ПОРЕКЛО, ЖИВОТ И ДЕЛА ШАБАЧКОГ ЕПИСКОПА ГЕРАСИМА ГЕОРГИЈЕВИЋА

Епископ шабачки  Герасим Георгијевић

Када је Србија 1830. година добила државну аутономију, следеће 1831. године, и Српска православна црква је од Цариградске патријаршије добила црквену аутономију и право да сама бира и поставља епископе и митрополите. 

Извршена је нова подела округа, па је Књажевскосрпски управитељниј Совјет 18. јуна 1835. године извршио реорганизацију епархија. Од шабачког, ваљевског и подринског округа створена је Шабачка епархија, а од ужичког, чачанског и рудничког округа Ужичка епархија. Исте (1831.) године је и Шабачка епископија потпала под Београдску митрополију. Тако је већ 11. октобра 1831. године изабран и посвећен за шабачког епископа Герасим Георгијевић. Рођен је у Видину око 1779. године и био је влашког порекла. До 1835. године територија која обухвата Шабачку епархију припадала је разним епархијама: Сирмиумској, Београдској, Мачванској, Ариљској, Ваљевској, Рудничкој и Зворничкој. 

У Шабачкој епископији после ослобођења од Турака било је мало цркава, и то скромних димензија, оштећених и од слабог материјала. Зато је епископ Герасим настојао да се цркве поправе и саграде нове. Како је кнез Милош забранио калуђерима да иду у „писанију“ (сакупљање прилога), то је свако село морало само себи градити цркву. У време Герасимовог столовања завршено је са градњом данашње цркве у Шапцу коју је од 1827. до 1834. године градио Коста Димовић из Охрида. Тада је, 1838. године, а уз финансијску помоћ кнеза Милоша Обреновића, и у Доњем Црниљеву саграђена црква.

Епископ Герасим извршио је попис црквене имовине и извршио разграничење имања, а пооштрио је и дисциплину код свештеника која је за време робовања под Турцима била ослабила. Герасим је 1839. године основао и организовао и Конзисторију (Црквени суд) за суђење по питању вере, како свештеницима, тако и цивилима. Конзисторија је потврђена 1847. године.

Поред свега наведеног, епископ Герсим бавио се и књижевношћу и написо је неколико књига. Умро је у Шапцу 29.марта 1839. године и сахрањен у гробници Саборне цркве.

Текст је преузет из књиге Зоран А. Живановић – Храм св. цара Константина и царице Јелене у Коцељеви, 2011, страна 85 и 86

BALKANSKI VLASI: ROĐENI ZA ASIMILACIJU ?

 

Vlasi su balkansko stanovništvo romanskog govornog područja koje je nekada karakterisao transhumantan način života. Među njihovim mnogim drugim karakteristikama, mora se ubrojati i neobičan način da se oni koji ih proučavaju dovode u pitanje njihove najosnovnije predstave o etničkim grupama i kulturnom opstanku.

Sve počinje njihovom genezom: Rimljani su osvojili Makedoniju u drugom veku pre nove ere, mešajući se sa autohtonim balkanskim narodima. Autohtoni balkanski narodi. Vlasi su potomci ove unije. Iako im je jezik sličan rumunskom, Vlasi se nalaze na priličnoj udaljenosti od Rumunije u Grčkoj, Albaniji, Bugarskoj, Jugoslaviji i Bivšoj Jugoslovenskoj Republici Makedoniji.

Glavne odlike Vlaha dugo su bili njihov romanski jezik i njihovo preseljenje, koje je podrazumevalo migraciju između letnjih (visorskih) i zimskih (nizinskih) pašnjaka. Iako je danas relativno mali broj Vlaha pravi transhumanti, oni koji su zadržali vlaški identitet i dalje su skloni letnjim izletima u svoja planinska sela. Pošto na vlaškom ima malo knjiga i nema standardizovanog pisma, vlaška kultura je brzo gubila tlo pod nogama modernog napretka u komunikacijama, od knjiga i škola do satelita i MTV-a.

