KO SU BALKANSKI VLASI ?

Danas se sve češće i češće srećemo sa pitanjem: „ Ko su Vlasi? Šta su oni, odakle su oni? Jesu li to Rumuni, Srbi il pak Vlasi?

Vlasi su potomci latinizovanog, ali starosedelačkog balkanskog stanovništva Rimskog Carstva. Izraz Vlah su stari Germani koristili da označe podanike Rimske Imperije. Ime je kasnije prihvaćeno u Vizantiji, Otomanskom Carstvu, kao i kod Slovena. Tokom vremena reducirano je na ostatke latinizovanog stanovništva Balkana. Pored ovog postoje još na desetine lokalnih imena kojima se naziva ova populacija, a izraz Vlah ima različita značenja, često pogrdna, u pojedinim sredinama (Trifon, 2011:14-15).

Vlasi sebe, međutim, zovu Armani, Rmani, Rumani –dakle, Romanima, Romejcima. Internacionalno se najviše koriste imena Vlasi i Aromani, Cincari. Aromani su oni koji su oblikovani grčkom kulturom i žive u prostoru severne Grčke, Albanije i Makedonije. Urbani Vlasi iz Makedonije, Srbije i jugo-zapadne Bugarske se nazivaju i Cincari, a oni iz Srbije insistiraju da se isključivo tako zovu. I na kraju, Vlasi koji su nekada živeli u zaleđu jadranske obale od Kotora do Velebita nazivani su u venecijanskoj tradiciji Morovlasi ili Morlaci, kao i Nigri Latini – dakle, Crni Vlasi (Praga, 1993:156-7, 200; Jiriček, 1962: 39-41).

Alberto Fortis ih je učinio evropskom kulturnom senzacijom u svom putopisu “Putovanje po Dalmaciji” u 1774 (Fortis, 2004: 5-33; Wolf, 2001). To se ime odomaćilo u Veneciji i Italiji, ali ne i kod domaćih Vlaha (Šarić, 2008: 64).

Kada su stari Sloveni počeli migracije ka Balkanu u šestom i sedmom veku, autohtona i pre-rimska, ali latinizovana populacija povukla se u utvrđene gradove na Jadranu ili pobegla u lanac dinarskih planina, kao i duboko na jug današnje Grčke, čak do Peloponeza. Razoreni su, međutim, i mnogi gradovi pa su se i urbani Romani osuli na ostrva ili pobegli u planine. Stara i novopridošla populacija obnovljenih gradova jadranskog (i albanskog) primorja se vremenom asimilovala u Slovene i početkom 16. veka izgubila svoj jezik i identitet. Drugi Vlasi, oni koji su pobegli u planine, brzo su pastoralizovali svoj način života sa transhumant stočarstvom kao glavnom ekonomijom, klansko-plemenskom strukturom (katuni) kao ključnom društvenom formom i (kasnije) pravoslavljem kao dominantnom religijom (Kazer, 2002:76-77).

U srednjevekovnim dokumentima nazivani su pastores romanorum (Praga, 1997: 166).

Slično važi i za albansku planinsko-pastoralnu populaciju. Kada su slovenske zajednice počele da grade svoje srednjevekovne države, Vlasi su postepeno prihvaćeni i tolerisani, ali su nastavili svoju paralelnu pastoralnu egzistenciju, institucionalizovanu putem tzv. “vlaških zakona”, dakle specifičnih pravnih i poreskih režima (Ćirković, 2004: 113-4).

Unutar njih postojala je i blaga podela rada na „ljude od oružja“ i „putnike“ (stočare i karavandžije). Otomanska osvajanja prema zapadu Balkana izazvala su dramatične migracije balkanskih Vlaha (i Slovena) ka Hrvatskoj, Bosni i Ugarskoj (15-17 vek).

Osmanlije su počele da koriste ove Vlahe (i Slovene) za vojni transport, ali i kao vojnike (akindžije, armatolozi, vojnuci). Austrija i Venecija delovale su slično i stvorile posebne vojne sastave uz granicu sa Osmanlijama. Prebegli Vlasi, Sloveni činili su jezgro ovih formacija kasnije nazvanih vojna granica (Roksandić, 2003: 73-88).

