

Ova pojava nije bila izuzetak, već pravilo. Sličan mehanizam dvosmerne birokratske igre vidimo i u obratnim primerima – na teritoriji današnje Rumunije (u istorijskoj Vlaškoj), gde su tamošnje vlasti i crkveni spisi pravoslavno stanovništvo srpskog porekla ili južnog govora često administrativno vodili pod terminima poput „Rašani“ ili „Vlasi“, etiketirajući ih po teritoriji ili jeziku, bez prevelikog interesovanja za to kako se oni sami nacionalno osećaju.

Formula 19. veka: Jedan jezik – jedna nacija

Zašto se to radilo? Odgovor leži u duhu tog vremena. Istoričari i demografi, poput Laze Kostića ili akademika Zefa Mirdite, odavno su objasnili mehanizme iza ovih statistika.

U 19. veku, u jeku stvaranja modernih nacionalnih država, vladala je rigidna formula: jedan jezik – jedna nacija. Državni statističari i birokrate nisu marili za lokalne specifičnosti, istorijske korene ili autentična imena. Ako je neko govorio romanskim jezikom, birokratija bi ga automatski „upakovala“ u veći, već postojeći državni kalup.

Naravno, postavlja se i pitanje političkog konteksta. Iako su se Moldavija i Vlaška ujedinile još 1859. godine, a Rumunija postala kraljevina 1881. godine, stvarajući širi politički okvir, direktan uticaj dvora na same statističke tabele ostaje u sferi teorije, ali nije isključen. Zvanična statistika se primarno vodila tadašnjim preuzetim evropskim birokratskim modelima.

Na kraju krajeva, stari državni dokumenti nam zapravo ne govore šta su ti ljudi osećali u svom srcu, kom se Bogu molili na maternjem jeziku i kako su se sami međusobno nazivali. Umesto toga, nam otkrivaju nešto sasvim drugo – kako je država uvek imala moć da perom i papirom preinači, preimenuje i stopi čitave zajednice zarad svojih unutrašnjih statističkih i viših političkih ciljeva.

Bukovska plašintijada – ukus tradicije vlaške kuhinje istočne Srbije (VIDEO)

Piše: Redakcija „Vlasi Balkana – Čuvari romanskog nasleđa“

U selu Valakonje Bukovo, u opštini Boljevac, održana je treća po redu gastro-manifestacija „Bukovska plašintijada“, posvećena tradicionalnom jelu poznatom pod nazivom plašinta.

Manifestacija je okupila učesnike i posetioce sa ciljem da predstavi i sačuva deo gastronomske tradicije istočne Srbije. U takmičenju je učestvovalo desetak ekipa koje su pripremale plašinte prema receptima koji se u porodicama prenose kroz generacije.

Prvo mesto osvojila je ekipa „Čapkano fest“ iz sela Jablanica, drugo mesto pripalo je ekipi iz Rudne Glave, dok je treće mesto osvojila ekipa Kulturno-umetničkog društva „Aleksa Nikolić“ iz Osnića.

Pored pripreme plašinti, organizovani su sportski sadržaji i kulturno-umetnički program, čime je manifestacija dobila karakter okupljanja koje povezuje gastronomiju, običaje i lokalnu tradiciju.

Prvo mesto.  „Čapkano fest“ iz sela Jablanica. 

.

Plašinta – deo vlaške gastronomske tradicije

Plašinta (plaśintă) je jedno od tradicionalnih jela koje se priprema među Vlasima istočne Srbije, ali i u širem balkanskom prostoru. Naziv je povezan sa istočnoromanskim oblikom plăcintă, koji označava različite vrste jela od razvijenog testa, uključujući pite i druge oblike testa, često sa nadevom.

Kod Vlaha istočne Srbije plašinta se tradicionalno priprema od testa koje se razvlači i prži, a u zavisnosti od kraja i porodičnog recepta može se pripremati bez nadeva ili sa različitim nadevima, poput sira, krompira, kupusa ili drugih sastojaka.

Zbog jednostavnih namirnica i hranljivosti, ovakva jela bila su pogodna za svakodnevnu ishranu seoskog stanovništva, naročito u periodima kada su se obavljali zahtevni poljoprivredni i stočarski poslovi.

Kao i mnogi drugi tradicionalni recepti, način pripreme plašinte uglavnom se prenosio usmenim putem, u okviru porodice i lokalne zajednice.

Drugo mesto. Rudna Glava.

Tradicionalna kuhinja kao deo kulturnog nasleđa

Narodna kuhinja predstavlja važan deo kulturnog nasleđa jednog kraja. Kroz tradicionalna jela čuvaju se sećanja na način života, svakodnevne navike i znanja koja su se prenosila sa starijih generacija na mlađe.

Tradicionalna ishrana nije samo način pripreme hrane, već i svedočanstvo o uslovima života, dostupnim namirnicama i običajima jedne zajednice. Način pripreme jela, recepti i običaji vezani za trpezu predstavljaju deo nematerijalnog kulturnog nasleđa koje se prenosi kroz porodicu i lokalnu zajednicu.

U tom okviru, tradicionalna ishrana predstavlja važan izvor za proučavanje svakodnevnog života različitih zajednica, uključujući i Vlahe istočne Srbije. Kroz očuvanje starih recepata čuvaju se i delovi kulturnog sećanja i identiteta ovog kraja.

Treće mesto. KUD „Aleksa Nikolić“ iz Osnića

Manifestacija koja čuva tradiciju

Organizatori ovogodišnje „Bukovske plašintijade“ bili su Udruženje građana „Flujer“ iz Valakonja Bukova i Mesna zajednica, uz podršku Opštine Boljevac, Ministarstva za brigu o selu i Turističke organizacije Boljevac.

Ovakve manifestacije imaju značaj jer podstiču očuvanje tradicionalnih recepata, okupljaju lokalno stanovništvo i doprinose predstavljanju kulturne baštine istočne Srbije.

Bukovska plašintijada zato nije samo takmičenje u pripremanju hrane – ona predstavlja priliku da se predstavi jedan deo svakodnevnog života i tradicije koja je deo kulture vlaških sela ovog kraja.

