РУМУНСКА ГЕОПОЛИТИЧКА СТРЕМЉЕЊА КА СЕВЕРОИСТОЧНОЈ СРБИЈИ И ПОЛОЖАЈ ВЛАХА ТОКОМ II СВЕТСКОГ РАТА И ДРУГЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ

Aутор: Миодраг Д. Перић, Институт за политичке студије, Београд

 Окупационом поделом Краљевине Југославије 1941. године, Власи бивше Краљевине Југославије су се нашли у неколико држава. Власи североисточне Србије улазе у немачку окупациону зону, касније у Недићеву Србију. То исто важи формално и за Влахе из Баната - Власи са десне обале Тимока, највећег дела Македоније улазе у састав Велике Бугарске. Власи из дела северне Грчке и западне Македоније, такође улазе у састав Велике Албаније. Власи (Морлаци) из дела Горског Котора и Истре улазе у састав Мусолинијеве Краљевине Италије (Стојановић 2007, 194).

 Без обзира што Румунија није била војно ангажована против Југославије у Априлском рату 1941. године, непосредно после окупације Краљевине Југославије, Румунска генералска влада Антонескуа нагло потеже питање српских крајева у којима живе Власи и Румуни измешани са српским становништвом. У Меморандуму румунске владе упућеном Берлину непосредно по завршетку Априлског рата, датираног око 20. најкасније 23. априла 1941. године, се захтевало да се у оквиру „преуређења Балкана“ успоставе нове границе Румуније према југословенским земљама. По слову Меморандума, Румунија је тражила румунске територије за своје „сународнике“ у сливовима Тимока и Вардара или немачко-румунско-италијански кондоминијум у тимочкој области (могућно и са бугарским утицајем). (Documents on German foreign policy 1918/1945, series D. Volume XII 1962, 387).

Тежак положај Србије, коју је Немачка претворила у своју окупациону зону, пружао је наде Румунији да делимично надокнади изгубљене територије присвајањем Баната и североисточне Србије. Страх од Мађарске окупације српског Баната и бугарских претензија на источну Србију потенцирао је румунске аспирације на две нерумунске територије. После успеха фашистичке војске на источном фронту од 22. јуна 1941. године уследило је јаче распламсавање румунских аспирација на Банат и североисточну Србију.

У циљу остваривања својих циљева у североисточној Србији, Румунија је активирала у јавности мало познат али у прошлости већ опробан претензионистички апарат који до тада никада није имао тако велику подршку у Букурешту. Први знаци румунске делатности у окупираној Србији јављају се у првој половини маја 1941. године. Припадници југословенске војске, заробљени још првих дана Априлског рата од немачке војне силе, углавном на територији__ источно оде реке Мораве, пребачени су из Србије у Бугарску а одатле 12. априла 1941. године преко Дунава у Румунију формирајући неколико заробљеничких логора. Вођа румунских сепаратиста у североисточној Србији био је свештеник Ђорђе Сувејкић (Сувејка), свештеник у једном влашком селу у Крајини. Поп Сувејка се залагао код румунских фашистичких власти, Антонескуа и код Немаца да се влашки заробљеници, војници Краљевине Југославије ослободе и пусте кућама, јер су то „Румуни“. На интервенцију румунских војних и цивилних органа, сви заробљеници у логорима, углавном војници и подофицири који су се у нади да ће бити пуштени кућама, изјавили да су Румуни. Међу заробљеницима било је много Влаха из североисточне Србије и тимочких села, највише је било Срба. Немачке окупационе власти под притиском Сувејке и Антунескуових људи, прихватају да све Влахе као Румуне, ослободе и пусте кућама. Приликом провере националног идентитета, постављено је само једно питање: Шћи румуњешће (Да ли знаш румунски?), одговор заробљених Влаха и већине Срба је гласио - шћиу румуњешће (Знам румунски). Одмах су ослобођени. Срби који нису били из североисточне Србије, за неколико недеља боравка у логору су могли да науче ове две речи. Власи су знали тачно ко од заробљеника није Влах. Ниједан од њих није хтео да подкаже ниједног Србина. Врло мали број Срба није желео да се изјасни да су Румуни, међу њима је било и Влаха. Они су транспортовани у немачке заробљеничке логоре широм Европе. Од средине па до краја маја 1941. године у североисточну Србију се вратило око 4000 заробљеника из Румуније, снабдевених објавама на румунском и немачком језику у којима је стајало да се из заробљеништва пуштају као Румуни. Са собом су носили румунске букваре, књиге, слике румунског краља, „кондукатора“ Антонеска и неких главних експанзионистичких првака. Ти заробљеници и повратници имали су да послуже као претензионистички мисионари међу живљем на територији североисточне Србије. Средиште целокупне румунске активности те и оне која је деловала на територији целе Србије, био је Букурешт. У циљу лакшег и ефикаснијег деловања непосредни руководиоци сепаратиста у североисточној Србији дејствовали су из Турн Северина. За материјално обезбеђење претензиониста њеним руководиоцима стављана су на располагање велика новчана, комуникативна и друга материјална средства.