Izvor: http://xn--j1aat.xn--90a3ac/2022/04/10/ko-su-balkanski-vlasi/

VLASI DROBNJACI, BANJANI, RIĐANI, PIVLJANI…

Baveći se nekim drugim temama, Bogumil Hrabak, dotakao se delimično pojedinih segmenata iz života Vlaha Drobnjaka; učešće Vlaha Drobnjaka u kreditnoj trgovini, pljački dubrovačkih trgovaca, teritorijalizaciji, o seobama, o organima vlasti unutar vlaške skupine Drobnjaka i drugom. 

Bogumil Hrabak, poslednjim godinama života obradio je u posebnoj studiji-knjizi uopšte Vlahe u Hercegovini, tako su poseban osvrt dobili u njegovoj monografiji (Iz starije prošlosti Bosne i Hercegovine) i Vlasi Drobnjaci, Banjani, Riđani, Pivljani, Zupci i drugi. 

Bogumil Hrabak izneo je konstataciju, koja istina nije nova, ali je značajna i odnosi se na sve vlaške skupine na teritoriji današnje Crne Gore, iz kojih su se formirala crnogorska plemena, kao jedna od najvažnijih karakteristika crnogorske prošlosti. Složio se samo delimično sa mišljenjem Konstantina Jirečeka, koji ističe da je za stvaranje plemena potrebno da postoji više katuna iste vlaške grupe (Drobnjaci, Banjani, Zupci). Hrabak dalje zaključuje da su se crnogorska plemena najpre formirala tamo gde zimska i ljetna staništa nisu bila udaljena; Riđani (1279), Drobnjaci (1477), Vasojevići i drugi, to jest da su za formiranje plemena potrebni ne samo niži tereni već i kratka ruta sezonskog kretanje leti, kao što smo naveli i veći broj stanovnika. Isto tako Hrabak zaključuje da je sa teritorijalizacijom Vlaha bila jača uloga crkve i plemenitih rodova. U plemenima u kojima je postojao sveštenik (u Drobnjaku jedan, u Pivi dvojica) on je pripadao naslednoj porodici duhovnika, koja je bila bliska, odnosno ogranak vladajuće porodice u plemenu. Prihvatio je mišljenje Branislava Đurđeva da je prilikom zbijanja katuna u pleme dolazilo do redukcije katunara, budućih seoskih knezova. Osim seoskih knezova, postojao je i nahijski knez. Ta redukcija kod Drobnjaka obavljena je mnogo ranije nego kod Nikšića i drugih suseda, ističe Hrabak. Katun je video kao vojnu celinu koja je obavljala vojne dužnosti i kao celina obično je išao u pljačku. Starešinstvo u hercegovačkim katunima, pa i u Drobnjaku bilo je nasledno, što je dovodilo do izdvajanja čelne porodice u katunu. Okupljanje katuna oko plemenskog jezgra (krajem 15. veka) u Drobnjaku bilo je u isto vreme i razrođavanje nekih elemenata. 

 Drobnjaka je tada bilo u Dubrovniku, Gacku, Cernici i Goraždu. Iz plemena su se udaljavali poslovni ljudi urbanih zanimanja, koji su bili vlasnici skupih predmeta (posrebrenih pojaseva, niski bisera i drugog) koji su bili u modi. Ti preseljenici prestajali su da budu stočari, jer uzimaju kredite u Dubrovniku. Oni su postajali trgovci u pravom smislu te reči i gubili status Vlaha. Neki Vlasi Drobnjaci su držali i roblje, kao poslugu. Vlah iz Drobnjaka poklonio je jednu robinju bosanskom kralju. Drobnjaci su spadali u filurdžijsku zonu, kao i Vlasi Banjani i Vlasi Pive. 

 Vlasi Drobnjaci su bili jedinstveni po tome što 1477. nisu upisni pod svojim imenom već su postali nova nahija Komarnica, iako su Drobnjaci već odavno živeli na svojim pašnjacima u nahiji Komarnici, odnosno istoimenoj staroj župi. Upisani su 1477. kao jedina vojnička nahija u Hercegovini sa 18 katuna. Izdvajaju se i po tome što su spadali u starije Vlahe sa arbanaškom osnovom (uticajem), a istakli su se kao poslovni svet u Dubrovniku i Kotoru, što sa drugim starijim Vlasima nije bio slučaj, ističe Bogumil Hrabak. 