Mit o praznom Balkanu: Kako su planinski salaši i povratnici „iz Preka“ oblikovali stanovništvo Istočne Srbije

Piše: Redakcija "Vlasi Balkana – Čuvari romanskog nasleđa"

Kada se u našim istorijskim krugovima povede reč o naseljavanju Srbije u 18. i 19. veku, najčešće se poteže dobro poznata, romantična teorija: zemlja je posle ratova bila potpuno pusta, a onda su stigli talasi doseljenika sa Kosova i Metohije, Vlaške i „napunili“ prazna prostranstva.

U popularnoj literaturi često se stvara utisak da je najveći deo stanovništva Srbije nastao gotovo isključivo doseljavanjem sa Kosova i Metohije i iz severnih balkanskih oblasti.

Međutim, prosta matematika i demografska logika govore suprotno. Nemoguće je da je jedno geografski ograničeno područje poput Kosova imalo više stanovnika nego cela Šumadija, Vojvodina i Timočka krajina zajedno. Pa kako se onda Istočna Srbija, od pustih austrijskih procena iz 1718. godine, tako brzo pretvorila u gusto naseljeni region sa stotinama hiljada Srba i Vlaha?

Pravi odgovori ne leže u kabinetima carskih birokrata, već u dubokim šumama Homolja, vrletima Kučaja i Deli Jovana, kao i u zaboravljenim svedočenjima samih meštana koje je nauka uspela da sačuva.

Nevidljiva istorija: Šta zapravo pokazuju austrijski popisi?

U istorijskoj literaturi često se navodi čuveni Najpergov popis iz 1718. godine (nastao kada je Austrijska monarhija preuzela ove krajeve od Turaka). Taj dokument beleži stravičnu pustoš: celo Homolje imalo je svega 10 naseljenih sela sa ukupno 80 kuća, dok je porečki kraj (oko Donjeg Milanovca) imao jedva 60 dimnjaka.

Znači li to da na tom ogromnom prostoru zaista nije bilo žive duše? Ni blizu.

Carske administracije – i turska i austrijska – imale su jednu veliku manu: popisivale su samo ono što vide pored glavnih drumova i u rečnim dolinama. Za njih je selo bilo „pusto“ (Wusten) ako na starom mestu nema nikoga da plati porez na licu mesta. Austrijski i osmanski popisi prvenstveno su bili poreski i administrativni registri. Zbog ratnih prilika, rasutog planinskog stanovanja i privremenih zbegova, deo stanovništva je ostao nepotpuno evidentiran.

Narod, poučen vekovnim iskustvom stradanja, primenio je genijalnu taktiku preživljavanja: povukao se u teško pristupačne planinske oblasti. Izbegavajući doline, i vlaške i srpske porodice povukle su se duboko u neprohodne planinske šume. Živeli su raspršeni po izolovanim salašima, pojatama i strugama, kilometrima udaljeni jedni od drugih. Bavili su se zemljoradnjom, ali i stočarstvom, jer je stoka mogla brzo i nečujno da se potera još dublje u planinu ako straža javi da dolazi vojska.

Mnoge današnje vlaške porodice u Istočnoj Srbiji i danas čuvaju predanja o ovom procesu. Njihovi preci živeli su u raspršenim planinskim stanovima, pojatama i salašima, a tokom 19. veka mnoge porodice postepeno su se spuštale u niže predele i formirale zaseoke, iz kojih su kasnije nastala ili se razvila današnja zbijena sela. Ovakav proces potvrđuju i antropogeografska i etnološka istraživanja istočne Srbije. Za zvanične popise 18. veka, stanovništvo koje je živelo u teško pristupačnim planinskim naseljima često je ostajalo slabo evidentirano ili potpuno izvan administrativne evidencije. 

Veliki povratak: Beg iz austrijskog raja

Drugi ključni izvor za razbijanje mita o „pustoj zemlji“ jesu austrijski i turski vojni dokumenti iz sredine 18. veka koji svedoče o takozvanoj reemigraciji – masovnom povratku naroda koji je ranije izbegao preko Dunava.

Tokom ratnih razaranja 1690. i 1716. godine, znatan broj Srba i Vlaha jeste prešao Dunav tražeći spas u Banatu, Sremu i Erdelju (tadašnjoj Austriji, u narodu zvanoj „Preko“). Međutim, tamo ih nije sačekao raj. Život u Habzburškoj monarhiji nije ispunio očekivanja mnogih izbeglica. Austrijske vlasti su ih opteretile surovim feudalnim nametima, kulukom i prisilnom vojnom službom na Vojnoj granici.

U austrijskim vojnim izveštajima iz Banata (1720–1740), koji se danas čuvaju u Beču, zabeležen je pravi mali rat na Dunavu. Oficiri ogorčeno izveštavaju komandu u Temišvaru da im „čitava sela Vlaha i Srba noću krišom preplivavaju Dunav i beže natrag u Srbiju“. Austrijski vojni i administrativni izvori iz prve polovine 18. veka beleže česte slučajeve povratka stanovništva iz Banata i drugih habzburških oblasti u Srbiju. Vlasti su nastojale da spreče takve odlaske pojačanom kontrolom dunavske granice. Austrija je podizala osmatračnice i pojačavala rečne patrole, ali narod se masovno vraćao na zemlju svojih dedova, dovodeći sa sobom i potomke rođene u izbeglištvu. Istovremeno, turske paše su iz Beograda i Vidina svesno slale poruke preko Dunava, nudeći narodu poreske olakšice i slobodu samo da se vrate i ponovo obrađuju napuštene posede.

Istovremeno, brojni doseljenici pristizali su i iz današnje severozapadne Bugarske (Vidinskog, Belogradčičkog i Trnskog kraja), pa je demografski razvoj Istočne Srbije rezultat preplitanja više migracionih tokova, a ne jednog jedinog izvora stanovništva.

Šta kaže nauka? Svedočenja sa terena

Da ova priča nije plod nagađanja, potvrđuju obimna antropogeografska i etnološka istraživanja koja su od kraja 19. veka sprovodile Srpska kraljevska akademija, potom Srpska akademija nauka, a kasnije i Etnografski institut Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU). Ova istraživanja nastala su u okviru antropogeografske škole Jovan Cvijić, čiji su učenici i sledbenici obilazili sela, razgovarali sa najstarijim meštanima i beležili porodična rodoslovlja, seobe i predanja o poreklu stanovništva.

