Autor.Nik Balamači, 28. februara 1988.
Njujork: St. Martin's Press, 1987. Tvrdi povez, 180 strana, 37,50 dolara.
Kakve god bile prednosti i mane ove knjige, nije mogla doći u bolje vreme:
Mi, Aromuni, smo na ivici izumiranja, a ipak gotovo ništa ne činimo da sprečimo svoj kraj. Donedavno su čak i naši vođe činili sve što su mogli da nas navedu da postanemo Grci ili Rumuni ili nešto između. Tek 1980-ih, čini se, shvatili smo da nismo nijedna od tih drugih grupa, već jedinstvena grupa za sebe; možemo se samo nadati da nije prekasno. Pošto je naša jedina šansa za preživljavanje da jasno vidimo da činimo jedinstvenu, posebnu etničku grupu, ova knjiga je možda najbolja stvar koja nam se našla u poslednje vreme, jer poštuje našu jedinstvenost i daje nam do znanja da zaista imamo svoju posebnu istoriju.
Tom Vinifrit kaže da se „prvi put zainteresovao za Vlahe sa oko sedam godina kada sam proučavao jarko obojene... lingvističke karte Balkana, primećujući raštrkane tačke govornika latinskog jezika u visokim planinama“. Svog prvog Vlaha je sreo tek 1974. godine; 1975. je počeo da piše ovu knjigu, a 1985. godine, nakon mnogo istraživanja i nekoliko putovanja u sve četiri zemlje u kojima se nalazimo, završio ju je. On knjigu ne smatra definitivnom, već početkom, pionirskim pokušajem da se spoje svi glavni delovi slagalice koju predstavlja naše dalje postojanje; niti namerava da stane sada kada je knjiga objavljena – nada se da će više raditi na Vlasima.
Gospodin Vinifrit je zabrinut zbog pretnji koje savremeni svet predstavlja našem opstanku; izvesnu predstavu o opasnosti sa kojom se suočavamo možemo steći upoređivanjem njegovih podataka o stanovništvu sa onima koje je Zbignjev Golab naveo u svojoj knjizi iz 1985. godine o arumunskom dijalektu Kruševa. Golab je procenio da nas je 1961. godine bilo oko 130.000; ostalo je samo 50.000. Situacija je katastrofalna.
Moglo bi se, međutim, primetiti da Vlasi neće biti prva grupa koja će nestati sa lica zemlje; zašto je toliko važno da se sada shvate ozbiljno i proučavaju? Vinifrit predlaže barem jedan ubedljiv razlog: Proučavanje Vlaha ima potencijal da popuni velike praznine koje su preostale u balkanskoj istoriji. Kao i Albanci, Vlasi su dugo bili u svojim regionima; ali dok su Albanci ostali u svojim udaljenim oblastima, Vlasi su često bili usred velikih promena, počevši od samog rimskog osvajanja. Trenutno su Vlasi gotovo potpuno ignorisani u većini istorija Balkana; oni su mala grupa, bez države ili čak štamparije, a etnocentrične istorije njihovih suseda nisu...
ostavilo im je mnogo prostora. Pa ipak, Vlasi su nekada bili ključni element na Balkanu; stoga, samo razumevanjem vlaške istorije možemo se nadati da ćemo bolje razumeti balkansku istoriju.
Ovaj uvid nije samo zapanjujući već je i prilično smeo, s obzirom na velike kontroverze i etničke probleme kojih ima u izobilju na Balkanu. Ono što Vinifritu daje snagu jeste njegova nepristrasnost: on nema interesa da traži bilo šta osim istine. Zbog toga se ne plaši da se upusti u balkansku vrevu (iako nije istoričar – on je stručnjak za klasike i književnost) i predloži verovatno najrazumniju sliku porekla Vlaha ikada ponuđenu: Rimske kolonije u Makedoniji i Epiru kasnije su pojačane imigracijom ka jugu od strane latinizovanog starosedelačkog stanovništva današnje južne i centralne Jugoslavije.
Jedna od ključnih ideja u ovoj knjizi je da grupe koje okružuju Vlahe imaju zajedničke interese u vezi sa sopstvenom istorijom i zbog toga je svaka od njih vršila nasilje nad vlaškom istorijom. Rumunija se bori protiv Mađarske oko Transilvanije pretvarajući se da smo došli severno od Dunava. Bugarska se bori protiv Jugoslavije oko Makedonije pretvarajući se da ne postojimo. Grčka se bori protiv Albanije oko Severnog Epira pretvarajući se da smo Grci. Svaka grupa dobija nešto žrtvujući Vlahe, osim nas – mi uvek gubimo. Ali na kraju krajeva, šta nas sprečava da izgubimo? Nemamo državu, nemamo univerzitete, istoričare, biblioteke, političare i diplomate koji brinu o našim interesima i našoj istoriji, pa šta sprečava druge da nas žrtvuju? Zaista, čini se čudom što smo uopšte stigli do 1988. bez takve podrške.
Ali sigurno nećemo stići mnogo dalje od 1988. bez te podrške. I to je još jedan razlog zašto je ova knjiga toliko važna: evo „autsajdera“ koji zauzima naš stav u svetu i brani ga umesto nas. Ista stvar se dogodila u Francuskoj i Nemačkoj, gde naučnici brane naš stav jer mi do sada nismo uspeli u tome – bili smo previše zauzeti mrzeći jedni druge zato što smo progrčki ili prorumunski orijentisani da bismo primetili da niko od nas nije provlaški! Još jedna zasluga Vinifritove knjige je to što uključuje iskren apel za pomirenje između svih bivših frakcija u sporovima oko Vlaha; nadajmo se da će se to uslišiti.
Uz sve ovo rečeno, moglo bi se pomisliti da je ovo savršena knjiga – zapravo, kako autor otvoreno priznaje, ima svoje probleme. Pristup je iz političke istorije, u mnogim pogledima jednog od najmanje obećavajućih pristupa Vlasima (za razliku od društvene ili ekonomske istorije, ili čak lingvistike).
Teorijski okvir je slab (npr. „Moj rad nema poseban zahtev...“), a koriste se i zastareli koncepti (kao što je „rasa“). Takođe me je pogodilo izostavljanje nekoliko ključnih dela na engleskom jeziku o Vlasima; ali ove mane se verovatno mogu objasniti činjenicom da Vinifrit nije istoričar po profesiji. Ono što mi se čini ozbiljnijim problemom jeste njegovo prenošenje iz oblasti književnosti njene tendencije da procenjuje dostignuća drugih kultura po standardima van tih kultura, kao kada kaže da arumunski jezik nije dobro sredstvo za poeziju – očigledno nikada nije čuo „ Grailu Armanesku“ Džordža Murnua .
Ipak, ovo je veoma važna knjiga i dolazi u ključnom trenutku; da li je to prekretnica ili nadgrobni spomenik, u krajnjoj liniji zavisi od nas.
Нема коментара:
Постави коментар