Paralelno sa ovim promenama išao je užurbani tempo izgradnje balkanske države, uključujući ubrzane napore za asimilaciju manjina. Nekada u potpunosti sadržani u (turskom) Otomanskom carstvu, početkom ovog veka Vlasi su bili podeljeni između modernih balkanskih država. Tada se njihovo stanovništvo procenjivalo na 500.000; nedavne procene navode manje od polovine tog broja. Brojke vlaškog stanovništva je notorno teško potkrepiti; najnoviji naučnik koji je proučavao Vlahe, profesor Tom Vinifrit sa Univerziteta Vorvik u Engleskoj, procenio je 1987. da u Grčkoj ima 30.000 Vlaha i 20.000 u Albaniji, Jugoslaviji, Bugarskoj i Rumuniji. (Od tada mu je dozvoljeno da putuje širom Albanije i sada procenjuje da bi ta poslednja cifra mogla biti pet do deset puta veća.) Zajednice Vlaha postoje i u zapadnoj Evropi, Severnoj Americi,

Situacija izgleda prilično jednostavna: još jedna etnička i lingvistička grupa nestaje pod ravnodušnim džogernautom modernosti. Ipak, u slučaju Vlaha, negativni efekti asimilacije nisu tako jasni. Kako to biva, oni su sami proizvod uspešne asimilacije.

Jedan od preteča moderne zapadne civilizacije bila je civilizacija starog Rima. Pre dve hiljade godina, Balkansko poluostrvo južno od Dunava je možda bilo raznoliko kao i danas; tu su bili Tračani, Iliri, Epiroti, Makedonci, Grci, Skiti i mnogi drugi. Iako je sećanje na Rim odavno izgubljeno, oni koji su romanizovani stvorili su novu balkansku grupu koja sebe u većini slučajeva naziva Rumani ili Arumani . Autsajderi su, kao i obično, izmislili mnoštvo drugih imena: Vlasi, Kucovlasi, Cincari, Karaguni, Čobani, Vlasi i Makedonci-Rumuni, da spomenemo samo neka.

Po svemu sudeći, kada je rimsko osvajanje završeno, proces usvajanja rimskog jezika bio je prilično pasivan. Umesto da to nametnu lokalnim stanovnicima, Rimljani su gradili puteve, mostove i druga sredstva komunikacije; negovali su industrije i tržišta; i, što je možda najvažnije, tokom vekova otvorili su ogromnu novu oblast mogućnosti u vojsci i administraciji. Proces romanizacije dao je domorodačkim grupama ulazak u razvijeniji kolektivni entitet i civilizaciju. Dve hiljade godina kasnije, dešava se još jedno osvajanje Balkanskog poluostrva, ne na vrhu mača, već na dodir daljinskog upravljača za TV. Teško je tvrditi da je asimilacija zlo koje Vlasi moraju izbegavati, kada je upravo asimilacija iznedrila Vlahe.

Vlasi nas teraju da dovedemo u pitanje i druge negovane pojmove, poput onog o „autohtonim grupama“. Može se tvrditi da Vlasi predstavljaju starosedelačke grupe." Može se tvrditi da Vlasi predstavljaju autohtone balkanske narode koji su nastavili da opstaju na svojim pradedovskim zemljama - iako govore novim jezikom - nakon dolaska Rimljana. Međutim, koliko znamo, oni su grupe koje su i same bile indoevropski osvajači koji su se tek naselili na Balkanu pre mnogo hiljada godina. Gde povlačimo crtu u našoj potrazi za legitimitetom koji se daje titulom "autohtoni"?

Konačno, čak i površno upoznavanje sa Vlasima nateraće svakoga da se zapita šta je to etnička grupa. Da li je to zajednički jezik, religija, kultura ili neka druga takva „barijera“ za autsajdere? Vlasi su poznati po lakoći asimilacije. Međutim, kada se zapravo ne asimiliraju, poznati su po tome što svoj vlaški identitet drže u rezervi, da bi se isticali kada za to postoje povoljne okolnosti. Upravo je u članku o Vlasima antropolog Mjurijel Dimen Šajn odlučio da postavi staro pitanje na sasvim nov način: „Kada je etnička grupa?“ (kurziv dodao autor)

Vlasi tako predstavljaju fascinantnu studiju slučaja tradicionalnog društva koje se prilagođava savremenom životu. Oni pružaju vredan kontrast sa mnogim grupama čija se nevolja obično prikazuje na ovim stranicama. Ali koliko god da se razlikuju po pojedinostima, opšti nacrt njihove istorije je uglavnom isti: savremeni svet nije bio prijateljski nastrojen prema njihovom opstanku kao etničkoj grupi.

Narod bez istorije?

