Balkanska kolevka Rima: Zašto Vlasi nisu došli u Srbiju, već su odavde potekli

Autor: Redakcija "Vlasi Balkana – Čuvari romejskog nasleđa"

Da li ste znali da se u istočnoj Srbiji i danas govori jezik koji je direktna veza sa rimskim legionarima? Dok nam pojedinci često sugerišu da su Vlasi doseljenici sa severa, istorijske činjenice govore nešto sasvim drugo. Vlasi istočne Srbije nisu „ostatak migracije iz Rumunije“, već poslednji čuvari drevnog balkanskog latiniteta koji je nekada pokrivao čitavo poluostrvo.

---

Mit o Dakiji vs. Realnost Balkana

Suprotno tezi pojedinih rumunskih istoričara o kratkotrajnoj romanizaciji Dakije (koja je pod Rimom bila jedva 165 godina), argumenti ukazuju na to da je istočna Srbija i centralni Balkan prava kolevka vlaškog stanovništva.

• Trajanje uticaja: Dok je Dakija napuštena već 271. godine, prostor današnje istočne Srbije bio je pod rimskom upravom i kulturnim uticajem preko 600 godina.

• Lingvistički fosil: Ovde je stvoren autentični balkanski latinitet. Za razliku od savremenog rumunskog jezika, koji je u 19. veku prošao kroz proces veštačke „re-latinizacije“, govor Vlaha u Srbiji čuva oblike bliže vulgarnom latinskom jeziku rudara i vojnika.

Jirečekova linija – Ključni dokaz latinskog uticaja na Balkanu Ova mapa pokazuje granicu između latinskog i grčkog jezičkog uticaja, smeštajući istočnu Srbiju duboko u sferu Rima.

Tri lica vlaškog identiteta

Današnja slika Vlaha u istočnoj Srbiji nije homogena. Ona je slojevit mozaik tri grupe:

1. Munćani (Planinci): Pravi starosedeoci. Oni su direktni potomci romanizovanog balkanskog stanovništva koji nikada nisu napuštali ove prostore.

2. Ungurjani i Carani: Potomci onih koji su nekada emigrirali ka Banatu ili Erdelju, pa se u 18. veku vratili na pradedovska ognjišta u Srbiju.

3. Bufani: Potomci rudara iz Oltenije koji su se doselili tokom 19. veka.

Felix Romuliana – Carsko naslijeđe istočne Srbije Velelepna palata cara Galerija kod Zaječara svjedoči o vekovima rimske uprave na ovim prostorima.

Od ratnika-konjanika do temelja srpske nacije

Malo je poznato da su u srednjovekovnoj Srbiji Vlasi bili ključni vojni element. Kao vrsni konjanici, činili su udarnu iglu vojske kneza Lazara i despota Stefana. Upravo taj vojnički status i zajednička odbrana hrišćanstva od Osmanlija ubrzali su stapanje dva naroda. Oni danas čine značajnu genetsku osnovu stanovništva Šumadije, dinarskih predela i Krajine.

Zanimljivost: 

Od XI veka nadalje, prisustvo Vlaha postaje toliko dominantno da vizantijski autori čitava geografska područja definišu vlaškim imenom:

• Velika Vlahija (Megale Vlachia): Područje Tesalije (Helada).

• Mala Vlahija: Etolija i Akarnanija.

• Gornja i Donja Vlahija: Regije Pinda i Ahaje.

Ova rasprostranjenost (od Halkidika do Peloponeza i jonskih ostrva) svedoči o visokom stepenu socijalne organizovanosti. Vlasi su posedovali sopstvenu društvenu hijerarhiju koju su činili arhonti, pramićuri, kneževi, prokritoi (čelnici) i župani, vršeći administrativne i vojne funkcije unutar Carstva (Rvînte, 2003).

Dinastija Asena i car Kalojan u 12. veku svedoče o snažnom vlaškom elementu na Balkanu mnogo pre formiranja prvih vlaških kneževina severno od Dunava.

 

Srednjovjekovni vitezovi – Veza sa statutarnim Vlasima 

Zašto je istorija „skrivena“?

Dva su ključna razloga zašto se danas o ovome malo govori:

• Prirodna asimilacija: Kroz zajedničke slave, običaje i Srpsku pravoslavnu crkvu, dva naroda su se organski stopila.

• Obrazovna politika: Vlasima je kroz vekove bilo uskraćeno školovanje na maternjem jeziku. Obrazovanje na srpskom postalo je jedini put ka pismenosti i društvenom ugledu, pa se vlaški jezik polako povlačio iz javnog prostora u intimu doma.

Zaključak

Vlasi istočne Srbije su živa veza sa antičkim Balkanom. Oni su neizostavni deo srpskog istorijskog mozaika – narod koji je preživeo pad Rima, seobu Slovena i vekove pod Turcima, čuvajući svoj identitet u tišini Homoljskih planina.

---

Da li vam je ovaj tekst bio koristan? Podelite ga i pomozite da se sazna istina o našim korenima!

