У средњовековној Србији и Босни
трајније су живели бројни несрби, или су пословно долазили у њу. Краљ Милутин у
својој повељи манастиру Светог Ђорђа код Скопља из 1300. поред Срба, набраја
Грке, Бугаре, Латине, Арбанасе и Влахе. Поред земљорадника, сточарством су се
бавили и сточари номади, власи. Били су мање бројан део зависног становништва.
Процењује се да су у XIV веку на поседима манастира Дечани породице Влаха чиниле 1/10, а на поседима манастира
Бањске 1/5 укупног зависног становништва. У
подручјима са мење обрадиве земље, то јест планинским и крашким пределима број Влаха је био већи. Власи су били потомци
старог хришћанског становништва, које се у време доласка Словена повукло у
планинске теже приступачне пределе Балкана, и бавило се сточарством. Влашка,
пастирска села се код Срба у позном средњем веку зову катунима. Катун је обично
чинило неколико дрвених грађевина у којој је боравио један род, то јест шира
породица са 30 до 40 чланова, подељених у неколико домаћинстава. Катун је имао старешину кога различито
називају: кнез, челник, катунар и примићур. У почетку сви Власи и њихови катуни припадали су владару.
После су владари влашке катуне давали цркви, а вероватно и властели.
За разлику од земљорадника, Власи
су имали знатно више стоке и нису боравили у сталним насељима. Односно, имали
су два различита станишта у току године. Власи су могли прелазити велике
раздаљине у потрази за пашњацима. Од пролећа до јесени окупљали су се у веће
групе и боравили су са својим стадима на планинским пашњацима, у катунима. Зими
су се склањали у приморје, или у топлије равничарске и жупне пределе.
Власи су имали веће количине
меса, сира, кожа и вуне за размену. Поред оваца, коза и говеда, важно је било
што су узгајали крда коња. Обични коњи преносили су терет, а само бољи су
обучавани да служе за рат. Сточари су део своје стоке и сира давали као данак
владару и феудалним господарима. По Душановом законику за боравак у зимском
станишту Власи су
властелину давали „траварине од 100 кобила једну, од 100 оваца једну овцу са
јагњетом и од 100 говеда једно говече”. Власи на црквеним властелинствима
давали су десетак у стоци (обично овце и јагњад), сир, косили сено и дају део
онога што су израдили од вуне. Уколико су им уобичајене обавезе биле умањене,
имали су обавезе да преносе и чувају имовину за црквено властелинство коме су
припадали.
Млеко се чувало у мешинама и
дрвеним посудама. Користило се као свеже и кисело. Месом се трговало као свежим
и усољеним. Људи из Дубровника у Србији и Босни куповали су велика стада стоке.
Та стада су одвођена у Дубровник. Месо се јело као печено (на ражњу), кувано и
осушено. У исхрани се користила речна и морска риба. Рибом се трговало као
свежом или сувом и усољеном. Продавала се по градовима у унутрашњости Србије и
Босне, а доста се користила у исхрани у манастирима због посних дана.
О војним обавезама Влаха, то јест власима-војницима говори повеља
Стефанa Уроша II Милутина манастиру Бањска у којој се Власи деле на војнике и „ћелаторе.
На властелинству Дечана према
попису у оснивачкој повељи, која је издата 1330. године, било је знатно мање
влашких породица (266 породица), него породица земљорадника (2.097). У том
попису мало је хришћанских, романских и арбанашких имена. Истражујући имена
зависних становника уписана у Првој повељи манастиру Дечани, Милица Грковић је
закључила да је у влашким катунима око 80% словенских имена. Из тога изгледа да
су били словенизовани.
Од почетка XIV века приликом
продаје меса на трговима у држави Немањића прво су се продавали месо и стока
(од пореза) које је владар изнео на тржиште, а после су могли да продају и
остали који су имали вишак меса. У њих су спадали и Власи.
Текст је део
књиге Александар А. Логос, ИСТОРИЈА СРБА I,
2017
Нема коментара:
Постави коментар