Iako je poreklo Vlaha prilično jednostavno, njihov trag je teško pratiti kroz istorijske zapise. Romanizacija Balkanskog poluostrva počela je u kasnim fazama Rimske republike, a nastavila se i pod ranim Carstvom. Latinski je ostao jezik zvaničnika u Istočnom rimskom (vizantijskom) carstvu sve do šestog veka nove ere, kada je grčki počeo da dominira. Ali u udaljenijim predelima Balkanskog poluostrva razvio se novi romanski jezik. Danas dve balkanske grupe vuku svoje poreklo od ovih romanskih govornika: Rumuni, severno od reke Dunav, i Vlasi, na jugu.

Iako postoji jaz od nekoliko stotina godina u istoriji Rumuna, čini se da su Vlasi postojali na južnom Balkanu (iako ne nužno na istim preciznim lokacijama) od rimskog osvajanja. Ovde ulazimo u burne vode balkanske istorije, koja je redovno bila podređena aktuelnim nacionalnim imperativima. U ovom slučaju, i Rumuni i Mađari žude za Transilvanijom i nastojali su da legitimišu svoje pretenzije na nju potvrđujući istorijski prioritet u tom regionu. Dakle, Mađari teoretišu da su Rumuni zaista Vlasi sa južnog Balkana koji su se doselili severno od Dunava tokom srednjeg veka (tj. nakon dolaska Mađara). Rumuni odgovaraju tvrdnjom da su potomci autohtonih Dačana severno od Dunava koji su, iako su ih Rimljani osvojili i delimično asimilovali, nastavili su da postoje u svim sadašnjim rumunskim zemljama od antike. Rumuni Vlahe vide naizmenično kao autohtone Tračane južno od Dunava koji su romanizovani (Dačani su bili tračko pleme) i kao Rumune sa severa Dunava koji su migrirali na jug.

Etnički sukob, izgradnja države i asimilacija

Kao i kod drugih etničkih grupa, svest i primarna lojalnost Vlaha odavno su vezani za njihovo neposredno okruženje – rod, selo, planinu, dolinu – a ne za bilo koji nacionalni koncept. Takve ideje su se rodile u zapadnoj Evropi početkom devetnaestog veka, i tek od tada su Vlasi i drugi počeli da vide sebe kao deo „nacije“. Dok su Rumuni na kraju u devetnaestom veku nastavili da stvaraju sopstvenu nacionalnu državu, Vlasi su, zbog svoje blizine grčkom stanovništvu, sve više dolazili pod uticaj grčke kulture. U stvari, sve balkanske grupe tokom otomanske okupacije bile su obeležene fluidnošću sa kojom su usvajale aspekte kulture jednih drugih. Ovo se posebno odnosilo na grčku kulturu, koji ne samo da je preovladavao kroz pravoslavnu crkvu već je bio i jezik trgovine i trgovine – toliko da je napredovati kao trgovac značilo postati „grk“. Međutim, kada je nacionalizam postao sila u evropskom političkom životu u devetnaestom veku, ovaj relativno miran balkanski suživot je prekinut. Kako je osmanska snaga u Evropi bledela, različite balkanske nacionalne grupe počele su da se bore oko preostalih turskih zemalja na poluostrvu.

Nacionalistički pokret je počeo među bogatim vlaškim trgovcima u Beču i Budimpešti početkom devetnaestog veka. Međutim, rumunska država u usponu ubrzo ju je kooptirala, proglašavajući Vlahe davno izgubljenim srodstvom i ulažući velike sume u rumunske škole i crkve za njih. Dok su istinska bratska osećanja svakako postojala u romantičnom obliku ranog nacionalizma, Rumuni su se takođe nadali da će iskoristiti Vlahe kao monetu za pregovaranje u svojim teritorijalnim pretenzijama prema susednim balkanskim zemljama. Ovaj rumunski nacionalistički pokret doveo je do nove etničke oznake Macedoromani, „Makedo-Rumuni“, što je značilo da su Vlasi jednostavno Rumuni koji su slučajno došli u Makedoniju. Ali grčka država se usprotivila rumunskom pokretu, a Vlasi su se ubrzo potom podelili na progrčke i prorumunske frakcije.

Sukob je izbio i na akademskom frontu. Grčki nacionalisti, nastojeći da dokažu grčki istorijski prioritet i kontinuitet u Makedoniji od antike (tj. pre dolaska Slovena), usvojili su teoriju da su Vlasi zaista „vlahofoni Heleni“, odnosno Grci po „rasi“ koji su imali naučio romanski jezik. Iako ova teza nikada nije bila podržana izvan Grčke, uživala je izuzetnu moć i među Grcima i među helenizovanim Vlasima. Njegov uticaj na vlaški identitet je bio ogroman - ako je neko "biološki" Grk, a njegov latinski idiom samo anomalija, zašto onda zaista ne napustiti taj idiom i vratiti se svojoj pravoj "rasi?"