 Kod Drobnjaka i Riđana broj stanovnika na samom početku 16. veka (1500. godine) naglo se povećao a time i broj katuna (kod Riđana), dok se broj stanovnika u Drobnjaku uvećao dva i po puta za poslednje 23 godine od 1477. do 1500. godine, što je bila posledica pripajanja novih katuna, a ne biološke obnove, konstatovao je B. Hrabak. Oba katuna beleže značajne demografske promene. Katun Riđana uvećao se sa tri na 11 katuna. Tada je u Drobnjaku bilo oko 1 500 familija – porodica. Drobnjaci su bili jedno od najbogatijih plemena u istočnoj Hercegovini. Bogatstvo uopšte u katunu, ističe Hrabak, pre i posle teritorijalizacije sticano je prevoženjem soli i tkanina u Polimlje i Bosnu, taj posao su preuzimali katunari kao kramari, a kao kiridžije služili su im članovi katuna (karavana je bilo čak sa 300 konja). On je pratio Vlahe Drobnjake, od prvog pomena u dubrovačkom arhivu (1285), sve promene i zbivanja (tradiciju i predanje) do kraja 18. veka. Govori i o prvim tragovima islamizacije u Drobnjaku (1362) na osnovu dubrovačke arhivske građe.

 

Posebno je istakao pokret vojvode Grdana (ustanak u Drobnjaku pod vođstvom nikšićkog vojvode Grdana), krajem 16. veka, koji je okupio i ostala plemena Pivljane i Nikšiće u borbi protiv turske vlasti u Crnoj Gori. Zapadne zemlje (nadvojvodski dvor u Gracu i papska kurija) smatrale su početkom 17. veka (1605) da su Vlasi Drobnjaci najmoćnije pleme u istočnoj Hercegovini. 

 Takođe, akademik SANU Sima Ćirković je dosta pisao o srednjevekovnim Vlasima, to je neizbežno za sve istoričare koji se bave balkanskim srednjim vekom. Ćirković je tvrdio da su Paštrovići poreklom od Vlaha, da je to veliko naše pleme – vlaškog porekla. U radu „Udeo srednjega veka u formiranju etničke karte Balkana“ Ćirković je između ostaloga, ovo napisao: 

 „Balkanski Vlasi, čije se jedno krilo može pratiti na širokom prostoru od Crne Gore do Istre, nisu imali trajnu političku organizaciju i to je, svakako, doprinelo njihovom osipanju i gubljenju, makoliko da su brojčano rasle i razgranjavale se njihove katunske zajednice. Individualni katuni, pa ni grupe katuna kakvi su bili Drobnjaci, Banjani ili Hrabreni, nisu raspolagali kohezivnim snagama kojima bi se oduprli odvajanju ne samo pojedinca, već i porodica i čitavih zajednica. Jezičko prilagođavanje, čiji su rezultati prepoznatljivi u ličnim i porodičnim imenima, srušilo je prve pregrade; transformacija vlastelinstava i promene u administrativnom sistemu ublažile su razlike u pravnim režimima u kojima su živele vlaške zajednice i njihovo slovensko okruženje; mogućnost sticanja poseda i uključivanja u vlastelu mamila je ne samo vlaške starešine i njihove rođake, već i svakog pripadnika katuna, slobodnog i sposobnog za vojevanje.“

 A u fusnoti na str 178 Ćirković je i ovo naveo: 

 „U jednom delu naše literature se izričito ili prećutno uzima da je naziv Vlah oznaka za socijalni status, samo daleka uspomena na nekadašnje etničke podele, te ga u skladu s tim karakterom treba pisati malim slovom. Na drugim mestima sam pokazao da je taj postupak metodološki nekorektan, jer se ne pita o granicama koje razdvajaju Vlahe i ne-Vlahe, koje postoje dokle god se taj naziv održava i upotrebljava. Proglašavanjem da je reč o socijalnoj a ne etničkoj pojavi problem se zaobilazi, ali se ne rešava. Tek potpuna integracija u „veliko društvo“ ima za rezultat iščezavanje vlaškog imena.

“ Naziv Vlah u srednjevjekovnim dokumentima nije socijalna oznaka, već je etnička, kaže Ćirković. To je ponovio i na drugim mestima.