U čuvenoj ediciji „Naselja i poreklo stanovništva“ (SANU), ključne studije za ovaj kraj donose neoborive dokaze:

• Marinko Stanojević („Crna Reka“ i „Timok“): Istražujući zaječarski, boljevački i knjaževački kraj, Stanojević je zabeležio stotine predanja koja dokazuju da je veliki broj starosedelačkih rodova stanovništva zapravo lokalnog porekla. Oni su preživeli najgore ratne talase u zbegovima oko Rtnja i Kučaja. Stanojević detaljno opisuje kako su te porodice u 19. veku postepeno silazile sa svojih pojata i naseljavale doline.

• Kosta Jovanović („Negotinska Krajina i Ključ“, 1940): Jovanović je sistematski istražio poreklo gotovo svih rodova u Negotinskoj Krajini i Ključu, beležeći za svaku porodicu njeno predanje o poreklu i migracionom putu. Njegovi podaci pokazuju da je stanovništvo ovog kraja nastajalo složenim procesom: uz starosedelačke rodove, evidentirani su doseljenici iz Vlaške (među njima i tzv. Carani), porodice koje su se vraćale iz Banata nakon ranijih seoba preko Dunava, kao i stanovništvo koje se iz planinskih oblasti Deli Jovana i okolnih krajeva postepeno spuštalo u niže predele. Jovanovićevo istraživanje potvrđuje da demografska slika Negotinske Krajine nije rezultat jednog velikog migracionog talasa, već dugotrajnog preplitanja starosedelačkog stanovništva, povratnih migracija i doseljavanja iz susednih oblasti.

• Dr Dragoslav Antonijević („Stočarstvo Homolja“) i etnolog Paun Es Durlić: Njihovi naučni radovi detaljno dokumentuju fenomen prelaska sa salašarskog na seoski sistem. Oni navode i zvanične naredbe vlasti Kneževine Srbije iz vremena Obrenovića o takozvanom „ušoravanju“ sela. Država je, naime, administrativnim merama, a ponegde i kaznenim odredbama tvrdoglave gorštake (i Srbe i Vlahe) primorala da napuste izolovani život na planinskim salašima i podignu kuće jedne uz druge pored puta, kako bi mogla da im razreže porez, otvori škole i uvede ih u zakonske tokove.

Biološka eksplozija pod Obrenovićima

Na kraju, kada su se spojili povratnici „iz Preka“, lokalni narod koji je sišao sa skrivenih salaša i doseljenici iz okolnih prenaseljenih oblasti (iz Timočke doline sa bugarske strane, Severne Makedonije i dinarskih krajeva), desio se ključni faktor – prirodni priraštaj.

Kada je u 19. veku pod knezom Milošem zavladao definitivan mir, a narod dobio sopstvenu zemlju u slobodnoj državi, stvoreni su idealni uslovi. Hrane je bilo u izobilju, a porezi su bili podnošljivi. U tim uslovima, velike porodične zadruge u Istočnoj Srbiji su prosto eksplodirale. Zvanični popisi iz 1834. i 1846. godine beleže da je u Timočkoj krajini prosek bio između 8 i 10 stanovnika po jednoj kući, dok su u selima oko Negotina zabeležene zadruge sa po 25 do 30 članova koji žive pod istim krovom.

Istočnu Srbiju nije napunilo mitsko preseljenje jednog jedinog regiona. Napunila je žilavost naroda koji je prevario imperije tako što se sakrio u šumu, tvrdoglavost povratnika koji nisu hteli da budu austrijski kmetovi, i konačno, sloboda koja je omogućila da se u tim brdima rodi nezapamćen broj dece. Istorija ovog kraja nije napisana mastilom carskih pisara, već stopama onih koji su sa svojih planinskih salaša sišli da stvore svet koji danas poznajemo.

Demografski razvoj Istočne Srbije ne može se objasniti jednim velikim migracionim talasom niti poreklom iz samo jednog regiona. Bio je to rezultat dugotrajnog preplitanja više procesa: opstanka dela starosedelačkog stanovništva u planinskim zbegovima, povratnih migracija preko Dunava, doseljavanja iz susednih oblasti i izuzetno visokog prirodnog priraštaja tokom 19. veka. Upravo ta kombinacija činilaca oblikovala je stanovništvo Istočne Srbije kakvo poznajemo danas.

Kako je Konstantin K. Đuresku opisivao Vlahe na Balkanu

Piše: Redakcija "Vlasi Balkana – Čuvari romanskog nasleđa"

Jedan od najcitiranijih i najuglednijih istoričara rumunske istoriografije, Konstantin K. Đuresku (Constantin C. Giurescu, 1901–1977), ostavio je iza sebe monumentalno delo Istoria Românilor („Istorija Rumuna“), objavljeno 1935. godine. Đuresku nije bio politički pamfletista, već istoričar koji je svoje zaključke gradio na temelju srednjovekovnih povelja, vizantijskih i zapadnih hronika, putopisa i istorijske geografije.

U svom radu posebnu pažnju posvećuje Vlasima na Balkanu, koje opisuje kao romansko stanovništvo sa sopstvenim društvenim i ekonomskim osobenostima. Analizom istorijskih izvora pokazuje da su Vlasi tokom srednjeg veka bili rasprostranjeni na širokom prostoru Balkana – u oblastima današnje Srbije, Bugarske, Severne Makedonije, Grčke i Albanije – gde su živeli u okviru Vizantijskog carstva, Drugog bugarskog carstva i srpskih srednjovekovnih država.

Đuresku ističe da su Vlasi imali prepoznatljivu društvenu organizaciju, zasnovanu na katunima – stočarskim zajednicama sa sopstvenim starešinama i jasno određenim pravima i obavezama. U srednjovekovnim poveljama često se pominju kao posebna društvena kategorija sa vojnim i poreskim dužnostima, što potvrđuje da su zauzimali značajno mesto u privrednom i vojnom životu srednjovekovnih balkanskih država.

Posebnu težinu njegovim zaključcima daje činjenica da se ne oslanja samo na rumunske izvore. Vlahe pominju i vizantijski, srpski, bugarski, ugarski i zapadnoevropski pisci, koji ih dosledno opisuju kao prepoznatljivu zajednicu sa karakterističnim načinom života. Upravo zbog toga Đuresku smatra da njihovo prisustvo na Balkanu predstavlja dobro dokumentovanu istorijsku činjenicu.