Moderni nacionalizam podelio je Vlahe na druge načine. Nekada u potpunosti sadržane u Otomanskom carstvu, različite vlaške teritorije su bile rasparčane zajedno sa tim carstvom tokom većeg dela 19. veka da bi se formirale ili proširile moderne balkanske nacionalne države. Vlasi u ovom procesu nikako nisu bili pasivni: kada je 1881. godine predloženo ustupanje Tesalije od Otomanskog carstva Grčkoj, veliki broj Vlaha uputio je protest sultanu. U peticiji su navedeni njihovi strahovi od asimilacije od strane ekspanzivne grčke države, kao i činjenica da je nova granica presekla glavni put migracije sever-jug za transhumantne vlaške ovčare. Ali njihovi protesti su prošli bez posledica. Do 1918. Vlasi su praktično podeljeni između Grčke, Bugarske, Albanije i onoga što je trebalo da postane Jugoslavija.

Preporod i obnovljeni sukob

Tokom međunarodnog „etničkog preporoda” osamdesetih godina prošlog veka, činilo se da bi se situacija Vlaha mogla promeniti. Emigrantske zajednice u Americi i zapadnoj Evropi su se po novom zainteresovale za svoju kulturu i jezik i ohrabrile svoje sunarodnike na Balkanu da učine isto. U isto vreme, u Grčkoj je osnovan Panhelenski savez vlaških kulturnih društava kao krovna organizacija za udaljena vlaška sela u zemlji. U Jugoslaviji su pravljeni ustupci Vlasima koji su nastojali da očuvaju svoju kulturu – objavljivane su knjige, štampane ploče, osnivane organizacije, emitovane TV i radio emisije. Alternativa destruktivnoj rumunsko-grčkoj dihotomiji takođe se pojavila kada je jedan broj Vlaha u Francuskoj, Nemačkoj, Americi i Grčkoj prvi put istupio da potvrdi vlaški identitet.

Ali – možda je to odgovor na oživljavanje osamdesetih godina – etnički ponos je ustupio mesto etničkom čišćenju 1990-ih, sa velikim posledicama po kulturni opstanak. Za Vlahe je prvi udar bio 1991. godine, kada je kriza između Grčke i Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije podstakla nacionalistička osećanja sa obe strane te granice. Vlasi u Grčkoj su, pre svega, samo stidljivo tvrdili svoju etničku pripadnost, pošto grčka država tvrdi da nema etničkih manjina unutar svojih granica. Makedonski problem je učinio gotovo nemogućim afirmaciju bilo kakvog negrčkog identiteta.

Slična dešavanja su se desila i sa druge strane granice u Bivšoj Jugoslovenskoj Republici Makedoniji. Tamošnji Vlasi su pre raspada Jugoslavije bili organizovani u nekoliko udruženja. Oni su sada priznati kao manjina u Ustavu Republike Makedonije i uživaju u televizijskim i radio emisijama na svom jeziku. Makedonska kriza ih je, međutim, ponovo učinila pijunom u borbi za vlast, pri čemu su i slovenski Makedonci i Grci polagali pravo na lojalnost Vlaha. Slovenski makedonski ultranacionalisti, očigledno plašeći se posledica ukoliko ne budu činili manje od apsolutne većine u toj krhkoj, multietničkoj republici, zapretili su osvetom Vlasima koji sebe klasifikuju kao bilo šta drugo osim „makedoncima“. Tada je susedna Grčka počela da tvrdi „

Drugi udarac zadat je kada su se odnosi između Grčke i Albanije naglo pogoršali prošle godine zbog stanja grčke manjine u južnoj Albaniji. Jedno od iznenađujućih otkrića koje su zapadni posetioci Albanije napravili kada je počela da se otvara 1990-ih bila je veličina tamošnje vlaške zajednice, dr Vinifrit, koja je obilazila južnu Albaniju u poslednje 3 godine, sada navodi broj albanskih Vlaha do 200.000 – ogromna cifra s obzirom na to da je Vinifrit ranije procenjivao samo oko 50.000 Vlaha na celom Balkanskom poluostrvu. Kada je u Albaniji u aprilu 1992. izabrana nova demokratska vlada, tamošnjim Vlasima je dozvoljeno da organizuju etničko društvo. za kratko vreme,

