DOPRINOS BALKANSKIH "HAZARA" SRBIJI

Cincari su bili nosioci ekonomske modernizacije u Srbiji sredinom 19.veka. Njihovo poznavanje međunarodne trgovine, jezika i računa, navike i alati, kao i knjige i pismenost obeležili su kulturni život Beograda i Srbije, ali se danas o njima malo zna i još manje govori. Ponovno i pažljivo čitanje izvora i literature sigurno bi Cincare učinilo mnogo vidljivijim u našoj istoriji i kulturi.

Cincari su deo balkanske vlaške zajednice koju danas čine dve osnovne kulturno – etničke grupe. Prva živi u prostoru istočne Srbije i severozapadne Bugarske i tradicionalno se nazivaju Vlasima. Druga grupa su Aromani, ili Cincari poreklom sa juga Balkana. Oni su oblikovani grčkom kulturom i koncentrisani su u prostoru severne Grčke, Albanije i Makedonije. Uspeli su da sačuvaju svoj identitet i lokalni jezik, proizašao iz starog provincijskog latinskog. Tome su očito doprineli njihova koncentracija u malom prostoru, zatim skrovitost i izolacija u planinskom okruženju, kao i njihovo svesno izbegavanje kontakata sa drugima.

Tokom duge Turske vladavine deo njih se specijalizovao za transport, trgovinu i, uz pljačku i hajdučiju, posebne vojne formacije. Tako je između 17. i 19. veka stvorena brojna, moćna i bogata trgovačka klasa. Bila je to višejezična kasta, ali su grčki jezik i kultura definisali njihov kulturni i socijalni status. Njihov vlaško/aromanski jezik je postao izvor identiteta, tradicije i socijalne integracije unutar grupe. Njihov ekonomski i kulturni centar tokom 18. veka bio je Moskopolje u današnjoj Albaniji, sa svojim školama, crkvama i štamparijama. Kad su ga lokalne turske paše konačno uništile u drugoj polovini 18 veka, većina lokalnih Vlaha započinje migracije ka severu, a svoja naselja osniva visoko i skriveno u planinanama.

Izbeglice iz Moskopolja su takodje zasnovale svoje trgovačke kolonije u Beogradu, Zemunu, Novom Sadu, Zagrebu, ali i u Budimpešti, Temišvaru i Beču. Tamo su zatekli i ranije prispele ‘pravoslavne trgovce’. Kolektivno su nazivani ‘Grcima’, ali su među njima najbrojniji bili Vlasi i Srbi/Rašani i mogli bismo ih nazvati “balkanskom pravoslavnom trgovačkom klasom.” Ova grupa je dominirala u međunarodnoj ali i domaćoj trgovini Osmanskog carstva kada je ovo obuhvatalo Ugarsku, delove Hrvatske i Transilvaniju. U ovoj grupi treba tražiti začetke srpske buržoazije u Vojvodini i Slavoniji jer se većinski Cincari i malobrojni Grci vremenom asimiluju u Srbe.

Nastanak beogradske čaršije je velikim delom dar nestalih Cincara koji dugo dominiraju u trgovini, preduzetništvu, administraciji, a potom i u slobodnim profesijama. U varoškoj populaciji Srbije koja je 1834. godine činila samo 6,1% a u 1910. 13 odsto ukupnog stanovništa, Cincari su uz Grke činili elitu i bili viđeni advokati, lekari, profesori, administratori i političari.

U odsustvu modernih korporacija, u Srbiji su vidljivi cincarski karteli, povezani porodičnim linijama kao i trgovačkim vezama u inostranstvu, koji kontrolišu trgovinu na veliko i zametke proto-industrijalizacije. Nakon odlaska Turaka iz gradova, 1867., dolazi do priliva Srba koji polako preovlađuju u beogradskoj čaršiji, ali i u drugim gradovima. Raste ekonomski i kulturni jaz između cincarske trgovačke elite i Srba, sitnih trgovaca i zanatlija pridošlih iz unutrašnjosti; Cincari su vidjeni kao eksploatatori i lihvari, bujaju predrasude i napetosti.

Zanimljivo je zapažanje o promeni odnosa trgovac-mušterija, zabeleženog u spisu “O Cincarima” Dušana Popovića, iz 1937., glavnog a možda i jedinog izvora za razumevanje uticaja Cincara na formiranje srpskog društva. Tradicionalno bi kupci započinjali kontakt sa gazdom ljubeći mu ruku. Gazda je dugo bio ‘Grk.’ To se sporo ali sigurno menja pri kraju veka. Način stanovanja Cincara, njihov životni stil i navike postaju predmet imitacije pridošlica, kao i imućnijih seljaka. Cincari vidljivo dominiraju i kao osnivači javnih i privatnih škola (na grčkom i srpskom jeziku) u Beogradu, Šapcu i Smederevu, kao i graditelji crkava i osnivači zadužbina. Izvestan broj njihovih zgrada i zadužbina i danas krase glavne ulice Beograda, Zemuna, Pančeva.

Govoriti grčki, ići u grčku školu ili biti član ‘gradskog čitališta’ postaje kulturni obrazac, ali to ukazuje i na paralelan život ‘grčke’ i srpske zajednice. Dugo se u nekim sredinama održava grčki jezik i u lokalnoj administraciji. Tako nas D. Popović obaveštava da je opštinski odbor u Smederevu raspravljao na grčkom, a i prilaže listu ‘obštinara beogradskih’ iz 1865. u kojoj dominiraju cincarska imena.

Ukratko, naša kultura u 19. veku pripada Cincarima. Ta kultura je veoma slična, da ne kažemo istovetna ostalim balkanskim urbanim središtima, a pečat joj daju upravo Cincari. Upravo su Vlasi, odnosno Cincari nosioci balkanskog patrijahalnog obrasca, a balkanska zakasnela i krivudava modernizacija bila je plodno tle da se obrazac dugo neguje i održava.

Posrbljivanje kulture i ekonomije, kao i samih Cincara, ipak je neizbežno. Vidljivo je upravo među trgovcima i započinje tek kada su Cincari shvatili da Srbi pobeđuju Turke. Tako Srbi postaju većina – ne samo u stanovništvu već i trgovini, biznisu i administraciji. Koliko su na to uticali direktni i indirektni pritisci sredine – dakle vidljiva i nevidljiva uslovljavanja da se ostane u vrhu biznisa, socijalne i profesionalne hijerarhije – o tome malo znamo. Više znamo kako su mešani brakovi i mimikrija bili važan kanal asimilacije, kao i socijalne promocije u sredini koja se menja.

Drugi deo već pomenute knjige “O Cincarima” (Građa za istoriju porodica i Registar), takođe je veoma važan jer navodi blizu 2000 imena Cincara u Srbiji i Vojvodini u periodu od više od 150 godina koji su utkani u ekonomski i kulturni život naše čaršije. Niz kraćih ili dužih biografskih beleški indicira da se radi o važnim trgovcima i privrednicima, javnim ličnostima i intelektualcima, ali su mnoga imena i beleške date bez sistematskih odrednica o vremenu, prostoru i stvarnim ulogama. Na tom tragu su važne i publikacije Milivoja M. Kostića ili Pribislava B. Marinkovića (njegovi radovi o Cincarima-zadužbinarima i dobrotvorima, kao i njihovim bračnim vezama sa Srbima).

Nakon Drugog svetskog rata, Cincari nestaju kao kolektivni akter, ali i prepoznatliva zajednica. Od ključnih aktera u oblikovanju čaršije, urbane kulture i privrede Srbije u 19. veku, postali su malobrojna i marginalna grupa čiji je glavni zadatak vlastito održavanje. Zvanični popisi pokazuju da se kao Cincari izjašnjava svega nekoliko stotina ljudi, ali njihova zajednica procenjuje da ih može biti i do 10.000, sa, naravno, potomcima nesigurnog identiteta. Oživljavanje zajednice počinje 1991. osnivanjem “Srpsko-cincarskog društva ‘Lunjina’. Ciljevi ‘Lunjine’ bilo je okupljanje oko njenih programa, skupljanje artefakata o Cincarima, njihovoj istoriji, kulturi, jeziku i folkloru.

Dušan Popović zaključuje svoju knjigu konstatacijom “da je zadatak balkanske nauke da prouči ovaj aspekt kulturne istorije Balkana i Srbije”, ali taj zadatak do danas nije ni započet a kamoli priveden kraju. Pomenuta Popovićeva knjiga, kao i opšti uvidi Zorana Janjetovića i nekih drugih, ostaju praktično jedini pokušaji u tom smeru.

Nakon 1989., pojavljuju se prvi ozbiljniji radovi o Vlasima, ali u Hrvatskoj. Zanimljiva je i važna (ali i kontroverzna) produkcija Zef Mirdite, zagrebačkog Instituta za povijest, o balkanskim Vlasima. Njegove dve knjige su pravi rudnik izvora, literature i informacija. U Srbiji, međutim, još uvek nema sistematskih i na nauci zasnovanih istraživanja. Preovlađuje publicistika, odnosno izvori koji tek treba da kritički vrednuju evidenciju, kao i da je prikazuju u jednom širem konceptualnom i društvenom okviru.