Jedan od događaja kojem posvećuje posebnu pažnju jeste ustanak braće Petra i Asena 1185. godine. Pozivajući se na vizantijskog istoričara Niketu Honijata, Đuresku zaključuje da su Vlasi imali značajnu ulogu u događajima koji su doveli do stvaranja Drugog bugarskog carstva. Time pokazuje da oni nisu bili marginalna zajednica, već važan politički i vojni činilac srednjovekovnog Balkana.

Istovremeno, Đuresku ne zastupa stav da su balkanski Vlasi bili potpuno odvojeni od romanskog stanovništva severno od Dunava. Naprotiv, smatra da su Vlasi južno od Dunava, zajedno sa precima današnjih Rumuna, Aromuna, Meglenorumuna i Istrorumuna, pripadali široj istočnoromanskoj zajednici nastaloj procesom romanizacije. Prema njegovom tumačenju, između romanskih zajednica sa obe strane Dunava postojale su istorijske, jezičke i kulturne veze, iako su se razvijale u različitim političkim okvirima.

Važno je naglasiti da Đuresku ne koristi pojam „Rumuni“ u današnjem nacionalnom smislu. Kada piše o srednjem veku, pod tim pojmom podrazumeva istočnoromansko stanovništvo koje je, prema njegovom shvatanju, nastalo romanizacijom balkansko-podunavskog prostora. Zato balkanske Vlahe ne opisuje kao „rumunsku manjinu“, već kao deo šire istočnoromanske zajednice čiji su se pojedini ogranci tokom vekova razvijali u različitim državama i pod različitim istorijskim okolnostima.

Đureskuovo delo stoga ne podržava ni krajnost da su balkanski Vlasi bili potpuno izolovana zajednica bez ikakvih veza sa severom, niti tvrdnju da su predstavljali stanovništvo koje je jednostavno doseljeno iz severnodunavskih zemalja. Njegov zaključak je nijansiraniji: Vlasi su bili autohtona istočnoromanska populacija Balkana sa sopstvenim istorijskim razvojem, ali i sa zajedničkim romanskim nasleđem i dugotrajnim vezama sa drugim istočnoromanskim zajednicama.

Upravo u tome leži trajna vrednost Đureskuovog rada. Njegova istraživanja pokazuju da se istorija Vlaha ne može svesti na savremene nacionalne kategorije. Srednjovekovni Balkan bio je prostor u kojem su se narodi, jezici i kulture vekovima preplitali, pa se i istorija Vlaha može razumeti samo u tom širem istorijskom kontekstu.

Literatura

Constantin C. Giurescu, Istoria Românilor, București, 1935.

Mit o „pokvarenom jeziku“: Zašto su Vlasi u Srbiji autentični balkanski starosedeoci

Piše: Redakcija "Vlasi Balkana – Čuvari romanskog nasleđa"

Kada politički aktivisti i kabinetski lingvisti izjave da je jezik Vlaha u istočnoj Srbiji samo „pokvareni dijalekt savremenog rumunskog“, oni ne pokazuju samo nepoštovanje – oni pokazuju zastrašujuće nepoznavanje istorije i demografije Balkana. Njihova teza se ruši onog trenutka kada iz udobnih fotelja kroče na teren i suoče se sa živom stvarnošću i ogromnim razlikama među samim vlaškim govorima.

Najočigledniji primer su Crnorečki Vlasi, čiji se govor toliko razlikuje od govora u Krajini ili ka Homolju. Kako je moguće da jedan te isti „dijalekt“ ima tako duboke, nepremostive razlike unutar svega nekoliko desetina kilometara?

Odgovor leži u istorijskoj istini koju zvanični Bukurešt uporno ignoriše: Vlasi u istočnoj Srbiji su u svojoj osnovi balkanski starosedeoci.

Starosedelačka većina i talasi migracija

Zvanična rumunska istoriografija pokušava sve romanske govore na Balkanu da spakuje u isti koš i predstavi ih isključivo kao rezultat seoba sa severa Dunava iz 18. veka. To je gruba manipulacija istorijskim činjenicama koja prećutkuje ključne istorijske procese.

Niko ne negira da je migracija iz Vlaške bilo. Međutim, ti migranti na desnu obalu Dunava nisu došli na praznu teritoriju, niti su ikada činili većinu. Pre svega, u Ključu, Negotinskoj Krajini, kao i u celoj Timočkoj Krajini, odvajkada je živelo autohtono, starosedelačko vlaško stanovništvo – potomci romanizovanih meštana unutrašnjeg Balkana koji su preživeli dolazak Slovena.

Ono što zvanični Bukurešt namerno prećutkuje jeste da su se vekovima pre tog 18. veka migracije masovno odvijale u suprotnom smeru – sa Balkana preko Dunava, i to mnogo pre dolaska Turaka.

Migracije stanovništva preko Dunava imaju duboke istorijske korene koji sežu još u doba rimskih osvajanja i rani srednji vek. Ta vekovna kretanja i mešanja naroda zapravo su oblikovala i stvorila današnju sliku na terenu. Vladari sa severa Dunava su u više navrata nudili besplatnu zemlju i poreske olakšice kako bi naselili svoje oblasti, što je privlačilo kako vlaške starosedece sa Balkana, tako i Srbe i Bugare. Na to su se nadovezivale stalne migracije stočara u potrazi za boljom ispašom, kao i beg naroda pred pustošenjima u srednjovekovnim ratovima. Kasnije, pod pritiskom osmanskih najezda i austrijsko-turskih ratova, ti zbegovi preko reke postali su još masovniji.

Osim toga, zvanični popisi iz tog doba često daju iskrivljenu sliku, jer previđaju samu logiku preživljavanja na tadašnjem Balkanu. Pod osmanskim pritiskom, i Vlasi i Srbi su se masovno povlačili u teško pristupačna planinska sela, što dalje od glavnih drumova i očiju carske administracije, ostajući tako potpuno nevidljivi za državne poreznike. Sa druge strane, kada bi ratni zulumi postali nepodnošljivi, ova dva naroda delila su istu zbegovsku sudbinu. Masovne seobe su ih vodile na sever, u Ugarsku i Austriju. S obzirom na to da su Banat i delovi današnje Rumunije bili u sastavu istog tog Habzburškog carstva, kretanje stanovništva preko Dunava nije bilo odlazak u tuđinu, već prirodna migracija unutar jednog šireg geopolitičkog prostora. Kada su se prilike na jugu smirile, ti ljudi su se jednostavno vratili svojim kućama, donoseći sa sobom i nove pridošlice koje su stekli kroz vekovni zajednički život u izgnanstvu.