Đurđica Petrović o Banjanima, Drobnjacima, Nikšićima, piše: „O Vlasima sadašnje Crne Gore dubrovački spomenici obaveštavaju o Drobnjacima, Banjanima, Matarugama, zatim o Riđanima, Vlasima Onogošta i Nikšića, manje o Kričima, a koji su se nalazili na teritoriji Hercegovine XV veka. . . Pojedinačne informacije postoje i za katune u Zeti. . . Među tim Vlasima najbrojniji su bili Banjani i Drobnjaci. Prema turskom popisu hercegovčakih Vlaha iz 1477. Banjani su sa Pivom imali 19 katuna sa 623 kuće, a Drobnjaci 18 katuna sa 641 domom. Vlasi Nikšića i Onogošta zajedno, a koji su u kasnijim vekovima postali vrlo značajni, u vreme popisa imali su tri katuna i pet delova katuna sa 138 kuća. Od svih hercegovačkih Vlaha XV veka najmanje se pažnje do sada obraćalo na Riđane, crnogorsko pleme kasnijih vremena, a koje je nestajalo tokom prve polovine XVII veka“. (strane 229 i 230 i 231). 

 IZVORI: 

 Bogumil Hrabak, „Prošlost Pljevalja po dubrovačkim dokumentima do početka XVII stoleća”, Istorijski zapisi, br. 1–2 (1955): 14; Isto, „Poslovni ljudi Polimlja”, u Simpozijum „Seoski dani Sretena Vukosavljevića” III, ur. P. Vlahović (Prijepolje: Zajednica osnovnog obrazovanja, 1976), 245; Isto, „Čelnici stočarskih zajednica u istočnoj Hercegovini u XIII–XV veku”, Zbornik za istoriju BiH, br. 2 (1997) 144, 153, u Iz strarije prošlosti Bosne i Hercegovine II (Beograd: Izdanje autora, 2003), 48, 52, 59; 

 Bogumil Hrabak, Nikšić do početka XIX veka (Beograd: Izdanje autora, 1997), 38, 44–45, 49. 

Bogumil Hrabak, „Drobnjaci”, u Iz starije prošlosti Bosne i Hercegovine II (Beograd: Izdanje autora, 2003), 97–129 

Branislav Đurđev, „O knezovima pod turskom upravom”, Istorijski časopis”, br. 1–2 (1948): 150 

Bogumil Hrabak, „Čelnici”, 144 

Bogumil Hrabak, Isto, 53. 

Marica Malović-Đukić, „Drobnjaci u karavanskoj trgovini Polimlja u srednjem veku”, 

Mileševski zapisi, br. 2 (1997): 25–31; 

Isto, „Prilog istoriji Drobnjaka u srednjem veku”, Glasnik Zavičajnog muzeja, br. 1, (1999): 145–148. Takođe ne bismo mogli prihvatiti Hrabakovo mišljenje da Vlasi Drobnjaci nisu učestvovali u karavanskoj trgovini. On smatra da su se Drobnjaci uglavnom bavili prodajom sitne stoke (Bogumil Hrabak, „Drobnjaci”, 104). O karavanskoj trgovini Drobnjaka vidi: Mihailo Dinić, „Dubrovačka karavanska trgovina u srednjem veku“, u Srpske zemlje u srednjem veku, ur.Sima Ćirković (Beograd: Srpska književna zadruga, 1978), 306–7, 320; 

Marica Malović-Đukić, „Drobnjaci u karavanskoj trgovini Polimlja“, 25–31. 

Bogumil Hrabak, Nikšić, 38. 

Bogumil Hrabak, „Razgranavanje katuna i stvaranje grupe katuna, odnosno plemena u nekadašnjoj Hercegovini (XIII–XV vek)”, u Predmet i metod izučavanja patrijarhalnih zajednica u Jugoslaviji ur. Đ. Pejović (Titograd: CANU, 1981), 186, 190, 193–195, u Iz starije prošlosti Bosne i Hercegovine II (Beograd: Izdanje autora, 2003), 38

 

Bogumil Hrabak, Iz starije prošlosti Bosne i Hercegovine, 112, 159. 