Jedan broj Cincara okupljenih oko ‘Lunjine’ sakuplja i objavljuje priloge o Cincarima u javnom životu i ekonomiji. Ovi prilozi se zasnivaju na usmenoj i porodičnoj istoriji poznatijih Cincara. To je najčešće izvorna građa koju tek treba kritički valorizovati, sistematizovati i interpretirati. Takva kakva postoji, i ova građa ukazuje da evidencija o Cincarima postoji, ali je skrivena ili manje vidljiva. Drugim rečima, ponovno i pažljivo čitanje izvora i literature, sigurno bi Cincare učinilo mnogo vidljivijim u našoj istoriji i kulturi. Za akademsku zajednicu to izgleda još uvek nije istraživačka agenda.

ZAKOVA KUĆA U PANČEVU

Jedna od najlepših pančevačkih kuća u strogom centru Pančeva, poznata kao Zakova kuća, sagrađena je u drugoj polovini 19. veka. Prizemlje zgrade je od samog početka korišceno kao poslovni prostor dok se na spratu stanovalo. Pre Prvog svetskog rata vlasnik ove velelepne zgrade bio je veliki pančevački i vršacki župan Milan Zako (Arman,Vlah) . Njegovi potomci do skora su živeli u jednom od stanova na spratu ove kuce.

Aleksandar Nikolin, arhitekta, koji je početkom 70-tih godina 20. veka radio u projektnom birou pančevačkog gradevinskog preduzeća „Konstruktor” seća se potomka ove poznate porodice, koleginice Ksenije Zako, takode arhitekte, koja je bila zaposlena u odeljenju tehničke pripreme u istoj firmi. Pamti je kao tihu, odmerenu i uzdržanu osobu i dobru sportiskinju. Igrala je odbojku u beogradskom klubu „Crvena zvezda”, a isto kao i njena majka, bila je pa sionirani lovac. Živela je sa majkom i sinom kao poslednjim izdankom te stare loze koja inače potiče iz Melnika. Poznato je da je jedan njen član - Anastas Zako, rođen oko 1798. godine, stigao u Beograd 1821. i počeo da se bavi trgovinom gvoždarskom robom. Upamćen je u čaršiji kao veliki ljubitelj Omera - Homerove Ilijade i Odiseje, koje je stalno čitao. Bio je „eforos” na is pitima u grčkoj školi u Beogradu. Slavio je imendan. Imao je jednog sina koji se zvao Perikle i kćerku koja je bila udata za Lazara Pačua.

SREDNJOVEKOVNI BALKANSI VLASI

Zbog svog načina života i stepena društvenog razvitka, srednjovekovni Vlasi su, međutim, samo posredno doprinosili modernizaciji srednjevokovnih Srbije i Balkana, prenoseći robu za necincarske trgovce. Što se učešća Cincara odnosno Vlaha u srednjovekovnim vojskama i bandama drumskih razbojnika tiče, ono je svakako malo doprinosilo modernizaciji, iako je omogućavalo delu vlaških starešina da se uključe u feudalnu elitu, kako Srbije, tako i okolnih država.

Što se ovog vlaškog sloja tiče, on je najdubljeg traga ostavio u Bugarskoj osnivanjem dinastije Asenida, dok se malo zna o načinu na koji su se vlaški glavari uključivali u srpsko plemstvo Treba pretpostaviti da je do toga dolazilo na isti način kao i kada su bili u pitanju albanski, grčki i drugi plemići. Anacionalnost srednjovekovnih država i njihovih elita su svakako olakšavale taj proces. Pa ipak, vlaška feudalna elita kao celina nije igrala društvenu ulogu u Srbiji; kao takva ona je mogla biti od značaja samo u Epiru i Tesaliji gde su postojale veće kompaktne mase cincarskog stanovništva.

Zbog svega što je rečeno nije čudno što, za razliku od XIX i XX veka, u srednjem veku ima malo poznatih primera Vlaha koji su dostigli značajne položaje i koji su imali većeg uticaja na društveni, politički ili kulturni razvoj. Oskudnost istorijskih izvora nam dodatno otežava da identifikujemo eventualne pripadnike elite cincarskog porekla i da osvestlimo njihov značaj.

Još pre dolaska Turaka, nomadski cincarski stočari daju bitan doprinos nastanku plemenskog društva kod dela srpskog naroda. Pitanje je u kojoj meri su oni tada već bili slovenizovani. Velikim delom svakako jesu, iako se, izgleda, ponekad proces slavizacije suviše pomera u srednji vek,odnosno zanemaruju se nove migrantske struje koje su dolazile sa juga, dodajući već asimilovanim Vlasima i još uvek romanske Vlahe. U svakom slučaju, obe grupe učestvuju u stvaranju plemenskog društva koje pod turskom vlašću dobija svoje konačne oblike i mnogo veći značaj nego ranije. Isto tako oni učestvuju u seobama pravoslavnog stanovništva sa jugoistoka prema severozapadu.

Pitanje je da li se plemensko društvo može smatrati za napredak u društvenom razvoju, ali je ono svakako bilo odgovarajući odgovor brdskog stanovništva na nestanak srednjovekovnih država i dolazak osmanske vlasti. Ovo - etnički sve manje romansko - stanovništvo je često bilo težak sused, ali se nekada bez njega nije moglo opstati.Od XVI veka ono, najčešće pod imenom Morlaka, sve više prelazi u službu Mletačke Republike i Habsburgovaca.

Ostajući podjednako teško i problematično za suživot, ono sada počinje da igra značajnu civilizacijsku ulogu u zaustavljanju daljeg prodora Turaka na zapad, baš kao što je u prethodnim vekovima često taj prodor pomagalo učešćem u turskim paravojnim pograničnim odredima. Na taj način ovo stanovništvo, uskoro potpuno slovenizovano, ostajući samo kulturno zaostalo, na posredan način omogućava modernizaciju, tj. civilizacijski napredak celokupne teritorije koju su mletačko-habsburške krajine štitile. Istovremeno specifični uslovi u kojima je ovo stanovništvo vekovima živelo, uz pripadnost Pravoslavnoj crkvi, postavljaju temelje etničkih sukoba Srba i Hrvata u kasnijim vekovima.

IZVORI:

(up. A. et N. Tanasoka, Vlaques et Croates aux XIVe-XVe siecles:

les Keglević contre les Silanić, Revue des Etudes Sud-Est Europeennes,

XXXIII, 1994, 1-2).

(up. Enciklopedija Jugoslavije, 2, Zagreb, 1956, 319).

Up. J. Cvijić, Balkansko poluostrvo i južnoslovenske zemlje, Beograd, 1966, 174, i V. Čubrilović, Patrijarhalna društva i njihova običajna prava u Albaniji i Crnoj Gori u srednjem veku, u: Običajna prava i samouprave na Balkanu i u susednim zemljama, Beograd, 1974.

(up. Bratter, Die Kutzowalachische Frage, Hamburg, 1907, 42-44, G. Stadtmüller, n.d., 352, i Arginteanu, Istorija Makedonskih Cincara (Vlaha), Beograd, 2000, 19-121).

(up. L. de Voinovich, Histoire de Dalmatie, II, Paris, 1937, 546).

O Morlacima, npr., up. B. Gušić, Wer sind die Morlaken im adriatischen Raum, Balcanica, IV, 1973.

Up. G. Stadtmüller, Geschichte Südosteuropas, München, 1976, 98.

O cincarskim čobanima H. N. Brailsford (Macedonia. Its Races and their Future, London, 1906, 176)

L. S. Stavrianos (The Balkans Since 1453, New York, 1959,

(up. G. Weigand, Die Aromunen. Ethnographisch-philologisch-historische Untersuchungen über das Volk der sogenannten Makedo-Romanen oder Zinzaren, I, Leipzig, 1895, 37, 61, 71, 115, 165, 213).

Zef Mirdita Vlahović,

Zoran D. Janjetović

Давид Биндер: Власи, миран балкански народ

 

У наше време милиони људи на свим континентима напустили су своје домове и домовину у потрази за физичком сигурношћу и поштовањем људског достојанства. Као и у прошлости, кретања људи имају социјалне, економске и елементарне разлоге за преживљавање. И Власи су се доселили и побегли. Али овај јединствени народ Балкана је такође током много векова показао како да задржи свој идентитет и да допринесе националним културама у региону који су кроз векове непрестано захватали дивљи сукоби.

Имају многа имена: Румани, Арумани, Влах, Коутсовлахос (грчки), Чобан (албански), Цинцар или Власи (словенски), Карагоуни (турски) и још многе друге. Они настањују најмање седам земаља југоисточне Европе: Грчку, Албанију, Бугарску, Бившу Југословенску Републику Македонију (БЈРМ), Србију и Црну Гору, Босну и Херцеговину и Хрватску. Ипак, ти Власи на Балкану који нису у потпуности асимиловани од стране својих нација домаћина имају једну заједничку ствар — говоре језиком који очигледно потиче од латинског којим су говорили римски освајачи који су стигли у регион пре више од две хиљаде година. Остале особине предака су да су се многи Власи бавили сточарством, док су други били урбанизовани трговци.

Према (невлашком) специјалисти, „једном речју, Власи су савршени грађани Балкана, способни да сачувају своју културу без прибегавања рату или политици, насиљу или непоштењу. 