Прва и најважнија дејства румунске претензионистичке организације, која представља и њен највећи домет, била су ослобођење војних заробљеника и акције материјалне природе. Враћањем ратних заробљеника кућама, рачунало се да Румунија стекне симпатије читавог становништва североисточне Србије, сваки Влах се у североисточној Србији који би се декларисао као Румун и који се потписао на поднете формуларе примао је од Румуније предмете тзв. монополске робе и новчану помоћ у румунским лејама. Велики број људи из североисточне Србије, нарочито из кључних насеља поред Дунава, ишао је у Турн Северин и потписивао је све што је Сувејкић тражио да би примао поклоне и новац. Поред осталог, румунске власти дозволиле су становништву североисточне Србије кријумчарење робе широке потрошње за којом се у Србији осећала велика несташица као што су петролеј, камена со, дуван, шибице, парафин за свеће итд. Великом броју домаћинстава од Кладова до Ниша кријумчарење румунског петролеја представљало је значајан допунски извор средстава за живот у току народно-ослободилачког рата и социјалистичке револуције (1941-1945) (Петровић 1966, 33,37, Стојановић 2007, 194). Сва дарежљивост Румуније у североисточној Србији (1941-1944) била је у функцији стварања расположења становништва североисточне Србије за присаједињење североисточне Србије „Великој Румунији“.

Територијалне аспирације фашистичке Румуније (1941-1944) на североисточну Србију доживеле су пун неуспех због више разних фактора. Делатност Румуније да искористи тежак међународни положај Југославије и њеног становништва (1941-1944) представљају само део једне политике вођене још од друге половине 19. века. Аспирације на територију североисточне Србије имале су готово седам деценија своје место у панрумунском експанзионистичком програму, зависно од међународних околности, осцилирајући од притајене, готово шпијунске делатности до претње војном окупацијом. Претензије су се највише експонирале у ратним, прецизније преломним временима а посебно фашизације европског југоистока. Међународна констезација фашизираног југоистока Европе и вазални однос Румуније према Немачкој препречавао је њене аспирације према фашистичким земљама Бугарској и Мађарској. Зато је румунски претензионистички план био усмерен у правцу анексије североисточне Србије као дела суседне државе Југославије у којој је све време НОР-а и социјалистичке револуције (1941-1945) постојао снажан антифашистички покрет. Аспирације Румуније за анексијом североисточне Србије имале су за циљ и спутавање ревизионистичких тежњи Бугарске да анектира део североисточне Србије западно од Тимока. Све време деловања фашистичке Румуније у североис- точној Србији (1941-1944) се мало примећивало и није попримило крупније размере нити је Румунија успела да створи расположење већине северносрбијанских Влаха за присаједињење североисточне Србије Румунији (Петровић 1966, 51-53).

Историја Влаха североисточне Србије је интегрални део историје народноослободилачког рата и социјалистичке револуције Југославије, историје друге и треће Југославије, државне заједни- це СЦГ и Републике Србије. Током Народноослободилачког рата и југословенске социјалистичке револуције Власи североисточне Србије нису били јединствени на ратном и политичком пољу. Један део Влаха из североисточне Србије је често регрутован у Недићеву војску и граничну стражу. Други део Влаха североисточне Србије је био у четничким јединицама Драже Михаиловића, трећи део Влаха североисточне Србије је био у партизанским јединицама. Власи из Тимочке Крајине са десне обале Тимока, источне и централне Македоније су регрутовани у Бугарску војску. Њих је Бугарска сматрала Бугарима (Стојановић 2007, 194-195). После Другог светског рата комунистичке власти Румуније нису спроводиле експанзионистичку политику према Власима у Србији. За време социјализма у Југославији и Румунији био је предах румунских геополитичких претензија на североисточну Србију и национални идентитет Влаха североисточне Србије.

