ВЛАСИ И ВЛАШКЕ ЗЕМЉЕ

Власи су потомци латинизованог, али староседелачког балканског становништва Римског царства (М.Ружица Балкански Власи/Аромани-тезе за нешто другачије читање балканске и српске историје и културе-2012. Мирдита З.: Власи полиномичан народ 2007. Максимовић М.:Власи у склопу регалних права српских владара 2014.)

Византијски историчари су у VI веку користили термин Власи за говорнике латинског језика. Хеленске хронике говоре о првим доказима о Власима у Панонији и источној Европи у време Атиле.

У VII веку Византијски историограф Теофилакт Симоката писао је о Влахерни у вези са неким историјским подацима из 6. века, за време владавине византијског цара Маврика.

Хроничари Јован Скилиц и Ђорђе Кедренос су писали да су 971. године, током битака између Римљана и Варјага које је предводио Свејналд, становници северне стране Дунава пришли цару Јовану I Цимискију и предали им своје тврђаве, и цар је послао трупе да чувају тврђаве. У то време су у северном делу Дунава живели насељени Власи и племена номадских Печенега, који су живели у шаторима.

Ђорђе Кедренос помиње Влахе 976. године. Власи су били водичи и чувари римских каравана на Балкану. Између Преспе и Касторије сусрели су се и борили се са бугарским побуњеником по имену Давид. Власи су убили Давида у својој првој документованој бици.

Мутахар ал Макдиси, „Кажу да у турској области има Хазара, Руса, Словена, Влаха, Алана, Грка и многих других народа."

Ибн ал-Надим је 938. објавио дело „Китаб ал-Фихрист“ у коме се помињу „Турци, Бугари и Власи“ (од речи добро за Влахе).

Византијски писац Кекауменос, аутор књиге Стратегикон (1078), описује устанак 1066. године против цара у северној Грчкој који су предводили Николица Делфина и други Власи.

Имена Блакумен или Блокуменн помињу се у скандинавским сагама из XI – XIII века, о догађајима који су се одиграли 1018. или 1019. године негде у северозападном делу Црног мора и који су, по некима, повезани са Власима.

У бугарској држави 11. и 12. века Власи су живели у великом броју, и били су равноправни са бугарским становништвом. Устанак браће Асенова и Петра био је устанак Бугара и Влаха, који су живели у теми Паристриона Византијског царства, изазван повећањем пореза. Почело је 26. октобра 1185. године, на празник Светог Димитрија Солунског, а завршило се стварањем Другог бугарског царства, познатог у својој раној историји и као Царство Бугара и Влаха.

 

Руска примарна хроника, написана 1113. године, када су Власи напали подунавске Словене и настанили се међу њима и угњетавали их, Словени су отишли ​​и населили се на Висли под именом Леша. Мађари су протерали Влахе, заузели земљу и ту се населили.

 

Путник Бењамин од Туделе (1130–1173) из Краљевине Наваре био је један од првих писаца који је употребио реч Влах за романско становништво.

 

Византијски историчар Јован Кинамос описао је војну експедицију Леона Ватацеса дуж северног Дунава, где Ватацес помиње учешће Влаха у биткама са Мађарима 1166. године.

 

Крајем 13. века, за време Ладислава Кумана, писао је о њима и сместио их у Панонију са Хунима.  Археолошка открића показују да су Трансилванију постепено насељавали Мађари, а последња област коју су бранили Власи и Печенези (до 1200. године) била је између реке Олт и Карпата. Убрзо после пада у области Олт подигнута је црква у манастиру Карда, а католици немачког говорног подручја из Рајне и долине Мозела (познати као Трансилвански Саксонци) почели су да се насељавају у православну област. У Дипломи Андреанум, коју је издао угарски краљ Андрија II 1224. године, досељеници су награђени „silva blacorum et bissenorum“. Православни Власи су се ширили даље на север дуж Карпата до Пољске, Словачке и Моравске и добили аутономију под влашћу Јуса Влахоника (влашки закон).

 

Године 1213. војска Влаха, Трансилванијских Саса и Печенега предвођена Бугарима и Куманима из Видина. Након тога, све мађарске битке у Карпатском региону подржавали су војници из Трансилваније који су говорили романски.

 

Највећа караванска пошиљка (достава) између Подвисока у Босни и Дубровачке републике забележена је 9. августа 1428. године, када су Власи на 600 коња превезли 1.500 модиа соли.

 

Поред арумунских (цинцарских), меглено-романских, истророманских етничких група које су настале у периоду сеобе, други Власи су се могли наћи широм Балкана, на северу до Пољске, на западу до Моравске и Далмације, у потрази за бољом пашом. Словени су их звали Власи или Валаши. У средњовековним хроникама помињу се следеће државе:

- Влашка - између Јужних Карпата и Дунава (цара Романеасkа на румунском); Басараб-Влахиа (Влашка Бассараба и Унгро-Влахиа или Валахиа Трансалпинау административним изворима; Истро-Влахиа (Подунавска Влашка у византијским изворима) и Valacia secunda на шпанским картама.

- Молдавија – између Карпата и реке Дњестар (Богдано-Влашка; Богданова Влашка, Молдо-Влашка или Мауровлахија; Црна Влашка, Молдовлашка или Руско-Влашка у византијским изворима); Богдан Ифлак или Влашка у пољским изворима; L'otra Wallachia (још једна Влашка) у ђеновским изворима и Velacia tertia на шпанским мапама.

- Трансилванија – између Карпата и Угарске равнице; унутрашњост Влашке у административним изворима и Velacia prima у шпанским картама.

- Друго бугарско царство, између Карпата и Балканских планина - Regnum Bulgarorum et Blachorum у документима папе Иноћентија III

 

- Terra Prodnicorum (или Terra Brodnici)), коју помиње папа Хонор Иус III 1222. Власи, предвођени Плосканом, подржали су Татаре у бици на Калки 1223. године. Влашке земље у близини Галиције на западу, Волиније на северу, Молдавије на југу и Болоховенске земље на истоку освојиле су Галиције.

 

- Болоховени су били Власи. земљиште између Кијева и Дњестра у Украјини. Имена места била су Олоховец, Олшани, Волоски и Влодава, помињу се у словенским хроникама 11-13. Освојила га је Галиција.

 

Региони и места:

Бела Влашка у Мезији                                                                                                                                

Велика Влашка (Мегало влахиа) у Тесалији
Мала Влашка (Микро влахиа) у Етолији, Акарнанији, Дориду и Локриду
Морлахија у Лици - Далмација
Горња Влашка Москопоље и Мецова у јужној Македонији, Албанији и Епиру
Стари Влах, регион у југозападној Србији
Романијска планина (Романија планина) у источној Босни и Херцеговини
Влашка, бивши округ Јужне Влашке
Велика Влашка, старо име региона Мунтенија, југоисточна Румунија
Мала Влашка, старији назив региона Олтенија, југозападна Румунија
Италијански писац назвао је Банат Valachia citeriore (" Влашка на овој страни") 1550. године.
Влашка трансалпина, укључујући Фегераш и Хацег                                                                              

Моравска Влашка (чешки : Моравске Валашско), у Бескидским горама (чешки: Бескиди) Чешка Република.