Римско царство се постепено ширило на оно што се данас зове Балканско полуострво од 146. ПРЕ НОВЕ ЕРЕ , са првим колонијама око Превезе у области Епира у Грчкој, до око 550. ГОДИНЕ НОВЕ ЕРЕ . За Влахе се понекад претпоставља да су романизовани потомци аутохтоних етничких група, Илира, Трачана, Дачана и Гркa. Можда је чудно, али деноминација Влах, по којој су они најшире познати, очигледно није влашког порекла, јер, колико научници лингвистике могу да утврде, потиче од келтских или германских корена (различито велшких). Власи се углавном међу собом називају романима. Влашки топоними се налазе широм југоисточне Европе. У Босни и Херцеговини постоје Влашки Поток и Власеница и истакнута планина Романија. У суседној Црној Гори налазе се планине Дурмитор и Виситор, обе чисто влашког порекла.

Током једанаестог и дванаестог века, поновно освајање Македоније проширило је доминацију Византијског царства на већи део територије јужних Словена. У том периоду већ је постојала „романизована“ територија јужно од Саве која је имала много влашких топонима. Према једном немачком историчару, очигледно да је постојала „епископија Влаха“ са резиденцијом у „Вреаноти“ (Врање) на горњем току реке Мораве. 

Ипак, огромне историјске мистерије које се тичу Влаха остају неразјашњене. На пример, једна од савремених влашких домовина налази се у планинама Пинд у северној Грчкој. Али нема доказа да је ово било примарно подручје римских освајања или окупације – нема надгробних споменика, споменика или натписа. Претпоставља се да су Власи, као потомци четрдесетак хиљада римских колониста у грчким земљама, гравитирали касније у планине. Али када? Исто питање важи и за њихово кретање на многим другим местима. Што се тога тиче, први пут се Власи помињу у историјском тексту 976. године нове ере у референци на село Калаи Друес у близини Преспанског језера у западној БЈРМ. Вероватно су се ови Власи доселили из северозападне Грчке.

У другој половини двадесетог века сматрало се да број Влаха нагло опада, било као резултат строге политике националности у различитим земљама или због динамике урбанизације, емиграције и образовања. У последње време, међутим, дошло је до скромног оживљавања влашких богатстава, делом преко радија и телевизије, делом преко вишеструких моћи интернета (постоји више од шездесет хиљада влашких веб-листова и више од две десетине влашких веб страница на енглеском, грчком и српском језику) и делом кроз захтеве Европске уније да се влашка култура поштује и негује. 

Запањујуће, једна од најактивнијих организација за промоцију влашке културе је Америчка, Друштво "Society Farsarotul" са седиштем у Trumbull, Connecticut, којe је недавно обележило стоту годишњицу свог оснивања. Farsarotul, основан за Армањце из Епирске регије, северне Грчке и јужне Албаније, наводи своју сврху, тако да: "Признајемо да аромане асимилирају њихове различите комшије, да буду албанци или американци или румуни. Ипак културе не нестају често у потпуности, већ су трансформисане; Задржали смо нека наша обележја из прошлости на начине које не разумемо увек. То је улога друштва да нам помогне да разумемо ту нашу страну."  

Процењује се да у суседству има 100.000 људи Балкана који говоре влашки и идентификују се као Влах (неки извори храбро процењују много веће бројеве, укључујући укупан број од 1,5 милиона влаха у свету).

Службени подаци пописа становништва 38.000 у Србији, 35.000 у Албанији, 10.000 у Бугарској, 8.000 у Македонији и 22 у Хрватској. Према грчком попису становништва из 1951. године, последњих етничких националности, било је 22.736 Влаха у Грчкој (Грчка, она би требало да се примети, имала је репутацију да се не би водила да би узела у обзир етничке мањине, било да су славенски, албански, турски или влашки. ) Вероватно је расипање Влахо-говорника у Босни и Херцеговини и Црној Гори. 

У различитим тренуцима своје дуге историје, Власи су се пењали на врхове моћи – снабдевајући два брата, Јована и Петра Асена, који су помогли да се успостави мрачно влашко-бугарско краљевство у првој половини 13. века. Занимљиво је да су браћа предводила побуну у планинама Хемус (који се називају и Балкански ланац) против оштрог пореза на овце и козе који је наметнуло Византијско царство. Након њихове насилне смрти, трећи брат Калојан и његов нећак Јован Асен II владали су великом територијом од 1197. до 1241. године.

У новије време, премијер Албаније 1924. године, Фан Ноли (Тхеопхан Стилиан Ноли) је наводно био влашког порекла, а у првим годинама после Другог светског рата један број албанских Влаха био је изабран у централни комитет владајуће Комунистичке партије. И Титова Југославија је имала министра спољних послова, Кочу Поповића, влашког порекла, али се он дистанцирао од свог богатог порекла и, заиста, Савез комуниста Југославије је учинио све што је могао да експропријаше и маргинализује раније истакнуте влашке породице.

Можда је најпријатељскије окружење за Влахе на Балкану била Грчка. Један од првих премијера модерне Грчке био је Џон (Јоанис) Колети. Влашког порекла, истакао се 1844. у говору пред парламентом који је био јасан позив малој Грчкој да прошири своју територију на западну Анадолију, приморје Црног мора и Тракију, све турске земље.

Колетисов савременик био је Георгиос Ставру, успешан предузетник у западној Европи, који је послушао позив дијаспори да се врати у отаџбину. Постао је благајник привремене владе 1824, основао Народну банку Грчке 1841 и остао њен директор до своје смрти 1869. Други Ставру, Зисис, предводио је побуну против Салибеја, турског владара Делвина и његових албанских трупа током Руско-турског рата 1877-78. Ставроуси, страствени за свој хеленски идентитет, имали су и влашку грану, према разним историјама. 

Модерна Грчка је имала неколико политичких лидера поносних на своје влашко порекло, међу њима и Евангелос Авероф-Тосица, који је био министар спољних послова, а касније и министар одбране.

Уопштено гледано, међутим, чини се да су Власи ретко, ако су икада тражили политичку моћ или истакнутост као Власи. Њихов фокус, ако се може говорити о заједничкој етничкој особини, био је на блиским породичним и друштвеним везама. Историчари влашког живота се задржавају на њиховој ендогамији – браку унутар племена. Један од проблема са Власима је тај што арумунски језик јако личи на румунски. Неки румунски научници су се усудили да тврде да Власи Грчке, Македоније, Србије и Бугарске потичу од романизованих Дачана из времена цара Трајана који су мигрирали на југ и запад, али је то остало немогуће доказати на основу историјских доказа.

У другој половини 19. века, Краљевина Румунија је послала учитеље у јужну Македонију и северну Грчку, у суштини да кооптира тамошње говорнике арумунског као потенцијалне додатке „велике Румуније“, иако без запаженог успеха (једна таква школа је трајала до 1945. у селу Ано Грамматикон, око 50 миља западно од Солуна). Више од једног века румунско размишљање и научни консензус о овој теми гласи да су „Власи Румуни, али Румуни нису Власи“. Тек 29. октобра 2002. премијер Румуније Адријан Настасе је донекле провокативно изјавио у Софији током службене посете да је бугарској румунској мањини потребна „материјална и логистичка подршка“ не прецизирајући да ли мисли само на Румуне или је укључио Влахе у своју дефиницију мањине . Званична статистика је показала да се 1.088 бугарских држављана изјаснило као Румуни, док се 10.566 изјаснило Власима.

Неки од највећих румунских писаца и мислилаца сматрају се барем делимично влашким пореклом. Међу њима су Луцијан Блага (1895-1961), песник-филозоф чија је мајка била Арумунка, и Јон Лука Карагијале (1852-1912), драматург, из арумунске породице пореклом из Македоније. Власи се појављују на најневероватнијим местима. Власофили наводе чувеног аустријског диригента 20. века Херберта фон Карајана као једног од својих, пореклом из македонске влашке породице. У последње време било је извештаја да је Мајка Тереза, часна сестра беатификована као албанска католкиња, имала оца Влаха, Николу Бојаџијуа.

Чини се да су Власи током векова практиковали двојезичност, користећи свој језик углавном у својим породицама и заједницама, док су користили грчки, српски, македонски, бугарски или албански за односе са другима, посебно грчким, у трговини. Њихова двојезичност иде руку под руку са номадским квалитетом Влаха, и као пастира и као трговаца. Т.Ј. Винифрит, неуморни историчар Влаха, приметио је да је у Албанији „тешко било пронаћи много трагова трајног насељавања у трајању више од три стотине година.“

На пример, почетком 18. века, град Москопоље у данашњој југоисточној Албанији процењено је да је имао 40.000 становника, други по величини град на Балкану, већином Власи и многи трговци. Данас, као Воскопоје, то је мали град у коме нема Влаха, мада неки можда живе и у близини.

По истом принципу, влашки је био и остао у основи говорни језик, са значајним варијацијама и разликама у дијалекту између севера и југа, истока и запада. Према Винифриту, он има ограничен речник, ограничену синтаксу и „нема литературе о којој вреди говорити“. Такође је приметна количина грчког језика у влашком говору у областима јужног Балкана. Колико се може утврдити, влашки се донедавно није ни формално писао ни учио (у доба комунизма у Албанији, влашки се учио у основним школама у неким јужним селима).

Али Власи, за разлику од других балканских народа, очигледно нису имали своје црквено средиште, упркос или због блискости грчком православном обреду. Укратко, Власима су недостајали или су се клонили традиционалних инструмената за конструисање нечега што личи на национални идентитет. Предност овог стања је у томе што они очигледно никада нису постали главна мета било које од безбројних и често жестоких етничких група које се боре за моћ и контролу на Балкану. Тек када су се превише обогатили у Москопољу или касније у Београду, Власи су изазвали љубомору међу својим суседима и порив за пљачком.