Kada su se prilike u Srbiji stabilizovale, mnogi od potomaka tih ljudi su se vratili na svoja prastara ognjišta. Dakle, ti takozvani „migranti“ iz 18. veka u velikoj meri nisu bili nikakvi stranci, već potomci vlaških starosedelaca (i srba) koji su se vratili svojoj kući, zatvarajući istorijski krug privrednih i ratnih seoba.

Dok su se u Negotinskoj Krajini i Ključu ti povratnici i noviji doseljenici pomešali sa starosedeocima koji nisu ni odlazili, Crnorečki Vlasi su zbog geografske izolacije ostali potpuno po strani tih procesa. U njihovim selima tek po koja porodica potiče od tih kasnijih faza doseljavanja, uglavnom iz savremenih mešovitih brakova. Zbog toga su Crnorečki Vlasi sačuvali izvornu jezičku matricu koja jasno svedoči o dubokoj balkanskoj autohtonosti.

Mit o „pokvarenom jeziku“ i laboratorija u Bukureštu

Proglasiti prastari govor vlaških starosedelaca „pokvarenim rumunskim“ je naučni apsurd. Moderni rumunski jezik je politički projekat iz 19. veka – jezik „stvoren u laboratoriji“ tako što je uzet jedan lokalni dijalekt oko Bukurešta, nasilno očišćen od autohtonih balkanskih i slovenskih elemenata, i veštački dopunjen hiljadama francuskih i italijanskih neologizama.

Vlasi u istočnoj Srbiji nikada nisu bili deo tog političkog i državnog projekta. Dok je Bukurešt menjao svoj jezik dekretima, vlaški govori su se na tlu Srbije razvijali prirodno i organski. Oni su živa vremenska kapsula koja je sačuvala prastaru romansku leksiku koja je u samoj Rumuniji davno izbrisana.

 Autentični identitet

Izjednačavati autohtone govore Vlaha iz istočne Srbije sa književnim standardom u Rumuniji je isto što i tvrditi da je staroengleski jezik zapravo „pokvareni moderni engleski“.

Vlasi istočne Srbije nisu „propustili“ rumunsku jezičku reformu – oni u njoj nisu ni učestvovali jer imaju sopstveni identitet, sopstvenu istorijsku sudbinu i neraskidivu vezu sa Srbijom u kojoj vekovima žive kao svoji na svome. Pokušaj političkog krojenja njihove istorije pada na najvažnijem ispitu: na jeziku samog naroda.

Referenca za istorijski kontekst: Analiza demografskih kretanja i autohtonog kontinuiteta romanskog stanovništva na unutrašnjem Balkanu kroz vekove.

Национализам против Влаха

  

Пише : Др Том Џ. Винифрит 

Прославио сам свој шездесет пети рођендан у Саранди, у југозападној Албанији. До овог места се лако стиже бродом са Крфа и то је безбедно и пријатно место за одмор. Влаха има у том подручју и широм јужне Албаније. Недавно сам писао о овим Власима у књизи под називом „Пустоши, пограничја“. Нажалост, многи од ових Влаха немају нарочито дугу историју. Напротив, неки од њих тврде да су били вечити луталице и да им је куће дао тек после рата сада дискредитовани режим Енвера Хоџе.

    То није случај на југоистоку Албаније, где постоји неколико влашких села са релативно дугом историјом. Плеаса, позната у аналима Друштва Фарсаротул, једно је од тих села, мада је, опет, нажалост, млади људи из Плеасе сада раде и живе у Грчкој. Исто одсуство свих осим веома младих и веома старих може се наћи у Воскопоји, најпознатијем влашком селу које је у седамнаестом и осамнаестом веку било град знатног богатства.

    Још увек постоји велика разлика између Воскопоја у седамнаестом веку и старих Римљана. У својој најновијој књизи покушао сам да попуним ову празнину спекулацијама о византијском граду Диаболису за који мислим да се налази близу Плеасе и Воскопоја. Археологија је тешка у овом подручју где се сусрећу Грчка, Албанија и бивша Југославија, а наши књижевни извори, византијски или италијански, су нејасни по питању географије и етничке припадности. Али ово је подручје где се Власи први пут помињу у историји, убивши брата бугарског цара 976. године између Преспе и Касторије.

    И даље постоји јаз од око четири стотине година између 976. године и последње познате појаве латиноамеричког говорног подручја на Балкану, када су, изгледа, насељавали северозападни део полуострва, док су јужни и источни део говорили грчки. Неки римски грађани су наставили да говоре, али не и да пишу, матерњим језицима, и управо тој чињеници дугујемо опстанак албанског језика, али грчки и латински су имали супериорнији статус и да није било словенских инвазија, вероватно би данас поделили Балкан на подручја где се говори латински и грчки.

    Како је речено, словенски језици преовлађују у већини балканских земаља, а модерна Грчка, Албанија и Румунија су једине државе које имају несловенски језик. Власи у њиховим раштрканим џеповима су прилично неугодан подсетник на времена пре Словена када је велики византијски цар Јустинијан, и сам говорник латинског језика, владао становништвом мешане расе, али сасвим другачијом мешавином него што је данас.

    Управо овде се морамо суочити са тешкоћом да историја на Балкану тежи да поприми националистички тон. За Албанце је важно утврдити да су потомци древних Илира и да су одувек насељавали своје предачке земље. Стога им је тешко што на југу земље још увек постоје влашки и грчки говорници, а чини се да их је било више у средњем веку. За Грке, Власи су потомци римских легионара и грчких мајки, постављених да чувају планинске превоје, иако је чудно да ови потомци уче језике на коленима својих очева. За Румуне, Власи су сеоски рођаци који су се мистериозно и без мотива одвојили у средњем веку од главне групе латинских говорника северно од Дунава, при чему је ова група подједнако мистериозно усвојила латински као свој језик упркос томе што је била окупирана од стране Рима мање од двеста година.

