OD VLAŠKIH PLANINA DO MOJSIJEVE GORE: Da li su čuvari Sinaja zapravo naši direktni rođaci?

Piše: Redakcija "Vlasi Balkana – Čuvari romanskog nasleđa"

Zamislite narod koji u srcu egipatske pustinje, pod vrelim suncem Sinaja, već 1400 godina živi po nepisanim zakonima donetim sa Balkana. Iako danas govore arapski i ispovedaju islam, pripadnici plemena Džebalije (Jebaliyeh) nisu obični beduini. Oni su direktni potomci vojnika-graničara koje je car Justinijan u 6. veku poslao sa obala Dunava da čuvaju najstariji hrišćanski manastir na svetu.

Dok njihove komšije žive u šatorima, oni grade kamene kuće i neguju terasaste bašte kakve viđamo na Mediteranu. Plave oči i evropske crte lica i danas svedoče o njihovom poreklu, a njihova odanost manastiru Svete Katarine je zavet koji jači od vremena, vere i granica.

Ovo je priča o "Balkanskim beduinima" – nevidljivoj niti koja povezuje naše prostore sa svetinjom podno Mojsijeve gore.

Šta povezuje surove vrhove planine Pind, karpatske pašnjake i mističnu tišinu manastira Svete Katarine na Sinaju? Odgovor leži u jednom imenu: Jebaliyeh (Džebalije – "Planinci"). Dok ih svet površno posmatra kao obične pustinjske beduine, duboka analiza otkriva fascinantan "palimpsest" – sloj hrišćanskog, latinizovanog Balkana koji diše usred egipatske pustinje.

Analiza Johna Nandrisa: Vlasi kao "ponašanje", a ne samo etnos

U srcu ovog istraživanja stoji rad profesora Johna Nandrisa, koji je decenijama proučavao Vlahe (Aromane) kroz prizmu etnoarheologije. Nandris ne posmatra Vlahe samo kao narod, već kao specifičan kulturni mehanizam adaptacije.

• "As-if behavior" (Ponašanje kao da): Nandrisov ključni koncept objašnjava kako zajednice poput Jebaliyeha čuvaju identitet. Iako su prešli na islam i govore arapski, oni se i dalje ponašaju "kao da" su i dalje oni isti čuvari vizantijske granice. Njihova neraskidiva vezanost za kamen, stalne bašte i manastirsku hijerarhiju je preživeli "kod" koji su njihovi preci doneli sa Balkana.

• Transhumanca (Sezonska kretanja): Nandris povlači direktnu paralelu između kretanja Vlaha na Balkanu i Jebaliyeha na Sinaju. Obe grupe koriste planinu kao tvrđavu i ekonomski resurs, seleći se između letnjih i zimskih staništa.

---

 Justinijanov "Inženjering": Od Vlaške do Sinaja

Oko 550. godine n.e., vizantijski car Justinijan I doneo je stratešku odluku. Kako bi zaštitio novoizgrađeni manastir Svete Katarine, poslao je stotinu porodica iz oblasti "Vlah" (današnji Balkan i Podunavlje).

• Svrha: Bili su to Lachmienses – latinizovani ratnici i pastiri. Izabrani su jer su bili naviknuti na surovu planinsku klimu i, kao stranci u arapskom okruženju, bili su lojalni isključivo manastiru i caru.

• Svedočanstvo Evtihija: Aleksandrijski patrijarh iz 10. veka potvrđuje ovo poreklo, koristeći termine koji lingvistički direktno upućuju na koren reči "Vlah".

Car Justinijan je, kao i mnogi njegovi vizantijski podanici bio izvorni govornik latinskog jezika sa juga Dunava koji je do kraja života govorio prilično nesavršen grčki. Njemu se pripisuje blisko poznavanje naroda iz kojih je i sam potekao.

 Među narodima jugoistočne Evrope, čiji se koreni, može se reći, protežu više od dva milenijuma unazad — do romanizovanih tračkih populacija — postoji jedna grupa čiji bi način života dobro odgovarao za obavljanje neophodnih dužnosti na Sinaju. 

 Ta grupa su Aromani, ili Vlasi, latinski govoreći narod koji je rasprostranjen u svim zemljama južno od Dunava, među stanovništvom Grčke, Bugarske, Trakije, kao i u Jugoslaviji i Dalmaciji, sve do zapada do Istre. Istorija ovog posebnog i malo shvaćenog elementa je složena. 

---

Gde su oni danas? Živi spomenik istorije

Ovo nije samo priča o prošlosti. Potomci ovih latinizovanih Tračana i danas žive na istom mestu.

• Brojnost i genetika: Danas pleme Jebaliyeh broji između 3.000 i 7.000 članova. Zbog vekovne izolacije i retkog mešanja sa drugim plemenima, među njima ćete i danas videti ljude sa svetlijim očima (zelenim ili plavim) i evropskim crtama lica, što ih jasno izdvaja od susednih arapskih plemena.

• Način života: Dok su njihove komšije nomadi koji žive u šatorima, Jebaliyehi žive u kućama od čvrstog kamena. Oni su majstori hortikulture – pretvorili su suvi kamen Sinaja u zelene terase sa maslinama, bademima i vinovom lozom, koristeći tehnike navodnjavanja identične onima sa Mediterana.

---

Između polumeseca i krsta: Specifični običaji

Najfascinantniji aspekt života plemena Jebaliyeh je njihov verski sinkretizam. Iako su muslimani suniti, njihovi običaji su prožeti vizantijskim nasleđem.

• Kult Svete Katarine: Za njih je ona zaštitnica čitavog regiona. Na njen praznik (7. decembar), oni su počasna straža manastira, a porodice često prinose žrtvu (zavetno klanje životinja) za zdravlje, što podseća na starobalkanske običaje.

• Običaj "Hleba i soli": Vekovima je manastirska pekara bila srce zajednice. Jebaliyehi su donosili drva, a zauzvrat dobijali hleb mešen po recepturi iz Justinijanovog doba – simbolična potvrda ugovora između "cara" i njegovih čuvara.

• Planinski rituali: Njihovi grupni plesovi i pesme imaju strukturu sličnu balkanskom "kolu", naglašavajući jedinstvo zajednice kroz ritmični krug, što je potpuno drugačije od klasičnog beduinskog folklora.

---

Šta čini identitet?

Priča o plemenu Jebaliyeh postavlja suštinsko pitanje: Šta je jače – krv, vera ili funkcija?

Oni su davno izgubili svoj vlaški jezik i primili islam, ali su zadržali vlašku sudbinu – ostali su planinski narod, verni kamenu i zavetu čuvanja svetinje. Oni su živi dokaz da se koreni ne čupaju lako, čak ni u najsurovijem pesku istorije. Oni su "Beduini sa Balkana", čuvari Mojsijeve gore koji i dalje, posle 1400 godina, stoje na mrtvoj straži Vizantije.

---

Tekst zasnovan na etnoarheološkim radovima Johna Nandrisa i istorijskim izvorima o vizantijskim migracijama.