Током много година сретао сам Влахе у разним деловима Балкана, али тек након што сам их потражио. Први су били у селу Дубока у Хомољском крају у источној Србији. Ту су се 1963. године још увек могле наћи „русаље” – жене које су падале у транс и разговарале са мртвима. Било је то почетком јуна у време Педесетнице (иако је феномен транса давно претходио хришћанству и можда је потицао од дионизијских обреда).

Сељани су парадирали на свом годишњем фестивалу „Помона“, тихо певајући и кретајући се смиреним двокораком и носећи свеће, огледала, колаче и вино. Младићи су носили чен белог лука као амајлије. "Покојници су гладни." било је објашњено. Упознао сам градоначелника Дубоке. "Да ли сте комуниста?" распитивао сам се. Потврдио је. „Као марксиста, да ли верујете да жене могу пасти у транс и разговарати са мртвима? Питао сам. „Боље је не веровати“, одговорио је, чинило се, помало стидљиво. "Једна од њих је моја мајка." Парада је заустављена. Група девојака направила је коло и почела спори плес. У средини је једна старија жена забацила главу. Руке су јој се укочиле. Пала је ничице и почела да мрмља. Речено ми је да разговара са давно преминулим људима, вероватно рођацима. Иако су живели мање од 50 миља од Дунава – и румунске границе – Дубочани су инсистирали да су „Власи“, а не „Румуни“.

Почетком лета 1976. моја породица је посетила Самарину, на надморској висини од 5413 стопа, „највише село у Грчкој“, које се понекад назива „престоница Влаха“. Доћи до овог града од неких 400 душа и великог броја паса подразумевало је пешачење од неколико миља одакле наш ауто више није могао да иде због набујалог потока.

У средишту сеоског трга била је велика врба. Око њега било је груписано седам кафана и продавница. Док су грицкали парадајз и овчији сир на трему кафане, пришла је група мушкараца. Шта сам радио у Самарини, питао је један. Одговорио сам да сам Американац. „Хенри Кисинџер је лош“, рекао је. "Зашто?" Питао сам, очекујући да чујем нешто о кипарској кризи, „Он има плаве очи“, објаснио је човек из Самарине. Питао сам да ли су Власи. „Ми смо Власи“, рекао је Самарин, „али Власи су Грци“. За успомену смо купили дрвену глицу – уникатни чобанац.

1984. године посетили смо Цетиње, престоницу бивше Краљевине Црне Горе. Ту сам открио њену „Влашку цркву“ из 1450. године, што је чини најстаријом грађевином у граду. Наводно изграђена од стране „влашких пастира“, црква је била ограђена оградом од пушчаних цеви. Један Црногорац ми је објаснио да се тиме сећање на достојанствене влашке ратнике који су помагали у одбрани Црногораца од турских напада и сведочи о добрим односима између Влаха и Словена. Али нисам успео да сазнам више о овом низу догађаја тада или касније.

Касно у животу, упознао сам се са успоном и падом Влаха званих Цинцари, нажалост не лично. Било је прекасно. Цинцари су, на срећу, богато забележени у литератури, посебно у Србији. На јужно-централном Балкану, Власи су се током касног средњег века трајно населили у градовима. Њихов највећи град био је Москопољ, са популацијом од преко 40.000 до средине осамнаестог века. Влашки трговци су одатле слали агенте чак у Венецију и Беч. Онда је наступила катастрофа. Албанске банде су опљачкале Москопоље 1769. и вратиле се у пљачку 1788. Тада је Али-паша Тепелена (1740-1822), моћни албански владар који је живот започео као разбојнички поглавица, уништио оно што је остало од Москопоља.

Москопољски Власи у бекству су се преселили у Велес и Битољ у Македонији и даље на север. Чак 6.000 населило се у Београду и преко Саве у хабзбуршком граду Земуну. Убрзо су трговали дуваном и житом и напредовали. Београд је у то време био град-тврђава са турским гарнизоном и пијацама, све само не метропола. Негде успут, живећи међу Словенима, ови Власи су стекли надимак „Цинцар“ – највероватније као ономатопоетски начин реплицирања сибилантних звукова влашког говора (фаца-фаце, фатси-маке, тси-шта).

Својим успехом у трговини и банкарству они су такође значајно допринели да Београд постане прави град са правом буржоазијом. У почетном периоду међу Словенима (и другде), Цинцари су користили свој влашки језик међу собом, али су били навикли да користе грчки у трговини, који је био шире схваћен језик у балканским земљама под турском влашћу. Постепено су усвојили локални језик. (И данас је у Македонији, где су се поједини Власи обогатили, опет „Цинцар” шаљиви синоним за „Тигхтвад”.)

До 19. века цинцари улазе у српски интелектуални живот. Међу њима се истиче Јован Стерија Поповић (1806-1856), рођен у Војводини. Постао је веома вољен и још увек играни драмски писац познат као „отац српске драме“. Међу његовим најпознатијим делима били су „Шкртац, или Кир Јања“, „Лажљивац и савршени лажов“ и „Зла жена“. Неки од његових комичних ликова, као Шкртац, били су Цинцари, и у својим комадима су говорили фрагменте влашког. У свом кратком животу и поред честих болести, Стерија Поповић је био и професор на Универзитету у Крагујевцу, био је кључан у изградњи образовног система Србије, Народног музеја, Народне библиотеке и првог позоришта у Београду.

Други познати и веома вољени српски драматург, Бранислав Нушић (1864-1938) такође је био пореклом Цинцар, иако се то није појављивало ни у једном његовом делу. То се може објаснити чињеницом да су у његово време Цинцари били у великој мери апсорбовани у српско друштво. Његове драме, међу којима су „Народни посланик” и „Сумњиво лице”, исмевале су све слојеве српског друштва, а посебно буржоазију из које је поникао. Нушић је био веома популаран у време комунистичког режима Јосипа Броза Тита јер су његове драме карикатурисале заједничке непријатеље у капиталистичком друштву. Борислав Пекић, још један српски писац делимичног цинцарског порекла (бака је била полу-Влах), ухватио је то порекло као централни елемент у својој епској визији не само балканске историје, већ и историје човечанства до руба митолошких времена.

Полиматичар Пекић (1930-1992) одрастао је не знајући ни реч влашког. Али он је колико је могао упијао Цинцарево предање од свог оца и деде, а онда је покупио шта је могао од језика са снимака, или из дела Стерије Поповића.

Затим је Арсенија Његована, остарелог београдског цара, учинио протагонистом свог романа Куће Београда из 1970. (Ходокашће Арсенија Његована у оригиналу). Прича о овом богатом газди који је постао пустињак има и комичне и трагичне елементе који одражавају честе апсурде српске историје у његово време. Њена централна тема је „воља за поседовањем“, коју је Пекић видео као основни људски инстинкт и посебно истакнут међу Цинцарима. Он такође бележи чињеницу да је некадашња моћна каста цинцара „коначно уништена и одузета“ од стране југословенског комунистичког режима.

Ову тему стјецања поново је покренуо у Златном руну (Златно руно, објављено 1978-1986), монументалном, седмотомном делу, почело је 1941. године када Хитлерове армије прете Балкану и враћају се на почетак времена у тренутку када су полумитолошки Аргонаути кренули за Златним руном. Архетип модерних Његована – Неомис – придружује се посади Јасоновог Аргоса. Он жели да стекне злато. Када посада, која види руно као средство за постизање вечног живота, то сазна, збаци га са свог брода. Тако почиње световна сага о породици. Цинцарски део породичне приче Наго-Његован је захваћен крајем 18. века са падом Москопоља.

Ако ништа друго, Пекић је у овој епици сачувао и овековечио Влахе.

Аутор: David Binder

Литература:

– Tom J. Winnifrith, The Vlachs of Macedonia, Society Farsarotul Newsletter (SFN), Vol. XI, N. 1, 1997)
– H. Gelzer, “Ungedruckte und wenig bekannte Bistumverzeichnisse der orientalischen Kirche”, Byzantinische Zeitschrift, 1892, vol. 4:24, pp 256-257.
– Document 7728, the Council of Europe, Jan. 17, 1997. The Parliamentary Assembly noting “the critical situation of the Aromanian Language and culture,” asserted: “Whereas there were 500,000 Aromanian speakers at the beginning of the 20th century, there are now only about half that number, dispersed through Albania, Bulgaria, Greece, Macedonia and Serbia.”
– Wikipedia, the online encyclopedia, 2003, lists: Aromanians (speaking Macedo-romanian language) are living as a minority in Northern Greece – between 700,000 and 1,200,000; mainly in the Pindus Mountains.  N.B: the Greek government does not recognise any ethnic divisions, so there are no exact statistics. (See Demographics of Greece.) Serbia – between 100,000 and 600,000; mostly in the Timoc Valley.  Republic of Macedonia – between 150,000 and 180,000.  Albania – between 100,000 and 400,000.  Romania – about 50,000; mostly in Dobruja.  Megleno-Romanians (speaking Megleno-Romanian language) are living in the Greek province of Meglen, with a population of 12,000.  Istro-Romanians (speaking Istro-Romanian language) are living in Croatia, with a population of less than 1,000.
– For that matter, Nikolaos A. Stavrou, the editor of Mediterranean Qaurterly, is from a family originating in the Pindus range that also had a Vlach branch, along with other well known families like the Averoffs, and the Tossitsas. See “Our Diaspora in Transition,” George Moran, SFN. Vol. II. No. 1, 1988.
– T. J. Winnifrith, The Vlachs, History of a Balkan People, London, Duckworth, 1987 p.36
– A.J.B. Wace and M.S. Thompson, Nomads of the Balkans, London, Metheun, 1911.
– Bogdan Rakic, “Borislav Pekic,” Dictionary of Literary Biography, South Slavic Writers Since World War II, Gale Research, Detroit, 1997, Vol. 181, pp 238-239.
– Nick Balamaci, review of Houses of Belgrade, SFN, 1998, Vol. II No. 1

