Румунска пропаганда у
североисточној Србији деловала је континуирано од краја седамдесетих година 19.
века. Агитатори који су међу Власима заговарали румунску припадност били су
агенти из Румуније, али поред њих и неки влашки учитељи, свештеници и трговци
који су растурали пропагандни материјал и ширили великорумунске идеје. Врбовање
мањег броја младих Влаха за одлазак на школовање у Румунију почело је почетком 20.
века (D. Petrović; 31.).
Српске државне и војне
власти су на простору североисточне Србије од 1878. до 1896. у касарнама и
кућама малог броја трговаца и свештеника плениле румунске пропагандне књиге (М.
Пејановић; 61-62.). Крајем 19. века један влашки посланик који је био у вези са
тајним румунским пропагандним комитетом у Букурешту, покушао је да у Народној
скупштини Краљевине Србије поднесе интерпелацију којом је захтевано да Власи у
североисточној Србији добију своје школе и цркве (Исто, 62.).
Румунија је од 1900. до 1903. у североисточну Србију слала
свештенике како би деловали према влашком живљу. Српске власти су и ову акцију
пресекле (Исто, 62.). С тим у вези, Атанасије Поповић тврди да су Власи из
североисточне Србије три пута писали властима Краљевине Румуније (1904, 1906. и
1913) да се код власти Краљевине Србије заузму за отварање румунских школа и
установљене румунске црквене јерархије. Букурешт је то наводно одбио како би
задржао добре односе са Београдом (A. Popovici; 6-7.).
И политика Аустроугарске монархије била је усмерена ка томе
да се између православних Срба и православних Румуна засади семе неповерења и
антагонизма, како на њеној територији тако и између Краљевине Србије и
Краљевине Румуније. Аустро-Угарска је током 1913. и 1914. давала сигнале
Румунији да би румунско територијално ширење на простор североисточне Србије
било прихватљиво (T. Georgevitch; 5- 7.).
Одмах после Првог светског рата Румуни су против Србије
деловали кроз Национални комитет Румуна у Србији (који је основан у Кишињеву,
Молдавија) и Лиге за ослобођење Румуна испод српског јарма у Србији и
Македонији (D. Petrović; 31.).
Треба имати на уму да је Краљевина Румунија 1918. знатно
проширена присаједињењем Трансилваније и Буковине (које су раније биле у
саставу Аустро-Угарске) и Бесарабије (која је пре тога била део Руске империје)
(C. Hentea; 2007, 123.).
И српски народ је
стварањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (1918) знатно проширио своју
државну територију, све до Алпа и Јадранског мора. Две снажне краљевине требало
је да утврде границу на простору Баната. Силе Антанте (Русија, Француска и
Велика Британија) су 1916. потписале споразум с Краљевином Румунијом којим су
јој гарантовале територијално проширење на читав простор Баната до Тисе и
Дунава. Међутим, овај споразум је занемарен као што су занемарене и српске
претензије из 1915. на читав Банат (М. Екмечић; 2008, 399.).
Стога је Банат у
априлу 1919. на Мировној конференцији у Паризу подељен између Краљевине Срба,
Хрвата и Словенаца и Краљевине Румуније – српски Банат са Вршцем, Белом Црквом,
Кикиндом, Зрењанином и Панчевом припао је Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, а
румунски Банат с центром у Темишвару је ушао у састав Краљевине Румуније (Љ.
Димић; 2001, 48.).
Када је реч о
румунским претензијама на простор који омеђују Дунав, Тимок, Ртањ и Велика
Морава, Тихомир Ђорђевић пише да нити Краљевина Србији нити велике силе нису
озбиљно схватале „Меморандум Румуна Србије” којим је тражено да се
североисточна Србија после Првог светског рата припоји Краљевини Румунији (T.
Georgevitch; 1919, 7.).
Улазак скоро 70.000
банатских Румуна у састав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца били су прилика да
се тактика румунизације влашког живља веже и за Румуне у српском Банату. Тако
је, на пример, покушано да се абецеда и правопис за Влахе створе по угледу на
банатске Румуне (М. Пејановић; 55.).
Румунска интелигенција
у српском Банату се непријатељски држала према југословенској држави и није се
мирила с чињеницом да читав Банат није у Румунији (Љ. Димић; 1997, 92-94.).