    Могуће је да одговор на проблем Влаха лежи у области којој намеравам да будем предмет моје следеће књиге, наиме у Северној Албанији. Ово је тешка и опасна земља. Римско освајање које се догодило почетком наше ере није, као у Француској или чак у Британији, произвело много опипљивих знакова цивилизације попут градова или путева. На многим класичним атласима, осим неколико локалитета на обали, готово да нема ничега што би се могло приказати у унутрашњости. Окупација Римљана, као и код других освајача, не може, с обзиром на физичке услове земље, бити веома интензивна. Албанци, изузетно поносни на своју независност, инсистирају на овој тачки. Они указују на опстанак албанског језика да би то доказали и тврде да су материјални остаци пронађени на разним локалитетима у Северној Албанији, посебно у Команију близу Скодра и Круји, касније Скендербеговој престоници, који датирају од седмог до деветог века нове ере, доказ да је постојао континуитет између древних Илира и модерних Албанаца.

    Други мисле другачије. Срби, жељни да докажу своје право на Косово, истичу да нема доказа да је култура Комани-Круја нужно албанска или илирска. Енглески археолог Вилкс сматра да су локалитети могли бити дело латинизованих становника северне Албаније, можда мало цивилизованијих од неких њихових суседа који су наставили да говоре својим матерњим језиком. Са распадом Римског царства и словенским инвазијама, и говорници латинског и илирског језика повукли су се у брда и заборав, иако постоји мистериозан помен Романа у овом подручју од стране Константина Порфиригенита у десетом веку. Са поновним успостављањем византијске власти у овом тренутку, обе групе поново улазе у историју; а хроничари сада говоре о Власима и Албанцима. Са распадом византијске моћи у тринаестом веку, и Власи и Албанци су се преселили ка просперитетнијим пашњацима на југу. Османско освајање у петнаестом веку и каснији прелази у ислам коначно су ставили тачку на опстанак Влаха у северној Албанији, иако је на Косову било много говорника влашког језика у сећању живих, баш као што постоје изненађујући помени Влаха у српским хроникама из четрнаестог века.

    Већи део овога је хипотетички и биће подложан приговорима због недостатка доказа. Надам се да ћу пронаћи ове доказе током посета Албанији. Такве посете неће бити лаке. Отворен сам за понуде помоћи од млађих, спремнијих, храбријих и боље квалификованих радника на терену. Са шездесет пет година неки кажу да би требало да обрађујем своју башту. Међутим, привлачи ме жеља да докажем лудост национализма у историји. Националне државе с правом желе да скрену пажњу својих грађана на своје национално наслеђе. У Албанији, где су прво комунизам, а затим плитки материјализам биле силе које су деловале против културе, једино је прикладно да се историја албанског језика правилно цени. Али то не значи да треба да игноришемо чињеницу да су у средњем веку делови Албаније били насељени људима који су говорили грчки, словенски или влашки, или можда све ове језике, као и албански. Сви смо ми чланови људске расе. Албански националисти, попут грчких, румунских и словенских историчара, изгледа да ово игноришу.

Dimitrije Ončul: Balkan je kolevka iz koje je potekao istočni romanizam

Dimitrije Ončul (1856–1923) – utemeljivač kritičke istoriografije. Source: Wikipedia

Kada politički krugovi iz Bukurešta pokušavaju da predstave balkanske Vlahe kao neku vrstu „odbegle dijaspore“, oni svesno prećutkuju radove čoveka koji je utemeljio modernu kritičku istoriografiju u Rumuniji. Dimitrije Ončul (Dimitrie Onciul, 1856–1923), profesor Univerziteta u Bukureštu i predsednik Rumunske akademije, zadao je najteži udarac romantičarskim mitovima u svojoj revolucionarnoj studiji „Teorija admigracije“ (Teoria admigrațiunii. Studiu critic asupra istoriografiei românești, 1885–1886).

U ovom radu, objavljenom u najuticajnijem naučnom časopisu tog doba Convorbiri Literare, Ončul je hirurški precizno dokazao ono što je danas trn u oku zvaničnoj politici: Balkan je istorijska kolevka i glavno središte formiranja svih Vlaha, a ne Karpati.

Rušenje dacijanskog mita

Pre Ončula, zvanična romantičarska istorija u Rumuniji je tvrdila da su Rimljani u Dakiji (današnjoj Rumuniji) magično opstali na istom mestu od antike do srednjeg veka, bez obzira na vekovne najezde varvara. Ončul je uveo strogu kritičku metodu i dokazao:

• Prekid kontinuiteta na severu: Nakon povlačenja cara Aurelijana 271. godine n.e., zvanična rimska uprava, vojska i glavnina građanskog romanskog stanovništva evakuisane su južno od Dunava. Na severu Dunava, u napuštenoj Dakiji, prekinut je državni kontinuitet, a tamo je ostalo uglavnom neromanizovano, varvarsko stanovništvo (Slobodni Dačani i Karpi) koje nikada nije ni primilo latinski jezik niti rimski način života.

• Arheološki dokazi: Nakon 271. godine na prostoru današnje Rumunije potpuno nestaju rimski natpisi, rimski novac prestaje masovno da cirkuliše, a gradovi propadaju i pretvaraju se u ruševine koje naseljavaju germanska i slovenska plemena. Tamo više nije bilo institucionalne osnove za masovno prenošenje latinskog jezika s kolena na koleno.

• Balkan kao stvarna kolevka: Formiranje naroda i transformacija latinskog jezika u protorumunski (balkanski latinski) odigrali su se na unutrašnjem Balkanu (prostor današnje istočne Srbije, Bugarske i Severne Makedonije). Tu, u bezbednosti Balkanskog poluostrva (u provincijama kao što su Dacia Ripensis i Dacia Mediterranea), nastalo je i opstalo vlaško narodno jezgro.

• Proces admigracije: Tek vekovima kasnije (od 12. veka), kroz proces koji Ončul naziva admigracija (doseljavanje radi pridruživanja), delovi ovog velikog i brojnog balkanskog vlaškog naroda počinju da prelaze reku na sever. Oni naseljavaju teritoriju današnje Rumunije, gde se spajaju sa retkim, preostalim romanskim elementima na Karpatima i svojom brojnošću ih potpuno asimiluju.

Šta to znači za današnje Vlahe?

Zaključak Dimitrija Ončula je jasan: Vlasi u istočnoj Srbiji i na širem Balkanu nisu nikakva „manjina koja se doselila iz Rumunije“. Suprotno od toga – oni su direktni potomci autohtonog stanovništva koje je ostalo u sâmoj prapostojbini istočnog romanizma, na južnoj strani Dunava.