Ali onda je izbila grčko-albanska kriza. Grci tvrde da njihova manjina broji 400.000, a Albanci 60.000 - podaci nijedne strane nisu pouzdani. Grčki nacionalisti imaju tendenciju da sve pravoslavne hrišćane Albanije ubrajaju u „Grke“, uključujući Vlahe i Albance. Bilo je aktivnih napora da se ojačaju grčke pretenzije udvaranjem Vlasima, i za razliku od polovičnih rumunskih pokušaja da učine isto, Grci se postižu sa dobrim uspehom, iz mnogo razloga. Prvo, Vlasi vide Grčku kao moćnog zaštitnika od muslimanske većine Albanije. Oni takođe vide da im je izuzetna ekonomska prilika za prelazak preko granice u Grčkoj, samo ako se proglase „Severnim Epirotima“ (grčki izraz za njihovu manjinu u Albaniji). konačno, kada se govori o osiromašenim potomcima ovčara, nikada se ne sme potceniti moćna privlačnost dostojanstva koje imputuje veza sa Sokratom, Platonom i Homerom. Rezultat je da i u Albaniji Vlasi igraju na ruku ekonomskim, političkim, društvenim i diplomatskim snagama koje se zavere da ih asimiluju.

Ove balkanske mahinacije izazivaju haos u tri najveće autohtone zajednice Vlaha - onoj u Grčkoj, Bivšoj Jugoslovenskoj Republici Makedoniji i Albaniji. Skoro sve ostale vlaške zajednice su presađene. U Bugarskoj nema preostale zajednice o kojoj bi se moglo govoriti, osim nekoliko sela u Dobrudži, koje je Rumunija kolonizovala Vlasima kada je nakratko držala taj region između dva svetska rata. I dok je popis iz 1992. otkrio 28.088 Vlaha u samoj Rumuniji, tamošnji Vlasi rutinski navode brojke u stotinama hiljada. Bez obzira na njihov stvarni broj, zajednica u Rumuniji je posvećena asimilaciji u rumunsko društvo.

Vlaška dijaspora

Među Vlasima u Sjedinjenim Državama, interesovanje pokazano za prekookeansku zajednicu je iskomplikovano političkim situacijama koje se tamo odigravaju. Mnoge od tih starih podela reprodukuju se netaknute u SAD, tako da američka vlaška zajednica obično drži za sebe. Sjedinjene Države su dom najstarije i najveće vlaške organizacije koja neprekidno postoji, Društva Farsarotul (osnovano 1903. godine, danas ima 400 članova), koje dva puta godišnje izdaje bilten kojim pokušava da prati stanje Vlaha širom sveta. Glavni cilj Društva Farsarotul je da očuva etničku zajednicu u Americi tako što će joj obezbediti instituciju, glas i fokusnu tačku za članove, kao i tačku kontakta za autsajdere.

Nekolicina Vlaha se naselilo i u Zapadnoj Evropi, a od ranih 1980-ih, neki od njih pokušavaju da stvore bazu za pokretanje međunarodnog vlaškog kulturnog preporoda, održavajući konferencije i apelujući na Evropsku uniju za pomoć. Predvođena profesorom Vasileom Barbom, koji je povezan sa Univerzitetom u Frajburgu, ova grupa je poznata kao Unija za arumski jezik i kulturu (Uniunea tri Limba shi Cultura Aromana, ili ULCA). Iako se Unija sastoji uglavnom od Vlaha koji su proizašli iz starog prorumunskog pokreta, ona je raskinula sa tim pokretom zagovarajući vlaški (za razliku od rumunskog) identiteta. ULCA je takođe stvorila pismo za vlaški jezik umesto da koristi rumunsko ili grčko pismo, što je praksa Vlaha u ta dva nacionalistička pokreta.

Ali ULCA je bila oštrog tona prema progrčkim Vlasima, koji su ključ kulturnog opstanka Vlaha. Najrazvijeniji segment preostalog vlaškog stanovništva je u Grčkoj; jedini preostali vlaški grad, Metsovo, nalazi se u Grčkoj; najprivlačnija nacionalna država za Vlahe je tradicionalno bila Grčka.