 

Kad perom i papirom brišu identitet: Šta nam stari popisi zaista govore?

Piše: Redakcija „Vlasi Balkana – Čuvari romanskog nasleđa“

Kada danas razgovaramo o istoriji, često uzimamo stara dokumenta i zvanične statistike zdravo za gotovo. Verujemo da cifre na papiru govore istinu o tome ko je i gde živeo u 19. veku. Međutim, jedan pogled na staru državnu statistiku iz 1890. godine („Statistika država Balkanskoga poluostrva“) otvara sasvim drugačiju priču – priču o tome kako su se birokratija i državni popisi igrali sa identitetima običnih ljudi.

Ko je ko na papiru, a ko u stvarnosti?

U pomenutoj tabeli iz 1890. godine, vlaško i romansko stanovništvo u Kraljevini Srbiji svedeno je pod jedinstvenu, zbirnu odrednicu – „Rumuni“ (iako ih je tada popisano skoro 150.000, mahom po selima), dok su Cincari (Aromuni) bili izdvojeni u posebnu kategoriju.

U toj tabeli, vlaško i romansko stanovništvo u Kraljevini Srbiji svedeno je pod jedinstvenu, zbirnu odrednicu – „Rumuni“ (iako ih je tada popisano skoro 150.000, mahom po selima), dok su Cincari (Aromuni) bili izdvojeni u posebnu kategoriju.

Ipak, istorijske prilike na terenu pokazuju da za većinu vlaškog seoskog stanovništva, koje je bilo predmet tadašnjih popisa, naziv "Rumuni" predstavljao je administrativnu kategoriju, a ne izraz njihovog sopstvenog nacionalnog identiteta. Vlasi sebe nisu smatrali Rumunima u onom nacionalnom smislu koji se odnosio na Rumune sa one strane Dunava; njihov identitet bio je duboko ukorenjen u lokalnoj tradiciji, jeziku i specifičnom prostoru na kom su vekovima živeli. Naziv „Rumuni“ bio im je spolja nametnut od strane državne administracije koja je ignorisala te unutrašnje razlike.

Ova pojava nije bila izuzetak, već pravilo. Sličan mehanizam dvosmerne birokratske igre vidimo i u obratnim primerima – na teritoriji današnje Rumunije (u istorijskoj Vlaškoj), gde su tamošnje vlasti i crkveni spisi pravoslavno stanovništvo srpskog porekla ili južnog govora često administrativno vodili pod terminima poput „Rašani“ ili „Vlasi“, etiketirajući ih po teritoriji ili jeziku, bez prevelikog interesovanja za to kako se oni sami nacionalno osećaju.

Formula 19. veka: Jedan jezik – jedna nacija

Zašto se to radilo? Odgovor leži u duhu tog vremena. Istoričari i demografi, poput Laze Kostića ili akademika Zefa Mirdite, odavno su objasnili mehanizme iza ovih statistika.

U 19. veku, u jeku stvaranja modernih nacionalnih država, vladala je rigidna formula: jedan jezik – jedna nacija. Državni statističari i birokrate nisu marili za lokalne specifičnosti, istorijske korene ili autentična imena. Ako je neko govorio romanskim jezikom, birokratija bi ga automatski „upakovala“ u veći, već postojeći državni kalup.

Naravno, postavlja se i pitanje političkog konteksta. Iako su se Moldavija i Vlaška ujedinile još 1859. godine, a Rumunija postala kraljevina 1881. godine, stvarajući širi politički okvir, direktan uticaj dvora na same statističke tabele ostaje u sferi teorije, ali nije isključen. Zvanična statistika se primarno vodila tadašnjim preuzetim evropskim birokratskim modelima.

Na kraju krajeva, stari državni dokumenti nam zapravo ne govore šta su ti ljudi osećali u svom srcu, kom se Bogu molili na maternjem jeziku i kako su se sami međusobno nazivali. Umesto toga, nam otkrivaju nešto sasvim drugo – kako je država uvek imala moć da perom i papirom preinači, preimenuje i stopi čitave zajednice zarad svojih unutrašnjih statističkih i viših političkih ciljeva.