Balkanski Vlasi su istorijski stariji od moderne rumunske nacije i imaju svako legitimno i istorijsko pravo da svoj autentični identitet, jezik i kulturu čuvaju na sopstvenoj zemlji.

Referenca za blog:

Dimitrie Onciul, Teoria admigrațiunii. Studiu critic asupra istoriografiei românești, Convorbiri Literare, Iași, 1885–1886.

ŠIFRA ROMANUS: Zašto balkanski Vlasi nisu Rumuni i kako je Vizantija preživela u njihovom imenu

Piše: Redakcija "Vlasi Balkana – Čuvari romanskog nasleđa"

Dok je moderna Rumunija u 19. veku svesno „ubila“ Romeja u sebi da bi rodila Evropljanina, balkanski Vlasi su uradili suprotno. Oni su odbili da postanu nacija kako bi ostali jedini autentični potomci Istočnog carstva. Ovo je priča o najvećoj terminološkoj prevari balkanistike.

Pitanje identiteta balkanskih Vlaha decenijama je zatočeno u prokrustovoj postelji moderne balkanistike, koja svaki romanski pomen na poluostrvu automatski pripisuje uticaju moderne rumunske nacije. Međutim, kada balkanski Vlah u planinama Epira, Makedonije ili istočne Srbije za sebe kaže „Juo mis Rumăn“, on ne izgovara lozinku modernog nacionalizma, već aktivira drevnu, fosilizovanu šifru Romanus.

Dok je na severu Dunava ovaj termin podvrgnut svesnoj „hirurgiji identiteta“ kako bi se prilagodio zapadnim idealima nacije-države, na jugu je on ostao poslednji živi eho jedne nestale civilizacije — on je preživeo kao vizantijska, a ne etnička kategorija. Ovaj rad polazi od radikalne, ali istorijski nužne premise: Vlasi nisu Rumuni. Oni su direktni baštinici Romejskog carstva , a njihovo ime nije nacionalna odrednica, već civilizacijski trag unutar osmanske Rumelije.

---

Naslednici Carstva koje nije postojalo

Pojam „Vizantija” je terminološka konvencija uvedena u 16. veku, dok su njeni savremenici državu nazivali Vasilija Romeon (Βασιλεία Ρωμαίων) — Carstvo Rimljana. Unutar njenih granica, naziv Romania (Ρωμανία) označavao je civilizacijski prostor carstva. Taj univerzalni hrišćanski i politički identitet Romeja (Rimljana) postao je zajednički koren za sve romanske grupe, ali se podelio na dva civilizacijska pola.

Severna hirurgija: Kako se kovala moderna Rumunija

Na severu Dunava, naziv România se postepeno kristališe kroz narodni jezik, što potvrđuje i Njakšuovo pismo iz 1521. godine. Međutim, moderna Rumunija u 19. veku vrši svesnu „relatinizaciju“.

• Cilj: Identifikacija sa antičkim, paganskim Rimom i Trajanom.

• Metod: Napuštanje ćirilice i balkanskih kulturnih veza kako bi se stvorio identitet okrenut Zapadu. Ovde reč Roman postaje nacionalna odrednica.

 Eho Rumelije: „Juo mis Rumăn“ kao lozinka, a ne nacija

Balkanski Vlasi ostali su u srcu Rumelije (osmanske administrativne naslednice Vizantije). Njihov identitet nikada nije prošao kroz proces zapadne nacionalizacije. 

Srpski dokaz: Vlasi u senci Dušanovog zakonika

Srpski izvori, poput Dušanovog zakonika i hrisovulje manastira Banjska, pružaju neprocenjive dokaze. Za srpske vladare, oni su „Vlasi“ sa specifičnim pravima (Jus Valachicum). Oni su unutar srpske države živeli kao „Romeji“ koji govore romanskim jezikom, potpuno integrisani u balkanski pravoslavni svet, bez ikakve političke ili kulturne veze sa prostorima preko Dunava.

Intelektualni kolonijalizam i poslednja odbrana Vizantije

Konačna istina o romanskom identitetu na Balkanu ne leži u sličnosti njihovih jezika, već u nepremostivom jazu njihovih sudbina. Nazvati balkanske Vlahe Rumunima nije samo istorijska netačnost – to je čin intelektualnog kolonijalizma. To je pokušaj da se jedno organsko, vizantijsko nasleđe ugura u uske okvire moderne nacionalne države sa kojom nikada nije delilo ni granice, ni snove.

Kada Vlah kaže „Juo mis Rumăn“, on ne traži pasoš u Bukureštu; on svedoči da Vizantija nikada nije sasvim pala dokle god ima onih koji nose njeno ime kao svoju najdublju suštinu. Velika vizantijska prevara se završava ovde, u razumevanju da su Vlasi poslednji slobodni čuvari romejskog koda, preostali tamo gde se istorija više ne piše, već živi.

Literatura:

• Djuvara, N. (2012). O preciznom poreklu rumunskog naroda.

• Iorga, N. (1935). Byzance après Byzance.

• Novaković, S. (1913). Selo.

• Bataković, D. T. (2000). Balkanski narodi i njihove istorijske svesti.

Kolevka je na Balkanu: Kako je akademik Aleksandru Filipide dokazao autohtonost balkanskih Vlaha

Osnivač rumunske filologije u svom kapitalnom delu srušio mit o karpatskom poreklu i dokazao da Vlasi istočne Srbije i Balkana nisu doseljenici.

Piše: Redakcija "Vlasi Balkana – Čuvari romanskog nasleđa"

U potrazi za istorijskom istinom o poreklu Vlaha, često se suočavamo sa narativom koji pokušava da prikaže balkanske Vlahe kao neku vrstu „odbehle grane“ ili „dijaspore“ moderne Rumunije. Međutim, kada se zagrebe ispod površine političkih mitova i uđe u sferu ozbiljne, rigidne naučne lingvistike i istoriografije, nailazimo na dokaze koji čitavu tu teoriju okreću naglavačke. Jedan od najmoćnijih naučnih argumenata u odbrani autentičnosti balkanskih Vlaha dolazi iz pera samog osnivača moderne rumunske filologije – akademika Aleksandrua Filipidea (Alexandru Philippide).