Bogumil Hrabak, „Čelnici”, 142 

 

Bogumil Hrabak, Nikšić, 52 

 

Sima M. Ćirković, Rabotnici, duhovnici, vojnici – Društva srednjovekovnog Balkana, Equilibrium, Beograd, 1997, str 177 i 178

Veza: http://xn--j1aat.xn--90a3ac/2022/04/17/vlasi-drobnjaci-banjani-ridjani-pivljani/

ПРВИ ПИСАНИ ТРАГОВИ О ВЛАСИМА НА БАЛКАНУ

 

Премда се једна скупина Влаха под именом Lachmienses спомиње се још за време Јустиниана I. (527.-565.), а у свези с оснивањем самостана Св. Катарине на Синају, име Влах се у писаним изворима пре X. века не спомиње. Разлог томе треба тражити у чињеници да су Власи од Каракалина едикта 212. године после Христа били обухваћени грчким називом Рхомаиои, који се односио на слободне становнике царства који су уживали римско грађанско право и говорили латински. Након Каракалина едикта почиње се у грчким текстовима правити разлика између Рхомаиои и Hellenes.

 

Међутим, када се Власи издвајају од заједнице Рхомаиои, били они Грци или Западњаци, име Влах јавља се у делима византских аутора, као последица њихове индивидуализације. Тиме се означава и њихов дефинитивни улаз у свесну историју Европе. У делима византских аутора говори се о њиховом учешћу у политичким догађајима на балканским подручјима током XI., XII., XIII. века и надаље.

 

Прво спомињање Влаха под тим именом у делима византских аутора повезано с убиством Давида, једног од четири кометопула, између Касторије и Преспе код места званог “Лепи Храстови”. То се догодило 976. године, а дело је Влаха о дитаи , тј. Влаха “путника”, односно “караванлија”, који су били у служби Византије с обавезом чувања магистралног пута Виа Егнатиа, који је повезивао Драч и Аполонију са Солуном.

 

Власи северне Грчке, Епира и јужне Македоније на почетку су обитавали у планинским пределима тих подручја. Међутим, касније, мало по мало пружају се на југу Тесалије све до планине Фтиотиде, Етолије и Акарнаније. Већ од XI. века византски аутори и други историјски извори читаво ово подручје третирају као влашко. Тако се Тесалија (Хелада) у почетку XIII. века почиње звати Велика Влахија, Етолија и Акарнанија Мала Влахија итд. Осим тих етногеографских назива постоје Горња и Доња Влахија, које се односе на Влахе Пинда и Ахаје. Они су заправо посвуда посведочени како на Халкидику, на планинама Родопа, на азијском делу Босфора, у Атици, Еубеји, на Пелопонезу, тако и на Крфу и другим јонским острвима. То уосталом потврђује не само многобројност влашке популације, него и социјалну организованост Влаха у Византијском Царству, њихово чешће у духовној и материјалној култури тога царства и њихову способност да се организовано супротставе византској власти. О томе говоре разни социјално-политички називи: архонт, примићури, кнез, прокритои (челници), жупани.

Сви су они били управни или војни представници, поглавари рода или племена који су обављали политичке, судске, административне, војне и економске функције. Типични облици друштвене организације Влаха јесу “задруга”, односно “фалкаре” и “катуни”, као повремена насеља, карактеристична за степске социјалне заједнице, а која су преко номадских елемената донели Авари. Такве етно-социјалне структуре живе на широким подручјима Балканскога полуострва. Из овог су се подручја Власи ширили почетком турског раздобља широм Балкана и даље, мешајући се са другим Власима , утапајући се у друге народе.

ИЗВОР:

2 EUTYCHI patriarchae Alexandrini Annales, у: Ј. П. Migne, Patrologiae completus series graeca. Paris,1857., CXI., цол. 107., 165.–168.;

НАНДРИС, Јохн Г., The Jebaliyech of Mount Sinai and the Land of Vlach, u: Quaderni di Studi Arabi 8, Venezia, 1990., 53.–54.;

МИРДИТА, Зеф, PP, 14./1995., 56.–58.

МИРДИТА, Зеф, PP, 14./1995., 45– 46.; Идем, Власи у хисториографији, Загреб, 2004., 23.

МИРДИТА, Зеф PP., 14/1995., 42.–49.; Идем, Власи у хисториографији, Загреб, 2004., 17.–33.

РВИНТЕ, Василе, РСГ/2003., 157. ss

NĂSTUREL, Petre Ş.,Les Valaques de l’espace byzantin et bulgare jusqu’ à la conquête, u: Les Aroumains,
1989., 56.–61.;