Никола Динкулеску, румунски агент, убеђивао је током 1935. и
1936. Влахе у североисточној Србији да су Румуни, да треба да се повежу
међусобно и са Румунима из српског Баната како би заједно спровели акцију
отцепљења од Југославије (М. Пејановић; 63.).
Румунски национализам
је нови замах добио током Другог светског рата када су границе Краљевине
Румуније проширене до Дњестра и укључиле су историјску руску луку Одесу
(1941-1944) (C. Hentea; 2007, 145-146.).
Фашистичка влада Јона Антонескуа је крајем априла 1941.
затражила од Немачке српски Банат и простор сливова Тимока и Вардара. За
области око Тимока и Вардара је предложено да би могли да постану
немачко-румунско-италијански кондоминујум уз могуће учешће Бугарске у сливу
Тимока. Румунија је страховала да би Мађарска пре ње могла да добије српски
Банат, а Бугарска источну Србију (D. Petrović; 33.).
Српски Банат је остао под управом фолксдојчера. Немци нису
желели да уступе Румунима североисточну Србију (Исто, 47.).
Током Другог светског рата главешине румунских иредентиста у
североисточној Србији били су лидери организације „Ваља Тимокулуј” свештеник
Ђорђе Сувејкић и учитељ Крста Сандуловић (Kristea Sandu). Њихов рад помагало је
неколико румунских министара. Задатке су добијали из Букурешта а главна агитација
према североисточној Србији стизала је из Турну Северина. Власима који су
потписивали да желе уједињење с Румунијом давани су намирнице, новац и
пропагандни материјал (М. Пејановић; 64-65.).
За то време Атанасије Поповић је радио у румунском посланству
у окупираном Београду. Румунска машинерија према Власима је у окупираној Србији
досегла већи замах но што је икада пре имала и за то је уложен велики новац (D.
Petrović; 33, 36.).
Први показатељ било је ослобађање југословенских војника
пореклом из североисточне Србије – који су се изјаснили као Румуни – из
немачког логора у близини Темишвара. Ови заробљеници су пребачени у румунски
логор где су поред побољшане исхране, хигијене и кретања добили прилику да
гледају позоришне представе, слушају радио, иду на игранке и посећују
богослужења на румунском језику. Посетила их је и супруга маршала Антонескуа, а
неке је примио и он сам. Влашки логораши су били у обавези да положе заклетву
румунском краљу. У мају 1941. чак 4.000 ових заробљеника враћено је у североисточну
Србију (D. Petrović; 34.).
У исто време (мај 1941) влашком живљу се прогласом из
Букурешта обратио Ђорђе Сувејкић како би најавио да ће Румунија доћи да „спасе”
и „пригрли” влашки „народ Тимока, Крајине и Мораве” (Исто, 34-35.).
У јуну и јулу 1941. шириле су се гласине да ће румунска
војска прећи Дунав и запосести простор до Пожаревца и Параћина. У извештају
српског жандармеријског вода из Кладова стоји да је један румунски пук 10.
децембра 1941. покушао да се искрца код Текије али су их у томе спречили Немци
(Исто, 38-39.).
Више пажње румунска
иредента је посветила долини Тимока него долини Велике Мораве јер су Власи у
Поморављу били више увезани са Србима (Исто, 39.).
Будући да су Срби били већина у североисточној Србији, Румуни
су пропагандно деловали и према њима. Позивали су се на наводне историјске
румунско-српске пријатељске односе који би и Србе увели у Велику Румунију
(Исто, 39.).
Пошто Сувејкићева
агитација није давала резултате, његова канцеларија у Турну Северину је
почетком 1942. затворена (Исто, 40.).
На Сувејкићево место
дошао је Крста Сандуловић који је румунску агитацију у североисточној Србији
водио до 1944. Његова намера је била да се ојача културна политика Румуније
која би водила ка преобликовању влашке свести, а даље и ка присаједињењу
североисточне Србије Великој Румунији. Сандуловић се највише држао дотурања
књига, грамофонских плоча а посебну улогу имала је штампа која је стизала из
Румуније и Вршца. Власи су и на ово углавном остајали равнодушни (Исто,
41-42.).
Румунску иреденту у
североисточној Србији гушили су, када су били у прилици, Недићеви органи и
Љотићеве снаге (Исто, 44-47.).
