До оснивања Босанског санџака 1463. Сјеничка област се налазила у непосредној зони утицаја Скопског крајишта успостављеног крајем 1391. одакле се, током прве половине 15. века, османска власт постепено ширила према земљама деспотовине и Босанског краљевства резултирајући коначним запоседањем читавог простора до 1455. године.
На ободу Сјеничког поља, на његовој јужној страни налази се данашње село Дубница, удаљено четири километра од града Сјенице. У оквирима нахије Сенице село је по броју становника, просторном положају, локалним институцијама и традицијом везаном за њега, која је распрострањена на ширем географском ростору, било од знатно већег значаја него што је то до сада било примећено. О самом селу није посебно писано те се пажња више усмеравала на Сјеницу као привредни и административни центар читаве области. Међутим, извори указују на то да је Дубница била најзначајнија насеобина на овом простору, при чему њен значај треба сагледати и у складу с чињеницом да изворна грађа указује да данашња Сјеница није ни постојала све до пред крај 17. века.
Дубница се први пут помиње половином 15. века, и то у изворима османске провенијенције. Старином је несумњиво знатно старије о чему сведочи име словенског порекла сачувано у називима више истих и сличних топонима. Учестало се јавља у османским пописним дефтерима из 15. и 16. века који се односе на територију босанског санџака док се повремено може наћи и у изворима нетурског порекла. Тако су у првом османском попису из 1455. у селу била уписана 24 дома уз 5 удовичких, а већ наредни из 1468/9. указаје на осетно увећање броја становника.
Тада је забележено да су у њему постојала 53 дома, уз 16 неожењених и 3 удовичка домаћинства. Оба пописа сведоче о растућем значају Дубнице која је за нешто више од једне деценије, бар по броју уписаних кућа, прерасла у највеће село у читавој нахији Сенице. На основу до сада некоришћеног извора из прве половине 16. века уочљив је даљи развој села. Ради се о сумарном попису из 1530. где су поред 32 дома и 1 удовичког, уписаних уз село Дубницу, посебно
описани и војнуци Дубнице са 86 домова. Поменути подаци добијају на значају када се има у виду да је исте године у читавој нахији Сенице у њених 35 села било пописано укупно 187 хришћанских домова уз додатних 560 војнучких у чему је сама Дубница чинила скоро 1/6 односно 1/7 укупног становништва нахије. Промена у броју становника приметна је на основу последњег сачуваног пописа из 1604.11 где се бележи пад уписаних кућа будући да тада број домаћинстава у Дубици није био већи од 48, с тим да је исти процес уочљив у читавој нахији при чему је поменуто село поново заузимало најзначаније место.
Османски извори су становништво села Дубница попут читаве нахије категорисали као „Власи Сенице“ заведене тако још од првог сачуваног пописа из 1455. укључујући и последњи из 1604. Сјенички Власи су били специфична влашка група, како према друштвеном положају заснованом на плаћању пореза познатом као филурија, тако и у погледу обавеза према османској држави. Због изузетног комуникационог значаја њихове дужности су се сводиле на обезбеђивање путева кроз област Сенице, с тим да су вероватно имали и задужења помоћно-војног карактера приликом транспорта војних потрепштина ван простора у ком су живели.Сама Дубница је почетком 17. века имала и свог кнеза, а у њој се још помињу примићур и лагатор – институције посведочене и у другим местима у Османском царству где је живело становништво с влашким статусом.
ИЗВОРИ:
- А. Стојановски, Кратак осврт на изворе и литературу о Скопском крајишту, у: Војне крајине у југословенским земљама у новом веку до
карловачког мира 1699, Београд 1989, 55–61.
-H. Šabanović, Bosanski pašaluk. Postanak i upravna podjela, Sarajevo 19822 , 34. 5 Село Дубница је недавно обрађено у оквиру антропогеографских истраживања Сјеничке области, уп. М. А. Павловић, Села Сјеничког краја. Антропогеографска проучавања, Београд 2009, 530–536. 6 У истраживањима порекла становништва на
територији централне Србије забележено је више примера усменог предања по ком су испитаници водили порекло „од Сјенице... из Дубнице“, уп. нпр. М. Драгић, Гружа. Антропогеографска испитивања, Насеља српских земаља, књига 10, Београд 1921, 192, 320; Б.Дробњаковић, Јасеница.
- Антропогеографска испитивања, Насеља и порекло становништва, књига 13, Београд, 1923, 283, 290, 340, 348;
- М. С. Филиповић, Таково, Насеља и порекло становништва, књига 37, Београд 1960, 168, 229.