Власи у средњовековној Србији и Босни

 

У средњовековној Србији и Босни трајније су живели бројни несрби, или су пословно долазили у њу. Краљ Милутин у својој повељи манастиру Светог Ђорђа код Скопља из 1300. поред Срба, набраја Грке, Бугаре, Латине, Арбанасе и Влахе. Поред земљорадника, сточарством су се бавили и сточари номади, власи. Били су мање бројан део зависног становништва. Процењује се да су у XIV веку на поседима манастира Дечани породице Влаха чиниле 1/10, а на поседима манастира Бањске 1/5 укупног зависног становништва. У подручјима са мење обрадиве земље, то јест планинским и крашким пределима број Влаха је био већи. Власи су били потомци старог хришћанског становништва, које се у време доласка Словена повукло у планинске теже приступачне пределе Балкана, и бавило се сточарством. Влашка, пастирска села се код Срба у позном средњем веку зову катунима. Катун је обично чинило неколико дрвених грађевина у којој је боравио један род, то јест шира породица са 30 до 40 чланова, подељених у неколико домаћинстава. Катун је имао старешину кога различито називају: кнез, челник, катунар и примићур. У почетку сви Власи и њихови катуни припадали су владару. После су владари влашке катуне давали цркви, а вероватно и властели.

За разлику од земљорадника, Власи су имали знатно више стоке и нису боравили у сталним насељима. Односно, имали су два различита станишта у току године. Власи су могли прелазити велике раздаљине у потрази за пашњацима. Од пролећа до јесени окупљали су се у веће групе и боравили су са својим стадима на планинским пашњацима, у катунима. Зими су се склањали у приморје, или у топлије равничарске и жупне пределе.

Власи су имали веће количине меса, сира, кожа и вуне за размену. Поред оваца, коза и говеда, важно је било што су узгајали крда коња. Обични коњи преносили су терет, а само бољи су обучавани да служе за рат. Сточари су део своје стоке и сира давали као данак владару и феудалним господарима. По Душановом законику за боравак у зимском станишту Власи су властелину давали „траварине од 100 кобила једну, од 100 оваца једну овцу са јагњетом и од 100 говеда једно говече”. Власи на црквеним властелинствима давали су десетак у стоци (обично овце и јагњад), сир, косили сено и дају део онога што су израдили од вуне. Уколико су им уобичајене обавезе биле умањене, имали су обавезе да преносе и чувају имовину за црквено властелинство коме су припадали.

Млеко се чувало у мешинама и дрвеним посудама. Користило се као свеже и кисело. Месом се трговало као свежим и усољеним. Људи из Дубровника у Србији и Босни куповали су велика стада стоке. Та стада су одвођена у Дубровник. Месо се јело као печено (на ражњу), кувано и осушено. У исхрани се користила речна и морска риба. Рибом се трговало као свежом или сувом и усољеном. Продавала се по градовима у унутрашњости Србије и Босне, а доста се користила у исхрани у манастирима због посних дана.

О војним обавезама Влаха, то јест власима-војницима говори повеља Стефанa Уроша II Милутина манастиру Бањска у којој се Власи деле на војнике и „ћелаторе.

На властелинству Дечана према попису у оснивачкој повељи, која је издата 1330. године, било је знатно мање влашких породица (266 породица), него породица земљорадника (2.097). У том попису мало је хришћанских, романских и арбанашких имена. Истражујући имена зависних становника уписана у Првој повељи манастиру Дечани, Милица Грковић је закључила да је у влашким катунима око 80% словенских имена. Из тога изгледа да су били словенизовани.

Од почетка XIV века приликом продаје меса на трговима у држави Немањића прво су се продавали месо и стока (од пореза) које је владар изнео на тржиште, а после су могли да продају и остали који су имали вишак меса. У њих су спадали и Власи.

 

Текст је део књиге  Александар А. Логос, ИСТОРИЈА СРБА I, 2017

VLAŠKO PRAVO

Silazeći sa planina u gradove, Cincari će vrlo brzo shvatiti da je transport robe jedan od najunosnijih poslova.

Baveći se u početku pretežno uzgajanjem sitne stoke, Cincari su redovno naseljavali visoke planinske predele Balkana i tamo osnivali posebna naselja (bačije, katune, kalive, stanove). U njima su provodili najveći deo godine i stvarali ono što im je kroz čitavu istoriju obezbeđivalo autonomiju, kakvu nisu imali drugi porobljeni balkanski narodi.

Gajenjem ovaca, oni su, vlastima države na čijoj su teritoriji boravili, redovno obezbeđivali važne životne namirnice; vunu, meso, mleko i mlečne proizvode i bez posebnih trzavica ostvarivali privilegovan položaj i mir na porodičnom ognjištu. Bez obzira na to gde bi se zatekli u svojim lutanjima, na Balkanu, u Češkoj, Poljskoj, Ukrajini ili Besarabiji, društveni status im je obezbeđivan takozvanim vlaškim pravom. To pravo je bilo sastavni deo zakona mnogih država, pa i u srednjovekovnoj Srbiji gde su, u Zakoniku cara Dušana, bili zaštićeni poznatim "Zakonom Vlaha". U članu 82. Dušanovog zakonika doslovno stoji:

"U selu u kojem borave Vlah i Arbanas, konak ne smeju tražiti oni koji posle njih dođu".

 Unutrašnja organizacija života u katunima priča je za sebe. Oslobođeni svakodnevne prismotre feudalaca i lokalne vlastele, Cincari su živeli u velikim porodicama, bolje reći rodovima, i sami birali vrhovnog starešinu. Bez obzira na to koju je titulu nosio: knez, vojvoda, primučur, čelnik, čehaja ili đaja, starešina je istovremeno bio nosilac sudske i izvršne vlasti, i neprikosnoveni autoritet za sve članove porodice, roda, katuna ili vlaške opštine.

Starešina je bio biran najčešće po moralnim kriterijumima i on je delio teritorije za napasanje stada, kontrolisao prodaju svih proizvoda, odgovarao za prikupljanje i isplatu obaveznih dažbina vlastima dotične države. U njegovoj nadležnosti je bilo sve ono što je bilo ključno za nesmetano življenje i opstajanje na zaposednutoj teritoriji. O pravednosti izabranih starešina najbolje govori podatak da do pojave zloglasnog janinskog paše među cincarskim plemenima na Olimpu, Pindu, Gramosu, Plačkovici i Jakupici nije bilo nikakvih nesporazuma.

Svake zime starešine su se okupljale i većale po nekoliko dana o podeli pašnjaka za sledeću sezonu. Kvalitet i površina pašnjaka dobijani su na osnovu veličine stada i udaljenosti katuna od njih. U predanjima je ostala priča da nikad u cincarskoj istoriji nije narušena teritorijalna podela pašnjaka. Shodno tome, kod njih nikada nije zabeleženo ubistvo zbog međe uli učinjene poljske štete. Starešine plemena su bili neprikosnoveni gospodari cele zajednice. Oni su vršili podelu poslova, određivali red i vreme ženidbi i udaja i bili odgovorni za razrešenje svih nesuglasica u samoj porodici, ali i u sporovima između članova dva roda.

Uporedo sa intenzivnim gajenjem ovaca Vlasi su u početku samo za svoje potrebe uzgajali i konje. Vremenom oni će se sasvim približiti onima koji su živeli u podnožju planina, odnosno u gradovima. Noseći svoje proizvode na pijace vrlo brzo će shvatiti da je transport robe vrlo unosan posao i Cincari postaju kiradžije na dobrom glasu. O transportnim cincarskim karavanima najraniji zapis srećemo kod vizantijskog hroničara Skilice. Opisujući ustanak makedonskih Slovena 967. godine, Skilica na jednom mestu piše:

"Odmah na početku ustanka Samuilovog brata Davida su na putu iz Kostura za Prespu ubili neki Vlasi, putnici".

Imajući u vidu da su putovali Vlasi kiradžije, može se zaključiti da su ga ubili upravo oni.

Rumunski etnolog i putopisac dr K. I. Istarti je 1911. godine u Makedoniji zabeležio priču o izvesnom Janku Dominiju iz Ohrida koji je početkom prošlog veka bio najpoznatiji kiradžija osmanske imperije. Janko je na svojih 150 konja triput godišnje iz ovih krajeva Balkana prenosio harač turskim sultanima. Isti putopisac je zabeležio da je Janku, najslavniji kiradžija imperije, nesrećno skončao svoj život. Nezgoda se, piše Istarti, dogodila pred zimu 1821. godine. Njegov karavan su presreli drumski razbojnici (ostaci razbojničke družine Ali-paše Tapelana) i oteli najvredniji deo tovara. Kad je gazda Janku, nešto kasnije, stigao u Stambol, Veliki vezir nije poverovao u njegovu priču. Naredio je, "za nauk" potonjim sultanovim kiradžijama, da se Janku javno spali, na trgu, naspram glavne palate.