Filipide (1859–1933), profesor Univerziteta u Jašiju i član Rumunske akademije, posvetio je svoj život istraživanju korena romanskih govora u istočnoj Evropi. Njegovo monumentalno dvotomno delo „Poreklo Rumuna“ (Originea românilor) predstavlja vrhunac pozitivističke nauke. Za naš blog, Filipideov rad je od neprocenjive važnosti jer on naučno dokazuje šokantnu tezu za sve zastupnike karpatskog mita: glavni centar romanizacije i nastanka istočnoromanskog stanovništva odigrao se južno od Dunava, na unutrašnjem Balkanu.

Alexandru Philippide (1859–1933).
Izvor fotografije: Wikipedia

Lingvistički dokaz: Latinski jezik Balkana je stariji

Filipide je poreklu naroda pristupio kroz strogu analizu jezika, svestan da narod može da izmisli priče i legende, ali da struktura jezika i glasovne promene nikada ne lažu. Detaljno analizirajući vlaške govore na Balkanu i upoređujući ih sa dačko-rumunskim na severu, Filipide ovažava zaključak da vlaški govori na Balkanu poseduju fonetske i leksičke osobine koje su znatno arhaičnije i bliže izvornom vulgarnom latinskom jeziku Rimskog carstva.

To znači da se romanizacija na Balkanu odvijala dublje, temeljnije i znatno duže nego severno od Dunava. Dok je rimska Dakija (današnja Rumunija) bila pod vlašću Rima svega oko 160 godina, Balkan je bio pod direktnim rimskim i ranovizantijskim latinskim uticajem više od pola milenijuma. Filipide zaključuje da je stabilno romansko stanovništvo moglo nastati samo tamo gde je Rim vladao vekovima – na Balkanu.

Istorijski dokazi iz II toma: Istočna Srbija kao antičko utočište

U drugom tomu svog kapitalnog dela, koji je fokusiran isključivo na istorijsku i geografsku rekonstrukciju, Filipide detaljno opisuje šta se dešavalo sa romanskim stanovništvom na Balkanu nakon sloma rimske vlasti.

Za razliku od pseudoistoričara koji tvrde da je prostor današnje istočne Srbije bio potpuno ispražnjen, Filipide objašnjava da su brdsko-planinski predeli južno od Dunava poslužili kao prirodna tvrđava. Kada su u 6. i 7. veku Sloveni, Avari i drugi narodi preplavili balkanske doline, autohtoni balkanizovani Rimljani (preci današnjih Vlaha) nisu pobegli na sever preko Dunava. Prema Filipideovoj istorijskoj rekonstrukciji, oni su se povukli u nepristupačne planinske masive – uključujući Homolje, Kučajske planine i dolinu Timoka. Tu su, u izolaciji, vekovima čuvali svoj rimski identitet i svoj prastari oblik latinskog jezika.

Istorijski obrt: Balkan je kolevka, a ne Karpati

Iz ovih činjenica proističe Filipideova čuvena teorija o migracijama, koja je izazvala priličan nemir među romantičarskim istoričarima u Bukureštu. Filipide do kraja stoji iza teze da se proces formiranja proto-romanskog naroda završio na prostoru južno od Dunava, obuhvatajući teritorije današnje istočne Srbije, Makedonije, Bugarske i Albanije.

Tek znatno kasnije, u razvijenom srednjem veku (oko 12. i 13. veka), delovi ovog autohtonog balkanskog romanskog stanovništva počeli su u velikim talasima da se pomeraju ka severu, naseljavajući prostor današnje Rumunije.

Za našu raspravu ovo je ključni adut: Balkanski Vlasi nisu došli iz Rumunije; naprotiv, preci današnjih Rumuna su otišli sa Balkana! Iz ugla istorijske hronologije koju Filipide postavlja u svom drugom tomu, Vlasi istočne Srbije i Rumuni iz Rumunije su dva bratska naroda koja dele istog pretka, ali su Vlasi ti koji su ostali na izvoru, na svojim vekovnim ognjištima južno od Dunava, dok su Rumuni njihovi daleki rođaci koji su otišli na sever i izgradili drugačiju istorijsku sudbinu.

Rušenje mita o dijalektu

Zvanični nacionalni programi često pokušavaju da balkansko-vlaške govore unize na nivo „dijalekata modernog rumunskog jezika“. Filipideov rad jasno pokazuje koliko je takva tvrdnja naučno neodrživa.

Usled prekida komunikacije nakon dolaska Slovena, prastaro romansko jezičko stablo na Balkanu se definitivno raspalo. Vlaški govori istočne Srbije ostali su izolovani u svom izvornom balkanskom jezgru, nastavivši svoj potpuno samostalan i autentičan razvoj, paralelno sa govorima severno od Dunava, a ne pod njihovim uticajem. Nazivati jezik balkanskih Vlaha „dijalektom rumunskog“ je isto što i tvrditi da je španski jezik dijalekt portugalskog ili rumunski jezik dijalekt italijanskog. Radi se o sestrinskim jezicima koji dele zajedničkog pretka (balkanski latinski), ali imaju potpuno odvojenu istorijsku sudbinu.

Zašto je Filipide neugodan za asimilatore?

Rad akademika Aleksandrua Filipidea je neprocenjiv jer ogoljava motive moderne asimilacije. Ako je osnivač rumunske filologije dokazao da je prostor Balkana izvorište i čuvar najstarijeg romanskog sloja, onda svaki pokušaj da se balkanskim Vlasima nametne savremeni rumunski jezik (koji je veštački standardizovan, književno uobličen i menjan tek u 19. veku) predstavlja nasilje nad istorijom i lingvistikom. Vlasi istočne Srbije imaju svoj istorijski legitimitet koji je stariji od modernih nacionalnih projekata.

Istorijski dug prema svedocima starine

Kada vam sledeći put neko ponudi političku bajku o tome kako su svi Vlasi zapravo Rumuni koji su "prebegli" u Srbiju, dovoljno je da ga uputite na kapitalno delo akademika Aleksandrua Filipidea.

Njegova naučna zaostavština nas uči da balkanski Vlasi nisu nikakva manjina koja je zalutala na Balkan, već živi spomenik antičke istorije ovog prostora. Oni nisu poreklom iz Rumunije, niti su "mlađa braća" moderne rumunske nacije. Oni su svedoci vremena kada je Balkan govorio latinski, i kao takvi, oni su svoji na svome – autentični, nezavisni i jedinstveni čuvari romanskog nasleđa.