- H. Šabanović, Krajište Isa-bega Ishakovića. Zbirni katastarski popis iz 1455. godine, Sarajevo 1964,
- A. Aličić, Sumarni popis sandžaka Bosna iz 1468/69. godine, Mostar 2008, 19.
- Šabanović, Krajište Isa-bega; 3–5, 8–10, 42, 48–50; Aličić, Sumarni popis, 17–19, 27–28.
- 164 Numaralı Bosna Livâsı İcmâl Tahrîr Defteri (937/1530) [=164 Numaralı], 70. Дефтер је објављен у: 91, 164, MAD 540 ve 173 Numaralı Hersek, Bosna ve İzvornik Livâları İcmâl Tahrîr Defterleri (926-939 / 1520-1533), II, <Tıpkıbasım>, Ankara 2006. Уз војнуке села Дубница тада је уписан и неубицирани заселак Чрклић (mahâlle-i Çırklik), уп. 164 Numaralı, 70. 10 164 Numaralı, 15–16, 49–50, 57, 68–70, 72, 76, 79, 87–88, 90, 92, 94, 98–99, 103. Сачуван је и опширни попис Босанског санџака из 1530. године (BBA, TD 157, 1–1091) који је садржински и
структурно идентичан наведеном сумарном
дефтеру (164 Numaralı). Иако се за поменути опширни попис у архивском инвентару наводи да је сачуван у целости што прати и непрекинута нумерација страна, то ипак није случај. Поређењем са сумарном верзијом дефтера увиђа се да му у потпуности недостају странице где су пописани тимари у кадилуцима Нови Пазар, Вишеград, Неретва и Брод (уп. 164 Numaralı, 68–256; TD 157, 1–601) што чини више од 40% садржине сумарног дефтера (укупно има 393 стране). Највећи број села која су припадала Сјеници, укључујући и Дубницу, налазе се управо на странама које недостају.
- Opširni popis bosanskog sandžaka iz 1604. godine, II, Sarajevo 2000, 267–291. Како није забележена уводна белешка о времену настанка пописа, на основу сачуване тугре султана Ахмеда I настанак текста оквирно се одређује годинама његове владавине (1603-1617). Приређивачи извора одлучили су се за 1604. годину вођени обичајеном логиком да је попис морао отпочети у првој години ступања на престо султана и да је завршен у другој. У утврђивању тачног датума настанка пописа потребно је извршити анализу његове структуре и притом га упоредити са претходним сачуваним пописом. У сваком случају попис нахије
Сенице је морао настати након 1590. јер је
забележена једна наредба с тим датумом у дефтеру, уп. Исто, 268. Из техничких потреба се у даљем тексту преузима 1604. као година настанка дефтера.
- Opširni popis, II, 272–273. Опширан (mufassal) по садржају, попис доноси сумаран број од 76
домаћинстава у самој Дубници. Број кућа је нетачан већ по пребројавању укупног броја уписаних лица и он износи 75. У дефтеру су
заведене све баштине третиране као појединачне пореске једнице (hâne) према којима се плаћала филурија у износу од 315 акчи. Упоређивањем имена поседника баштина закључује се да је свака баштина, иако дефинисана као једна кућа, могла бити уписана на једно исто лице и по неколико пута. Тако је 26 баштина уписано на имена људи који се већ налазе уписани у попису села. На
двојицу од њих је уписано по две баштине, на једног је заведено три, а на још једног чак шест. На крају једна баштина је уписана на све становнике села. Из тог разлога, стварни број кућа није могао бити већи од 48, уп. Исто, 272–273. Исти случај је приметан у већини села ове нахије (Исто, 267–291) што позива на опрез приликом преузимања сумарних података о броју уписаних кућа из датог извора.
- Šabanović, Krajište Isa-bega,
- Aličić, Sumarni popis, 6, 24; 164 Numaralı, 98; Оpširni popis, II, 267
- Д. Бојанић, Шта значе подаци о Сјеничким власима у попису из 1455. године, ИЧ 34 (1987) 109–110. Упоредо су постојала и влашка села са дербенџијским статусом чија је обавеза такође била да штите и обезбеђују различите деонице
путева – било да је прелаз преко копна или воде, на местима где је постојала потреба за тим (Opširni popis, II, 268–269, 271, 273). Више о установи дербенџија .
- А. Стојановски, Дервенџиството во Македонија, Скопље 1974;
- О. Зиројевић, Турско војно уређење у Србији (1459-1683), Београд 1974, 176–183. 15 Opširni pоpis, II, 272–273.
- Александар ЈАКОВЉЕВИЋ, Народна библиотека Србије, ИСТОРИЈСКИ ЧАСОПИС, књ. LX (2011) стр. 213-229
.jpeg)