Na osnovu analogije lako je zaključiti da su velika naselja i cincarski gradovi nicali u podnožju planina na kojima su živela najpoznatija njihova stočarska plemena. Na tlu današnje Albanije formirali su svoju najpoznatiju prestonicu, na daleko čuveno i poznato Moskopolje. Ovde valja pomenuti Kruševo u Makedoniji, koje je, bez ikakvog sporenja, najkompaktnija naseobina Cincara koja se održala do danas.

Upućenost Vlaha i Slovena jednih na druge zabeležena je u već spominjanom ruskom letopisu iz 12. veka. Međutim, ta "saradnja" je najuočljivija za vreme petovekovne vladavine Turaka na balkanskom prostoru. Došavši na Balkan, Turci su bez ostatka zaveli svoje pravo u svim sferama življenja. Prve probleme počeli su da im prave nepopustljivi Cincari. Saživevši se sa svojim poznatim "Pravom Vlaha", oni su odbili da se povinuju zakonodavstvu novih gospodara. U bezuspešnom natezanju sa nezavisnim gorštacima Turci su izgubili bitku, ali su se poslužili lukavstvom.

Savetnici Velikog vezira potanko su na terenu proučili to "Pravo Vlaha" i otkrili da njegove odredbe neće osujetiti "propise" Porte. Ponudili su Cincarima njihovo "pravo", a da zauzvrat oni daju ono što sleduje ćesaru. Dogovor je brzo postignut, pa su Cincari počeli da plaćaju obavezni godišnji danak.

Za razliku od Cincara, koji su uživali kakvu-takvu autonomiju, raja iz ravničarskih predela trpela je neviđene zulume. Nemoćni da se osvajaču oružano suprotstave, zemljoradnici su masovno napuštali rodna ognjišta i bežali u planine. Razume se, gore su, često i nerado bili prihvatani, pa su pri tom morali iz osnova da menjaju način preživljavanja i stečene navike. Zabeleživši ovu pojavu, koja se vidljivo odrazila na njihov lagodan život, Turci su podvalu brzo otkrili i odmah se dali u žestoku poteru za rajom "preobraćenika".

Kad smo kod kiradžija, valja pomenuti one najslavnije među njima. Prvi na toj rang-listi - po broju konja, mazgi i magaraca, te po realizaciji transportne putanje - jeste Goga Dika.

Imao je oko 300 tovarnih grla, a raznovrsnu robu je transportovao između: Skadra, Drača, Tirane, Janine, Larise, Bitolja, Soluna, Sera, Drame, Kavale, Samokova, Sofije i Beograda. Steriju Guta i Hristu Kirca "držali su" relaciju između Sofije, Bukurešta i Konstance na Crnom moru. Toda Beni je bio karavandžija na relaciji Solun - Carigrad. Nikolaki Bala je kontrolisao transport između Soluna i Male Azije, dok je čuveni Škodreanu radio na "domaćem" terenu, na relaciji Skadar - Skoplje i obratno.

Tekst je deo knjige Mileta Radenkovića, "CINCARI BALKANSKI HAZARI"

FORMIRANJE VOJNE GRANICE I VLAŠKOG PUKA

Formiranje Vojne granice bio je dugotrajan i postepen istorijski proces koji je trajao skoro 80 godina u XVIII veku. Posle Karlovačkog mira, 1703. godine, osnovane su Podunavska, Posavska, Potiska i Pomoriška vojna granica.

Podunavska vojna granica obuhvatala je naselja sa sremske i bačke obale Dunava i bila je deo slavonsko-sremske granice sa sedištem u Osijeku.

Potiska vojna granica imala je svoj centar u Segedinu, a Pomoriška u Aradu. Vojničke naseobine u Somboru i Subotici, sastavljene uglavnom od južnoslovenskih katolika i pravoslavaca, bile su u okviru Vojne granice zbog borbe protiv narasle hajdučije.

U periodu od 1745. do 1750. godine razgraničen je prostor Vojne granice i Sremske županije.

Šajkaški bataljon u Bačkoj osnovan je 1763. godine, između Dunava i Tise, sa štapskim mestom Titelom i još 13 naselja.

Ilirski graničarski puk u Banatu osnovan je 1764. godine, a iduće Nemački graničarski puk.

Vlaški bataljon, koji je formiran 1769. godine, spojio se 1774. godine sa Ilirskim pukom u Vlaško-ilirski puk. U periodu od 1770. do 1773. godine razgraničavan je prostor Vojne granice od zemljišta Dvorske komore u Banatu.

Veliki deo južnog i deo srednjeg Banata ušao je u okvire Vojne granice. U Vojnoj granici naseljeno stanovništvo dolazilo je u dodir sa vojničkom vlašću koja je bila u vezi s institucijom Dvorskog ratnog saveta u Beču. Neposredni izvršioci militarističkog duha koji je vladao u Vojnoj granici bili su ofciri. Da bi vojnički ojačale ovaj prostor, vojne vlasti preduzimale su značajne korake koji su unapredili život stanovništva. Tako su evropeizacija i modernizacija područja Vojne granice tekle uz naredbe vojnih vlasti u njoj.

 
Tekst je deo knjige “KOLIKO SE POZNAJEMO”

ПОРЕКЛО, ЖИВОТ И ДЕЛА ШАБАЧКОГ ЕПИСКОПА ГЕРАСИМА ГЕОРГИЈЕВИЋА

Епископ шабачки  Герасим Георгијевић

Када је Србија 1830. година добила државну аутономију, следеће 1831. године, и Српска православна црква је од Цариградске патријаршије добила црквену аутономију и право да сама бира и поставља епископе и митрополите. 

Извршена је нова подела округа, па је Књажевскосрпски управитељниј Совјет 18. јуна 1835. године извршио реорганизацију епархија. Од шабачког, ваљевског и подринског округа створена је Шабачка епархија, а од ужичког, чачанског и рудничког округа Ужичка епархија. Исте (1831.) године је и Шабачка епископија потпала под Београдску митрополију. Тако је већ 11. октобра 1831. године изабран и посвећен за шабачког епископа Герасим Георгијевић. Рођен је у Видину око 1779. године и био је влашког порекла. До 1835. године територија која обухвата Шабачку епархију припадала је разним епархијама: Сирмиумској, Београдској, Мачванској, Ариљској, Ваљевској, Рудничкој и Зворничкој. 

У Шабачкој епископији после ослобођења од Турака било је мало цркава, и то скромних димензија, оштећених и од слабог материјала. Зато је епископ Герасим настојао да се цркве поправе и саграде нове. Како је кнез Милош забранио калуђерима да иду у „писанију“ (сакупљање прилога), то је свако село морало само себи градити цркву. У време Герасимовог столовања завршено је са градњом данашње цркве у Шапцу коју је од 1827. до 1834. године градио Коста Димовић из Охрида. Тада је, 1838. године, а уз финансијску помоћ кнеза Милоша Обреновића, и у Доњем Црниљеву саграђена црква.

Епископ Герасим извршио је попис црквене имовине и извршио разграничење имања, а пооштрио је и дисциплину код свештеника која је за време робовања под Турцима била ослабила. Герасим је 1839. године основао и организовао и Конзисторију (Црквени суд) за суђење по питању вере, како свештеницима, тако и цивилима. Конзисторија је потврђена 1847. године.

Поред свега наведеног, епископ Герсим бавио се и књижевношћу и написо је неколико књига. Умро је у Шапцу 29.марта 1839. године и сахрањен у гробници Саборне цркве.

Текст је преузет из књиге Зоран А. Живановић – Храм св. цара Константина и царице Јелене у Коцељеви, 2011, страна 85 и 86

BALKANSKI VLASI: ROĐENI ZA ASIMILACIJU ?

 

Vlasi su balkansko stanovništvo romanskog govornog područja koje je nekada karakterisao transhumantan način života. Među njihovim mnogim drugim karakteristikama, mora se ubrojati i neobičan način da se oni koji ih proučavaju dovode u pitanje njihove najosnovnije predstave o etničkim grupama i kulturnom opstanku.

Sve počinje njihovom genezom: Rimljani su osvojili Makedoniju u drugom veku pre nove ere, mešajući se sa autohtonim balkanskim narodima. Autohtoni balkanski narodi. Vlasi su potomci ove unije. Iako im je jezik sličan rumunskom, Vlasi se nalaze na priličnoj udaljenosti od Rumunije u Grčkoj, Albaniji, Bugarskoj, Jugoslaviji i Bivšoj Jugoslovenskoj Republici Makedoniji.

Glavne odlike Vlaha dugo su bili njihov romanski jezik i njihovo preseljenje, koje je podrazumevalo migraciju između letnjih (visorskih) i zimskih (nizinskih) pašnjaka. Iako je danas relativno mali broj Vlaha pravi transhumanti, oni koji su zadržali vlaški identitet i dalje su skloni letnjim izletima u svoja planinska sela. Pošto na vlaškom ima malo knjiga i nema standardizovanog pisma, vlaška kultura je brzo gubila tlo pod nogama modernog napretka u komunikacijama, od knjiga i škola do satelita i MTV-a.