Zapadnoevropski Vlasi su svojom antigrčkom retorikom osudili na propast svoje napore za očuvanje kulture. A sa njima su Vlasi možda izgubili svoju poslednju šansu za opstanak – svoju poslednju šansu za opstanak kao Vlasi – jer su starosedeoci koji su danas Vlasi preživeli, delom, asimilacijom, i to samo ponovo čine. Osim ako se ne razvije neka vrsta podsticaja za podsticanje Vlaha da ostanu Vlasi (kao što je finansiranje škola za podučavanje jezika i novina kako bi se proširila njegova valuta i korisnost), razumno je očekivati da će ova etnička grupa nestati u roku od jedne ili dve generacije. Njihov slučaj nas podseća da, iako je čovečanstvo možda umanjeno gubitkom neke etničke ili jezičke grupe, pojedini članovi grupe ponekad mogu dobiti.

Author: Balamaci Nicholas S.

Autorsko pravo na članak Cultural Survival, Inc.

РУМУНСКА АГИТАЦИЈА И ТЕРИТОРИЈАЛНЕ ПРЕТЕНЗИЈЕ НА СЕВЕРОИСТОЧНУ СРБИЈУ У 19. И 20. ВЕКУ

 

Румунска пропаганда у североисточној Србији деловала је континуирано од краја седамдесетих година 19. века. Агитатори који су међу Власима заговарали румунску припадност били су агенти из Румуније, али поред њих и неки влашки учитељи, свештеници и трговци који су растурали пропагандни материјал и ширили великорумунске идеје. Врбовање мањег броја младих Влаха за одлазак на школовање у Румунију почело је почетком 20. века (D. Petrović; 31.).

Српске државне и војне власти су на простору североисточне Србије од 1878. до 1896. у касарнама и кућама малог броја трговаца и свештеника плениле румунске пропагандне књиге (М. Пејановић; 61-62.). Крајем 19. века један влашки посланик који је био у вези са тајним румунским пропагандним комитетом у Букурешту, покушао је да у Народној скупштини Краљевине Србије поднесе интерпелацију којом је захтевано да Власи у североисточној Србији добију своје школе и цркве (Исто, 62.).

Румунија је од 1900. до 1903. у североисточну Србију слала свештенике како би деловали према влашком живљу. Српске власти су и ову акцију пресекле (Исто, 62.). С тим у вези, Атанасије Поповић тврди да су Власи из североисточне Србије три пута писали властима Краљевине Румуније (1904, 1906. и 1913) да се код власти Краљевине Србије заузму за отварање румунских школа и установљене румунске црквене јерархије. Букурешт је то наводно одбио како би задржао добре односе са Београдом (A. Popovici; 6-7.).

И политика Аустроугарске монархије била је усмерена ка томе да се између православних Срба и православних Румуна засади семе неповерења и антагонизма, како на њеној територији тако и између Краљевине Србије и Краљевине Румуније. Аустро-Угарска је током 1913. и 1914. давала сигнале Румунији да би румунско територијално ширење на простор североисточне Србије било прихватљиво (T. Georgevitch; 5- 7.).

Одмах после Првог светског рата Румуни су против Србије деловали кроз Национални комитет Румуна у Србији (који је основан у Кишињеву, Молдавија) и Лиге за ослобођење Румуна испод српског јарма у Србији и Македонији (D. Petrović; 31.).

Треба имати на уму да је Краљевина Румунија 1918. знатно проширена присаједињењем Трансилваније и Буковине (које су раније биле у саставу Аустро-Угарске) и Бесарабије (која је пре тога била део Руске империје) (C. Hentea; 2007, 123.).

 И српски народ је стварањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (1918) знатно проширио своју државну територију, све до Алпа и Јадранског мора. Две снажне краљевине требало је да утврде границу на простору Баната. Силе Антанте (Русија, Француска и Велика Британија) су 1916. потписале споразум с Краљевином Румунијом којим су јој гарантовале територијално проширење на читав простор Баната до Тисе и Дунава. Међутим, овај споразум је занемарен као што су занемарене и српске претензије из 1915. на читав Банат (М. Екмечић; 2008, 399.).

 Стога је Банат у априлу 1919. на Мировној конференцији у Паризу подељен између Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и Краљевине Румуније – српски Банат са Вршцем, Белом Црквом, Кикиндом, Зрењанином и Панчевом припао је Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, а румунски Банат с центром у Темишвару је ушао у састав Краљевине Румуније (Љ. Димић; 2001, 48.).

 Када је реч о румунским претензијама на простор који омеђују Дунав, Тимок, Ртањ и Велика Морава, Тихомир Ђорђевић пише да нити Краљевина Србији нити велике силе нису озбиљно схватале „Меморандум Румуна Србије” којим је тражено да се североисточна Србија после Првог светског рата припоји Краљевини Румунији (T. Georgevitch; 1919, 7.).