Румунски парламент: Власи су Румуни, а не Власи

У априлу 2005. године, Ароманска заједница у Румунији (ACR) покренула је поступак за добијање статуса националне мањине за Аромуне у Румунији. Након три године административне бирократије, ACR је одлучила да поднесе тужбу против румунске владе због поништавања делова Владине резолуције бр. 589/2001 о оснивању Савета националних мањина у Румунији. Према члану бр. 2 ове резолуције, Савет националних мањина састоји се од три члана сваке организације националне мањине која је заступљена у румунском парламенту. Али да би имала представника у парламенту, мањинска група мора бити члан Савета националних мањина. Стога се чини немогућим да било која група, осим тих 18 националних мањина које су тренутно заступљене у румунском парламенту, стекне статус националне мањине. Ове године – пет година касније – овај спор између ACR и румунске владе биће суђен пред Европским судом за људска права. Мотивација коју ACR наводи за подношење тужбе је покушај да се „осигурају мере заштите за аромунску етничку групу“.

Румунски парламент је 23. октобра 2007. године усвојио Закон бр. 299/2007 о подршци Румунима који живе ван Румуније (формално познатим као „Румуни одасвуд“). Била је то оштра дебата о амандману којим се наводи да Аромуни треба да буду укључени у категорију „Румуни одасвуд“. Имали смо чудну ситуацију да су неки Аромуни лобирали да се Аромуни сматрају „Румунима одасвуд“, док су други Аромуни лобирали за супротно. Амандман је првобитно усвојен, али је дошло до техничке грешке и поступак гласања је поновљен. Амандман је други пут одбијен, али са уравнотеженим гласањем. Шест година касније, 8. маја 2013. године, Посланички дом је гласао о Закону бр. 176/2013, којим се допуњује Закон бр. 299/2007 прецизирањем шта значи „Румуни одасвуд“. Између осталих у овој категорији, закон је обухватао „Армани, Арманџи, Аромани, Кутовлахи, Фарсероти, Македоромани, Македо-Романи, Македо-Арманџи“. Овог пута гласање је било веома неуравнотежено (293 су гласала за закон, 2 су гласала против њега, а 5 је било уздржаних). АЦР је лобирао против закона пре гласања и снажно је протестовао због закона када је усвојен.

Чак и ако се на први поглед чини да нема везе између два горе описана догађаја, желимо овде да напоменемо да је последњи национални попис у Румунији (одржан у октобру 2011. године; коначни резултати су објављени 2013. године) Аромуне пописао као Румуне и, штавише, број Аромуна није ни објављен; стога су једине доступне информације из пописа из 2002. године, којим је пописано 25.053 Аромуна и 1.334 македонских Румуна. Поређења ради, АЦР има око 7.000 чланова.

Дана 9. августа 2013. године, Америчка централна комисија (АЦР) сазвала је састанак испред седишта румунске владе поводом обележавања стогодишњице Букурешког споразума, којим је окончан Други балкански рат 10. августа 1913. године. Око 200 људи окупило се на овом састанку (треба додати да је био веома врућ дан усред празничне сезоне). Међу осталим транспарентима (за очување ароманског језика, у складу са Препоруком Европског парламента 1.333   ) био је и један који је био против усвајања Закона бр. 299: „Желимо да останемо Аромани!“

Шта су политичари у румунском парламенту који су гласали за Закон 176/2013 (који каже да су Аромуни „Румуни одасвуд“) имали на уму? Да ли је то само питање националног поноса? Или је то знак да ће Румунија поново бити укључена у аромунско питање на Балкану? Могуће је да ће овај закон створити потешкоће у односима Румуније са другим балканским земљама – заправо, румунски министар спољних послова, свестан проблема који би могли настати, није подржао овај закон.

Аромуни су обично веома лојални земљи у којој живе. Ово је први пут да видимо аромунску организацију у суђењу против владе земље домаћина (овде треба додати да чланови АЦР доследно говоре о својој лојалности и љубави према Румунији).

 Дана 24. јуна 1997. године, Парламентарна скупштина Савета Европе изгласала је Препоруку 1333 (1997) о армунској култури и језику, најважније достигнуће за Армуне икада, која је укључивала следећи језик:

„Скупштина препоручује да Комитет министара:

i) подстакне балканске државе које чине армунске заједнице да потпишу, ратификују и примене Европску повељу о регионалним или мањинским језицима и позове их да подрже Армуне, посебно у следећим областима:

а) образовање на њиховом матерњем језику;

б) верске службе на армунском у њиховим црквама;

ц) новине, часописи и радио и телевизијски програми на армунском;

г) подршка њиховим културним удружењима;

позове остале државе чланице да подрже армунски језик, на пример стварањем универзитетских професорских места на ту тему и ширењем најзанимљивијих производа армунске културе широм Европе путем превода, антологија, курсева, изложби и позоришних продукција.“

    Оно што је овде такође значајно јесте велики раскол између Аромуна који себе сматрају Румунима и Аромуна који себе сматрају другом етничком групом, и свађа око тога која је страна бројнија. Поново, подаци које имамо нису коначни.

Раскид између две стране делује веома озбиљно. Највећи изазов за будућност би могао бити проналажење пројекта који сви Аромуни у Румунији могу да подрже.

Аутор: Александру Гица