ПРВИ ПИСАНИ ТРАГОВИ О ВЛАСИМА НА БАЛКАНУ

 

Премда се једна скупина Влаха под именом Lachmienses спомиње се још за време Јустиниана I. (527.-565.), а у свези с оснивањем самостана Св. Катарине на Синају, име Влах се у писаним изворима пре X. века не спомиње. Разлог томе треба тражити у чињеници да су Власи од Каракалина едикта 212. године после Христа били обухваћени грчким називом Рхомаиои, који се односио на слободне становнике царства који су уживали римско грађанско право и говорили латински. Након Каракалина едикта почиње се у грчким текстовима правити разлика између Рхомаиои и Hellenes.

 

Међутим, када се Власи издвајају од заједнице Рхомаиои, били они Грци или Западњаци, име Влах јавља се у делима византских аутора, као последица њихове индивидуализације. Тиме се означава и њихов дефинитивни улаз у свесну историју Европе. У делима византских аутора говори се о њиховом учешћу у политичким догађајима на балканским подручјима током XI., XII., XIII. века и надаље.

 

Прво спомињање Влаха под тим именом у делима византских аутора повезано с убиством Давида, једног од четири кометопула, између Касторије и Преспе код места званог “Лепи Храстови”. То се догодило 976. године, а дело је Влаха о дитаи , тј. Влаха “путника”, односно “караванлија”, који су били у служби Византије с обавезом чувања магистралног пута Виа Егнатиа, који је повезивао Драч и Аполонију са Солуном.

 

Власи северне Грчке, Епира и јужне Македоније на почетку су обитавали у планинским пределима тих подручја. Међутим, касније, мало по мало пружају се на југу Тесалије све до планине Фтиотиде, Етолије и Акарнаније. Већ од XI. века византски аутори и други историјски извори читаво ово подручје третирају као влашко. Тако се Тесалија (Хелада) у почетку XIII. века почиње звати Велика Влахија, Етолија и Акарнанија Мала Влахија итд. Осим тих етногеографских назива постоје Горња и Доња Влахија, које се односе на Влахе Пинда и Ахаје. Они су заправо посвуда посведочени како на Халкидику, на планинама Родопа, на азијском делу Босфора, у Атици, Еубеји, на Пелопонезу, тако и на Крфу и другим јонским острвима. То уосталом потврђује не само многобројност влашке популације, него и социјалну организованост Влаха у Византијском Царству, њихово чешће у духовној и материјалној култури тога царства и њихову способност да се организовано супротставе византској власти. О томе говоре разни социјално-политички називи: архонт, примићури, кнез, прокритои (челници), жупани.

Сви су они били управни или војни представници, поглавари рода или племена који су обављали политичке, судске, административне, војне и економске функције. Типични облици друштвене организације Влаха јесу “задруга”, односно “фалкаре” и “катуни”, као повремена насеља, карактеристична за степске социјалне заједнице, а која су преко номадских елемената донели Авари. Такве етно-социјалне структуре живе на широким подручјима Балканскога полуострва. Из овог су се подручја Власи ширили почетком турског раздобља широм Балкана и даље, мешајући се са другим Власима , утапајући се у друге народе.

ИЗВОР:

2 EUTYCHI patriarchae Alexandrini Annales, у: Ј. П. Migne, Patrologiae completus series graeca. Paris,1857., CXI., цол. 107., 165.–168.;

НАНДРИС, Јохн Г., The Jebaliyech of Mount Sinai and the Land of Vlach, u: Quaderni di Studi Arabi 8, Venezia, 1990., 53.–54.;

МИРДИТА, Зеф, PP, 14./1995., 56.–58.

МИРДИТА, Зеф, PP, 14./1995., 45– 46.; Идем, Власи у хисториографији, Загреб, 2004., 23.

МИРДИТА, Зеф PP., 14/1995., 42.–49.; Идем, Власи у хисториографији, Загреб, 2004., 17.–33.

РВИНТЕ, Василе, РСГ/2003., 157. ss

NĂSTUREL, Petre Ş.,Les Valaques de l’espace byzantin et bulgare jusqu’ à la conquête, u: Les Aroumains,
1989., 56.–61.;