 Улазак скоро 70.000 банатских Румуна у састав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца били су прилика да се тактика румунизације влашког живља веже и за Румуне у српском Банату. Тако је, на пример, покушано да се абецеда и правопис за Влахе створе по угледу на банатске Румуне (М. Пејановић; 55.).

 Румунска интелигенција у српском Банату се непријатељски држала према југословенској држави и није се мирила с чињеницом да читав Банат није у Румунији (Љ. Димић; 1997, 92-94.).

Никола Динкулеску, румунски агент, убеђивао је током 1935. и 1936. Влахе у североисточној Србији да су Румуни, да треба да се повежу међусобно и са Румунима из српског Баната како би заједно спровели акцију отцепљења од Југославије (М. Пејановић; 63.).

 Румунски национализам је нови замах добио током Другог светског рата када су границе Краљевине Румуније проширене до Дњестра и укључиле су историјску руску луку Одесу (1941-1944) (C. Hentea; 2007, 145-146.).

Фашистичка влада Јона Антонескуа је крајем априла 1941. затражила од Немачке српски Банат и простор сливова Тимока и Вардара. За области око Тимока и Вардара је предложено да би могли да постану немачко-румунско-италијански кондоминујум уз могуће учешће Бугарске у сливу Тимока. Румунија је страховала да би Мађарска пре ње могла да добије српски Банат, а Бугарска источну Србију (D. Petrović; 33.).

Српски Банат је остао под управом фолксдојчера. Немци нису желели да уступе Румунима североисточну Србију (Исто, 47.).

Током Другог светског рата главешине румунских иредентиста у североисточној Србији били су лидери организације „Ваља Тимокулуј” свештеник Ђорђе Сувејкић и учитељ Крста Сандуловић (Kristea Sandu). Њихов рад помагало је неколико румунских министара. Задатке су добијали из Букурешта а главна агитација према североисточној Србији стизала је из Турну Северина. Власима који су потписивали да желе уједињење с Румунијом давани су намирнице, новац и пропагандни материјал (М. Пејановић; 64-65.).

За то време Атанасије Поповић је радио у румунском посланству у окупираном Београду. Румунска машинерија према Власима је у окупираној Србији досегла већи замах но што је икада пре имала и за то је уложен велики новац (D. Petrović; 33, 36.).

Први показатељ било је ослобађање југословенских војника пореклом из североисточне Србије – који су се изјаснили као Румуни – из немачког логора у близини Темишвара. Ови заробљеници су пребачени у румунски логор где су поред побољшане исхране, хигијене и кретања добили прилику да гледају позоришне представе, слушају радио, иду на игранке и посећују богослужења на румунском језику. Посетила их је и супруга маршала Антонескуа, а неке је примио и он сам. Влашки логораши су били у обавези да положе заклетву румунском краљу. У мају 1941. чак 4.000 ових заробљеника враћено је у североисточну Србију (D. Petrović; 34.).

У исто време (мај 1941) влашком живљу се прогласом из Букурешта обратио Ђорђе Сувејкић како би најавио да ће Румунија доћи да „спасе” и „пригрли” влашки „народ Тимока, Крајине и Мораве” (Исто, 34-35.).

У јуну и јулу 1941. шириле су се гласине да ће румунска војска прећи Дунав и запосести простор до Пожаревца и Параћина. У извештају српског жандармеријског вода из Кладова стоји да је један румунски пук 10. децембра 1941. покушао да се искрца код Текије али су их у томе спречили Немци (Исто, 38-39.).

 Више пажње румунска иредента је посветила долини Тимока него долини Велике Мораве јер су Власи у Поморављу били више увезани са Србима (Исто, 39.).

Будући да су Срби били већина у североисточној Србији, Румуни су пропагандно деловали и према њима. Позивали су се на наводне историјске румунско-српске пријатељске односе који би и Србе увели у Велику Румунију (Исто, 39.).

 Пошто Сувејкићева агитација није давала резултате, његова канцеларија у Турну Северину је почетком 1942. затворена (Исто, 40.).

 На Сувејкићево место дошао је Крста Сандуловић који је румунску агитацију у североисточној Србији водио до 1944. Његова намера је била да се ојача културна политика Румуније која би водила ка преобликовању влашке свести, а даље и ка присаједињењу североисточне Србије Великој Румунији. Сандуловић се највише држао дотурања књига, грамофонских плоча а посебну улогу имала је штампа која је стизала из Румуније и Вршца. Власи су и на ово углавном остајали равнодушни (Исто, 41-42.).