Paralelno sa ovim promenama išao je užurbani tempo izgradnje balkanske države, uključujući ubrzane napore za asimilaciju manjina. Nekada u potpunosti sadržani u (turskom) Otomanskom carstvu, početkom ovog veka Vlasi su bili podeljeni između modernih balkanskih država. Tada se njihovo stanovništvo procenjivalo na 500.000; nedavne procene navode manje od polovine tog broja. Brojke vlaškog stanovništva je notorno teško potkrepiti; najnoviji naučnik koji je proučavao Vlahe, profesor Tom Vinifrit sa Univerziteta Vorvik u Engleskoj, procenio je 1987. da u Grčkoj ima 30.000 Vlaha i 20.000 u Albaniji, Jugoslaviji, Bugarskoj i Rumuniji. (Od tada mu je dozvoljeno da putuje širom Albanije i sada procenjuje da bi ta poslednja cifra mogla biti pet do deset puta veća.) Zajednice Vlaha postoje i u zapadnoj Evropi, Severnoj Americi,

Situacija izgleda prilično jednostavna: još jedna etnička i lingvistička grupa nestaje pod ravnodušnim džogernautom modernosti. Ipak, u slučaju Vlaha, negativni efekti asimilacije nisu tako jasni. Kako to biva, oni su sami proizvod uspešne asimilacije.

Jedan od preteča moderne zapadne civilizacije bila je civilizacija starog Rima. Pre dve hiljade godina, Balkansko poluostrvo južno od Dunava je možda bilo raznoliko kao i danas; tu su bili Tračani, Iliri, Epiroti, Makedonci, Grci, Skiti i mnogi drugi. Iako je sećanje na Rim odavno izgubljeno, oni koji su romanizovani stvorili su novu balkansku grupu koja sebe u većini slučajeva naziva Rumani ili Arumani . Autsajderi su, kao i obično, izmislili mnoštvo drugih imena: Vlasi, Kucovlasi, Cincari, Karaguni, Čobani, Vlasi i Makedonci-Rumuni, da spomenemo samo neka.

Po svemu sudeći, kada je rimsko osvajanje završeno, proces usvajanja rimskog jezika bio je prilično pasivan. Umesto da to nametnu lokalnim stanovnicima, Rimljani su gradili puteve, mostove i druga sredstva komunikacije; negovali su industrije i tržišta; i, što je možda najvažnije, tokom vekova otvorili su ogromnu novu oblast mogućnosti u vojsci i administraciji. Proces romanizacije dao je domorodačkim grupama ulazak u razvijeniji kolektivni entitet i civilizaciju. Dve hiljade godina kasnije, dešava se još jedno osvajanje Balkanskog poluostrva, ne na vrhu mača, već na dodir daljinskog upravljača za TV. Teško je tvrditi da je asimilacija zlo koje Vlasi moraju izbegavati, kada je upravo asimilacija iznedrila Vlahe.

Vlasi nas teraju da dovedemo u pitanje i druge negovane pojmove, poput onog o „autohtonim grupama“. Može se tvrditi da Vlasi predstavljaju starosedelačke grupe." Može se tvrditi da Vlasi predstavljaju autohtone balkanske narode koji su nastavili da opstaju na svojim pradedovskim zemljama - iako govore novim jezikom - nakon dolaska Rimljana. Međutim, koliko znamo, oni su grupe koje su i same bile indoevropski osvajači koji su se tek naselili na Balkanu pre mnogo hiljada godina. Gde povlačimo crtu u našoj potrazi za legitimitetom koji se daje titulom "autohtoni"?

Konačno, čak i površno upoznavanje sa Vlasima nateraće svakoga da se zapita šta je to etnička grupa. Da li je to zajednički jezik, religija, kultura ili neka druga takva „barijera“ za autsajdere? Vlasi su poznati po lakoći asimilacije. Međutim, kada se zapravo ne asimiliraju, poznati su po tome što svoj vlaški identitet drže u rezervi, da bi se isticali kada za to postoje povoljne okolnosti. Upravo je u članku o Vlasima antropolog Mjurijel Dimen Šajn odlučio da postavi staro pitanje na sasvim nov način: „Kada je etnička grupa?“ (kurziv dodao autor)

Vlasi tako predstavljaju fascinantnu studiju slučaja tradicionalnog društva koje se prilagođava savremenom životu. Oni pružaju vredan kontrast sa mnogim grupama čija se nevolja obično prikazuje na ovim stranicama. Ali koliko god da se razlikuju po pojedinostima, opšti nacrt njihove istorije je uglavnom isti: savremeni svet nije bio prijateljski nastrojen prema njihovom opstanku kao etničkoj grupi.

Narod bez istorije?

Iako je poreklo Vlaha prilično jednostavno, njihov trag je teško pratiti kroz istorijske zapise. Romanizacija Balkanskog poluostrva počela je u kasnim fazama Rimske republike, a nastavila se i pod ranim Carstvom. Latinski je ostao jezik zvaničnika u Istočnom rimskom (vizantijskom) carstvu sve do šestog veka nove ere, kada je grčki počeo da dominira. Ali u udaljenijim predelima Balkanskog poluostrva razvio se novi romanski jezik. Danas dve balkanske grupe vuku svoje poreklo od ovih romanskih govornika: Rumuni, severno od reke Dunav, i Vlasi, na jugu.

Iako postoji jaz od nekoliko stotina godina u istoriji Rumuna, čini se da su Vlasi postojali na južnom Balkanu (iako ne nužno na istim preciznim lokacijama) od rimskog osvajanja. Ovde ulazimo u burne vode balkanske istorije, koja je redovno bila podređena aktuelnim nacionalnim imperativima. U ovom slučaju, i Rumuni i Mađari žude za Transilvanijom i nastojali su da legitimišu svoje pretenzije na nju potvrđujući istorijski prioritet u tom regionu. Dakle, Mađari teoretišu da su Rumuni zaista Vlasi sa južnog Balkana koji su se doselili severno od Dunava tokom srednjeg veka (tj. nakon dolaska Mađara). Rumuni odgovaraju tvrdnjom da su potomci autohtonih Dačana severno od Dunava koji su, iako su ih Rimljani osvojili i delimično asimilovali, nastavili su da postoje u svim sadašnjim rumunskim zemljama od antike. Rumuni Vlahe vide naizmenično kao autohtone Tračane južno od Dunava koji su romanizovani (Dačani su bili tračko pleme) i kao Rumune sa severa Dunava koji su migrirali na jug.

Etnički sukob, izgradnja države i asimilacija

Kao i kod drugih etničkih grupa, svest i primarna lojalnost Vlaha odavno su vezani za njihovo neposredno okruženje – rod, selo, planinu, dolinu – a ne za bilo koji nacionalni koncept. Takve ideje su se rodile u zapadnoj Evropi početkom devetnaestog veka, i tek od tada su Vlasi i drugi počeli da vide sebe kao deo „nacije“. Dok su Rumuni na kraju u devetnaestom veku nastavili da stvaraju sopstvenu nacionalnu državu, Vlasi su, zbog svoje blizine grčkom stanovništvu, sve više dolazili pod uticaj grčke kulture. U stvari, sve balkanske grupe tokom otomanske okupacije bile su obeležene fluidnošću sa kojom su usvajale aspekte kulture jednih drugih. Ovo se posebno odnosilo na grčku kulturu, koji ne samo da je preovladavao kroz pravoslavnu crkvu već je bio i jezik trgovine i trgovine – toliko da je napredovati kao trgovac značilo postati „grk“. Međutim, kada je nacionalizam postao sila u evropskom političkom životu u devetnaestom veku, ovaj relativno miran balkanski suživot je prekinut. Kako je osmanska snaga u Evropi bledela, različite balkanske nacionalne grupe počele su da se bore oko preostalih turskih zemalja na poluostrvu.

Nacionalistički pokret je počeo među bogatim vlaškim trgovcima u Beču i Budimpešti početkom devetnaestog veka. Međutim, rumunska država u usponu ubrzo ju je kooptirala, proglašavajući Vlahe davno izgubljenim srodstvom i ulažući velike sume u rumunske škole i crkve za njih. Dok su istinska bratska osećanja svakako postojala u romantičnom obliku ranog nacionalizma, Rumuni su se takođe nadali da će iskoristiti Vlahe kao monetu za pregovaranje u svojim teritorijalnim pretenzijama prema susednim balkanskim zemljama. Ovaj rumunski nacionalistički pokret doveo je do nove etničke oznake Macedoromani, „Makedo-Rumuni“, što je značilo da su Vlasi jednostavno Rumuni koji su slučajno došli u Makedoniju. Ali grčka država se usprotivila rumunskom pokretu, a Vlasi su se ubrzo potom podelili na progrčke i prorumunske frakcije.

Sukob je izbio i na akademskom frontu. Grčki nacionalisti, nastojeći da dokažu grčki istorijski prioritet i kontinuitet u Makedoniji od antike (tj. pre dolaska Slovena), usvojili su teoriju da su Vlasi zaista „vlahofoni Heleni“, odnosno Grci po „rasi“ koji su imali naučio romanski jezik. Iako ova teza nikada nije bila podržana izvan Grčke, uživala je izuzetnu moć i među Grcima i među helenizovanim Vlasima. Njegov uticaj na vlaški identitet je bio ogroman - ako je neko "biološki" Grk, a njegov latinski idiom samo anomalija, zašto onda zaista ne napustiti taj idiom i vratiti se svojoj pravoj "rasi?"

