Zbog svog načina života i stepena društvenog razvitka, srednjovekovni Vlasi su, međutim, samo posredno doprinosili modernizaciji srednjevokovnih Srbije i Balkana, prenoseći robu za necincarske trgovce. Što se učešća Cincara odnosno Vlaha u srednjovekovnim vojskama i bandama drumskih razbojnika tiče, ono je svakako malo doprinosilo modernizaciji, iako je omogućavalo delu vlaških starešina da se uključe u feudalnu elitu, kako Srbije, tako i okolnih država.
Što se ovog vlaškog sloja tiče, on je najdubljeg traga ostavio u Bugarskoj osnivanjem dinastije Asenida, dok se malo zna o načinu na koji su se vlaški glavari uključivali u srpsko plemstvo Treba pretpostaviti da je do toga dolazilo na isti način kao i kada su bili u pitanju albanski, grčki i drugi plemići. Anacionalnost srednjovekovnih država i njihovih elita su svakako olakšavale taj proces. Pa ipak, vlaška feudalna elita kao celina nije igrala društvenu ulogu u Srbiji; kao takva ona je mogla biti od značaja samo u Epiru i Tesaliji gde su postojale veće kompaktne mase cincarskog stanovništva.
Zbog svega što je rečeno nije čudno što, za razliku od XIX i XX veka, u srednjem veku ima malo poznatih primera Vlaha koji su dostigli značajne položaje i koji su imali većeg uticaja na društveni, politički ili kulturni razvoj. Oskudnost istorijskih izvora nam dodatno otežava da identifikujemo eventualne pripadnike elite cincarskog porekla i da osvestlimo njihov značaj.
Još pre dolaska Turaka, nomadski cincarski stočari daju bitan doprinos nastanku plemenskog društva kod dela srpskog naroda. Pitanje je u kojoj meri su oni tada već bili slovenizovani. Velikim delom svakako jesu, iako se, izgleda, ponekad proces slavizacije suviše pomera u srednji vek,odnosno zanemaruju se nove migrantske struje koje su dolazile sa juga, dodajući već asimilovanim Vlasima i još uvek romanske Vlahe. U svakom slučaju, obe grupe učestvuju u stvaranju plemenskog društva koje pod turskom vlašću dobija svoje konačne oblike i mnogo veći značaj nego ranije. Isto tako oni učestvuju u seobama pravoslavnog stanovništva sa jugoistoka prema severozapadu.
Pitanje je da li se plemensko društvo može smatrati za napredak u društvenom razvoju, ali je ono svakako bilo odgovarajući odgovor brdskog stanovništva na nestanak srednjovekovnih država i dolazak osmanske vlasti. Ovo - etnički sve manje romansko - stanovništvo je često bilo težak sused, ali se nekada bez njega nije moglo opstati.Od XVI veka ono, najčešće pod imenom Morlaka, sve više prelazi u službu Mletačke Republike i Habsburgovaca.
Ostajući podjednako teško i problematično za suživot, ono sada počinje da igra značajnu civilizacijsku ulogu u zaustavljanju daljeg prodora Turaka na zapad, baš kao što je u prethodnim vekovima često taj prodor pomagalo učešćem u turskim paravojnim pograničnim odredima. Na taj način ovo stanovništvo, uskoro potpuno slovenizovano, ostajući samo kulturno zaostalo, na posredan način omogućava modernizaciju, tj. civilizacijski napredak celokupne teritorije koju su mletačko-habsburške krajine štitile. Istovremeno specifični uslovi u kojima je ovo stanovništvo vekovima živelo, uz pripadnost Pravoslavnoj crkvi, postavljaju temelje etničkih sukoba Srba i Hrvata u kasnijim vekovima.
IZVORI:
(up. A. et N. Tanasoka, Vlaques et Croates aux XIVe-XVe siecles:
les Keglević contre les Silanić, Revue des Etudes Sud-Est Europeennes,
XXXIII, 1994, 1-2).
(up. Enciklopedija Jugoslavije, 2, Zagreb, 1956, 319).
Up. J. Cvijić, Balkansko poluostrvo i južnoslovenske zemlje, Beograd, 1966, 174, i V. Čubrilović, Patrijarhalna društva i njihova običajna prava u Albaniji i Crnoj Gori u srednjem veku, u: Običajna prava i samouprave na Balkanu i u susednim zemljama, Beograd, 1974.
(up. Bratter, Die Kutzowalachische Frage, Hamburg, 1907, 42-44, G. Stadtmüller, n.d., 352, i Arginteanu, Istorija Makedonskih Cincara (Vlaha), Beograd, 2000, 19-121).
(up. L. de Voinovich, Histoire de Dalmatie, II, Paris, 1937, 546).
O Morlacima, npr., up. B. Gušić, Wer sind die Morlaken im adriatischen Raum, Balcanica, IV, 1973.
Up. G. Stadtmüller, Geschichte Südosteuropas, München, 1976, 98.
O cincarskim čobanima H. N. Brailsford (Macedonia. Its Races and their Future, London, 1906, 176)
L. S. Stavrianos (The Balkans Since 1453, New York, 1959,
(up. G. Weigand, Die Aromunen. Ethnographisch-philologisch-historische Untersuchungen über das Volk der sogenannten Makedo-Romanen oder Zinzaren, I, Leipzig, 1895, 37, 61, 71, 115, 165, 213).
Zef Mirdita Vlahović,
Zoran D. Janjetović