 Румунску иреденту у североисточној Србији гушили су, када су били у прилици, Недићеви органи и Љотићеве снаге (Исто, 44-47.).

Југословенска војска у отаџбини (четници) је од 1943. водила војне операције против румунских агитатора и малобројних сепаратиста у североисточној Србији (Исто, 47-48.).

 Након Другог светског рата комунистичке власти Румуније нису спроводиле експанзионистичку политику према Власима. Ипак, социјалистичко време у Југославији и Румунији донело је само предах. Нови насртај румунског експанзионизма према простору североисточне Србије кренуо је почетком деведесетих година 20. века. Тада су, у време буђења вишестраначја у Републици Србији (тада федералне јединице у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији), настале две влашке странке које су заступале ставове да су Власи и Румуни један те исти народ. Реч је о Народној самосталној странци Влаха (1990) и Покрету Влаха и Румуна Југославије (1991). С тим ставом су на локалним изборима у влашким срединама бележиле лоше резултате. Међутим, показало се да је њихова спрега са Републиком Румунијом креирала „проблем” у односима Савезне Републике Југославије и Румуније („Положај влашког становништва у СРЈ”, 220-222.).

 Наиме, председник Републике Румуније Јон Илиеску је на овај „проблем” указао 24. октобра 1994. председнику Савезне Републике Југославије Зорану Лилићу на званичном сусрету у Букурешту. Илиеску је Лилићу рекао да је „забринут” јер је од „румунске дијаспоре” у североисточној Србији чуо да југословенске власти показују неразумевање за захтеве ове „румунске дијаспоре” која се стога за помоћ обратила Румунији (Исто, 222.).

 СР Југославија је стога 1995. изградила смернице ради будућег деловања према Румунији. Став југословенске стране је био да су Власи „посебна етничка група, која је инкорпорисана у српско национално биће” и да се „влашко питање” на „унутрашње-политичком плану у СРЈ не поставља”. Југословенске власти су предвиделе, и показало се да су биле у праву, да ће Румунија од „влашког питања” направити билатерлани проблем али и да ће искористити то како би међународној заједници бити приказано „ново угрожавање мањинске популације” у СР Југославији. Подвучено је да Румунија није једина која ће притискати СР Југославију због „влашког питања” већ да ће то урадити и друге земље које су током деведесетих радиле на дестабилизацији Републике Србије, СР Југославије и простора бивше СФР Југославије (Исто, 219-223.).

Дакле, сматрало се да ће српске и југословенске власти поред Румуније притискати и земље Запада. У смерницама СР Југославије за односе са Румунијом и Западом стајало је како треба инсистирати да су Власи посебна етничка група која је интегрисана у српску нацију и српску и југословенску државност, да Власи у Србији и СР Југославији имају сва грађанска права и потпуну равноправност, да југословенским властима не одговара покретање „влашког питања” и отварање „вештачког проблема” с пријатељском Румунијом, да у супротном може бити речи о безбедносном изазову за Србију и СР Југославију, да треба инсистирати како је „влашко питање” неадекватно приказано у румунским медијима (Исто, 223-224.).

 Уочавамо, дакле, да су последње две деценије 19. века, првих пет деценија 20. века и последња деценија 20. века у румунској политици према североисточној Србији носиле истоветну поруку: геополитичко ширење према влашком живљу односно простору до Велике Мораве. У то су били укључени румунско свештенство, државни органи, агентуре, у занемарљивом броју локално становништво. Покушај да се североисточна Србија присаједини Румунији на Мировној конференцији у Паризу (1919) била је неозбиљна. Међутим, после југословенског уједињења (1918) румунски планови ишли су ка томе да се „румунски простор” српског Баната и североисточне Србије повежу како би се заједно присајединили Румунији. Таквог агитовања је било између два светска рата а то је затражено и током Другог светског рата. Увек неуспешно.

Први пут икаква организациона целина за Румуне у српском Банату и такозване „Румуне” у североисточној Србији створена је 2001. оснивањем Епархије Дакија Феликс Румунске православне цркве. Румунско деловање против Србије тиме је добило опак замах.

 

АЛЕКСАНДАР РАКОВИЋ, Институт за новију историју Србије,  Оригиналан научни рад Београд