Moderni nacionalizam podelio je Vlahe na druge načine. Nekada u potpunosti sadržane u Otomanskom carstvu, različite vlaške teritorije su bile rasparčane zajedno sa tim carstvom tokom većeg dela 19. veka da bi se formirale ili proširile moderne balkanske nacionalne države. Vlasi u ovom procesu nikako nisu bili pasivni: kada je 1881. godine predloženo ustupanje Tesalije od Otomanskog carstva Grčkoj, veliki broj Vlaha uputio je protest sultanu. U peticiji su navedeni njihovi strahovi od asimilacije od strane ekspanzivne grčke države, kao i činjenica da je nova granica presekla glavni put migracije sever-jug za transhumantne vlaške ovčare. Ali njihovi protesti su prošli bez posledica. Do 1918. Vlasi su praktično podeljeni između Grčke, Bugarske, Albanije i onoga što je trebalo da postane Jugoslavija.

Preporod i obnovljeni sukob

Tokom međunarodnog „etničkog preporoda” osamdesetih godina prošlog veka, činilo se da bi se situacija Vlaha mogla promeniti. Emigrantske zajednice u Americi i zapadnoj Evropi su se po novom zainteresovale za svoju kulturu i jezik i ohrabrile svoje sunarodnike na Balkanu da učine isto. U isto vreme, u Grčkoj je osnovan Panhelenski savez vlaških kulturnih društava kao krovna organizacija za udaljena vlaška sela u zemlji. U Jugoslaviji su pravljeni ustupci Vlasima koji su nastojali da očuvaju svoju kulturu – objavljivane su knjige, štampane ploče, osnivane organizacije, emitovane TV i radio emisije. Alternativa destruktivnoj rumunsko-grčkoj dihotomiji takođe se pojavila kada je jedan broj Vlaha u Francuskoj, Nemačkoj, Americi i Grčkoj prvi put istupio da potvrdi vlaški identitet.

Ali – možda je to odgovor na oživljavanje osamdesetih godina – etnički ponos je ustupio mesto etničkom čišćenju 1990-ih, sa velikim posledicama po kulturni opstanak. Za Vlahe je prvi udar bio 1991. godine, kada je kriza između Grčke i Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije podstakla nacionalistička osećanja sa obe strane te granice. Vlasi u Grčkoj su, pre svega, samo stidljivo tvrdili svoju etničku pripadnost, pošto grčka država tvrdi da nema etničkih manjina unutar svojih granica. Makedonski problem je učinio gotovo nemogućim afirmaciju bilo kakvog negrčkog identiteta.

Slična dešavanja su se desila i sa druge strane granice u Bivšoj Jugoslovenskoj Republici Makedoniji. Tamošnji Vlasi su pre raspada Jugoslavije bili organizovani u nekoliko udruženja. Oni su sada priznati kao manjina u Ustavu Republike Makedonije i uživaju u televizijskim i radio emisijama na svom jeziku. Makedonska kriza ih je, međutim, ponovo učinila pijunom u borbi za vlast, pri čemu su i slovenski Makedonci i Grci polagali pravo na lojalnost Vlaha. Slovenski makedonski ultranacionalisti, očigledno plašeći se posledica ukoliko ne budu činili manje od apsolutne većine u toj krhkoj, multietničkoj republici, zapretili su osvetom Vlasima koji sebe klasifikuju kao bilo šta drugo osim „makedoncima“. Tada je susedna Grčka počela da tvrdi „

Drugi udarac zadat je kada su se odnosi između Grčke i Albanije naglo pogoršali prošle godine zbog stanja grčke manjine u južnoj Albaniji. Jedno od iznenađujućih otkrića koje su zapadni posetioci Albanije napravili kada je počela da se otvara 1990-ih bila je veličina tamošnje vlaške zajednice, dr Vinifrit, koja je obilazila južnu Albaniju u poslednje 3 godine, sada navodi broj albanskih Vlaha do 200.000 – ogromna cifra s obzirom na to da je Vinifrit ranije procenjivao samo oko 50.000 Vlaha na celom Balkanskom poluostrvu. Kada je u Albaniji u aprilu 1992. izabrana nova demokratska vlada, tamošnjim Vlasima je dozvoljeno da organizuju etničko društvo. za kratko vreme,

Ali onda je izbila grčko-albanska kriza. Grci tvrde da njihova manjina broji 400.000, a Albanci 60.000 - podaci nijedne strane nisu pouzdani. Grčki nacionalisti imaju tendenciju da sve pravoslavne hrišćane Albanije ubrajaju u „Grke“, uključujući Vlahe i Albance. Bilo je aktivnih napora da se ojačaju grčke pretenzije udvaranjem Vlasima, i za razliku od polovičnih rumunskih pokušaja da učine isto, Grci se postižu sa dobrim uspehom, iz mnogo razloga. Prvo, Vlasi vide Grčku kao moćnog zaštitnika od muslimanske većine Albanije. Oni takođe vide da im je izuzetna ekonomska prilika za prelazak preko granice u Grčkoj, samo ako se proglase „Severnim Epirotima“ (grčki izraz za njihovu manjinu u Albaniji). konačno, kada se govori o osiromašenim potomcima ovčara, nikada se ne sme potceniti moćna privlačnost dostojanstva koje imputuje veza sa Sokratom, Platonom i Homerom. Rezultat je da i u Albaniji Vlasi igraju na ruku ekonomskim, političkim, društvenim i diplomatskim snagama koje se zavere da ih asimiluju.

Ove balkanske mahinacije izazivaju haos u tri najveće autohtone zajednice Vlaha - onoj u Grčkoj, Bivšoj Jugoslovenskoj Republici Makedoniji i Albaniji. Skoro sve ostale vlaške zajednice su presađene. U Bugarskoj nema preostale zajednice o kojoj bi se moglo govoriti, osim nekoliko sela u Dobrudži, koje je Rumunija kolonizovala Vlasima kada je nakratko držala taj region između dva svetska rata. I dok je popis iz 1992. otkrio 28.088 Vlaha u samoj Rumuniji, tamošnji Vlasi rutinski navode brojke u stotinama hiljada. Bez obzira na njihov stvarni broj, zajednica u Rumuniji je posvećena asimilaciji u rumunsko društvo.

Vlaška dijaspora

Među Vlasima u Sjedinjenim Državama, interesovanje pokazano za prekookeansku zajednicu je iskomplikovano političkim situacijama koje se tamo odigravaju. Mnoge od tih starih podela reprodukuju se netaknute u SAD, tako da američka vlaška zajednica obično drži za sebe. Sjedinjene Države su dom najstarije i najveće vlaške organizacije koja neprekidno postoji, Društva Farsarotul (osnovano 1903. godine, danas ima 400 članova), koje dva puta godišnje izdaje bilten kojim pokušava da prati stanje Vlaha širom sveta. Glavni cilj Društva Farsarotul je da očuva etničku zajednicu u Americi tako što će joj obezbediti instituciju, glas i fokusnu tačku za članove, kao i tačku kontakta za autsajdere.

Nekolicina Vlaha se naselilo i u Zapadnoj Evropi, a od ranih 1980-ih, neki od njih pokušavaju da stvore bazu za pokretanje međunarodnog vlaškog kulturnog preporoda, održavajući konferencije i apelujući na Evropsku uniju za pomoć. Predvođena profesorom Vasileom Barbom, koji je povezan sa Univerzitetom u Frajburgu, ova grupa je poznata kao Unija za arumski jezik i kulturu (Uniunea tri Limba shi Cultura Aromana, ili ULCA). Iako se Unija sastoji uglavnom od Vlaha koji su proizašli iz starog prorumunskog pokreta, ona je raskinula sa tim pokretom zagovarajući vlaški (za razliku od rumunskog) identiteta. ULCA je takođe stvorila pismo za vlaški jezik umesto da koristi rumunsko ili grčko pismo, što je praksa Vlaha u ta dva nacionalistička pokreta.

Ali ULCA je bila oštrog tona prema progrčkim Vlasima, koji su ključ kulturnog opstanka Vlaha. Najrazvijeniji segment preostalog vlaškog stanovništva je u Grčkoj; jedini preostali vlaški grad, Metsovo, nalazi se u Grčkoj; najprivlačnija nacionalna država za Vlahe je tradicionalno bila Grčka.

Zapadnoevropski Vlasi su svojom antigrčkom retorikom osudili na propast svoje napore za očuvanje kulture. A sa njima su Vlasi možda izgubili svoju poslednju šansu za opstanak – svoju poslednju šansu za opstanak kao Vlasi – jer su starosedeoci koji su danas Vlasi preživeli, delom, asimilacijom, i to samo ponovo čine. Osim ako se ne razvije neka vrsta podsticaja za podsticanje Vlaha da ostanu Vlasi (kao što je finansiranje škola za podučavanje jezika i novina kako bi se proširila njegova valuta i korisnost), razumno je očekivati da će ova etnička grupa nestati u roku od jedne ili dve generacije. Njihov slučaj nas podseća da, iako je čovečanstvo možda umanjeno gubitkom neke etničke ili jezičke grupe, pojedini članovi grupe ponekad mogu dobiti.

Author: Balamaci Nicholas S.

Autorsko pravo na članak Cultural Survival, Inc.