Југословенска војска у отаџбини (четници) је од 1943. водила
војне операције против румунских агитатора и малобројних сепаратиста у североисточној
Србији (Исто, 47-48.).
Након Другог светског
рата комунистичке власти Румуније нису спроводиле експанзионистичку политику
према Власима. Ипак, социјалистичко време у Југославији и Румунији донело је
само предах. Нови насртај румунског експанзионизма према простору североисточне
Србије кренуо је почетком деведесетих година 20. века. Тада су, у време буђења
вишестраначја у Републици Србији (тада федералне јединице у Социјалистичкој
Федеративној Републици Југославији), настале две влашке странке које су
заступале ставове да су Власи и Румуни један те исти народ. Реч је о Народној
самосталној странци Влаха (1990) и Покрету Влаха и Румуна Југославије (1991). С тим ставом су на локалним изборима
у влашким срединама бележиле лоше резултате. Међутим, показало се да је њихова
спрега са Републиком Румунијом креирала „проблем” у односима Савезне Републике
Југославије и Румуније („Положај влашког становништва у СРЈ”, 220-222.).
Наиме, председник
Републике Румуније Јон Илиеску је на овај „проблем” указао 24. октобра 1994.
председнику Савезне Републике Југославије Зорану Лилићу на званичном сусрету у
Букурешту. Илиеску је Лилићу рекао да је „забринут” јер је од „румунске
дијаспоре” у североисточној Србији чуо да југословенске власти показују
неразумевање за захтеве ове „румунске дијаспоре” која се стога за помоћ
обратила Румунији (Исто, 222.).
СР Југославија је
стога 1995. изградила смернице ради будућег деловања према Румунији. Став
југословенске стране је био да су Власи „посебна етничка група, која је
инкорпорисана у српско национално биће” и да се „влашко питање” на
„унутрашње-политичком плану у СРЈ не поставља”. Југословенске власти су
предвиделе, и показало се да су биле у праву, да ће Румунија од „влашког
питања” направити билатерлани проблем али и да ће искористити то како би
међународној заједници бити приказано „ново угрожавање мањинске популације” у
СР Југославији. Подвучено је да Румунија није једина која ће притискати СР
Југославију због „влашког питања” већ да ће то урадити и друге земље које су
током деведесетих радиле на дестабилизацији Републике Србије, СР Југославије и
простора бивше СФР Југославије (Исто, 219-223.).
Дакле, сматрало се да ће српске и југословенске власти поред
Румуније притискати и земље Запада. У смерницама СР Југославије за односе са
Румунијом и Западом стајало је како треба инсистирати да су Власи посебна
етничка група која је интегрисана у српску нацију и српску и југословенску
државност, да Власи у Србији и СР Југославији имају сва грађанска права и
потпуну равноправност, да југословенским властима не одговара покретање
„влашког питања” и отварање „вештачког проблема” с пријатељском Румунијом, да у
супротном може бити речи о безбедносном изазову за Србију и СР Југославију, да
треба инсистирати како је „влашко питање” неадекватно приказано у румунским
медијима (Исто, 223-224.).
Уочавамо, дакле, да су
последње две деценије 19. века, првих пет деценија 20. века и последња деценија
20. века у румунској политици према североисточној Србији носиле истоветну поруку:
геополитичко ширење према влашком живљу односно простору до Велике Мораве. У то
су били укључени румунско свештенство, државни органи, агентуре, у занемарљивом
броју локално становништво. Покушај да се североисточна Србија присаједини
Румунији на Мировној конференцији у Паризу (1919) била је неозбиљна. Међутим,
после југословенског уједињења (1918) румунски планови ишли су ка томе да се
„румунски простор” српског Баната и североисточне Србије повежу како би се
заједно присајединили Румунији. Таквог агитовања је било између два светска
рата а то је затражено и током Другог светског рата. Увек неуспешно.
Први пут икаква организациона целина за Румуне у српском
Банату и такозване „Румуне” у североисточној Србији створена је 2001. оснивањем
Епархије Дакија Феликс Румунске православне цркве. Румунско деловање против
Србије тиме је добило опак замах.
АЛЕКСАНДАР РАКОВИЋ, Институт за
новију историју Србије,
Оригиналан научни рад Београд
Нема коментара:
Постави коментар